Пуковник Лука Драгићевић
ПИСМО ПУКОВНИКА ДРАГИЋЕВИЋА
Напомена уредника и преводиоца књиге: Поштовани читаоци, већ смо писали о изврсној књизи "Руси нису издали" руског књижевника и србског добровољца Бориса Земцова. На прослави "Дана руских добровољаца" 2019. године догодио се веома интересантан случај, тада сам од пуковника Војске Републике Српске Луке Драгићевића добио писмо које је касније ушло у књигу "Руси нису издали"...
♣ ♣ ♣
Интересантан догађај одиграо се током обележавања „Дана руских добровољаца“, у априлу 2019. године, који се већ традиционално одржава у Вишеграду 12. априла, на дан одржавања чувене битке на Заглавку. Пуковник Лука Драгићевић, командант Вишеградске бригаде ВРС током последњег Отаџбинског рата, добио је вече уочи прославе (11.04.) књигу Бориса Земцова и није је испуштао из руку док је није прочитао. Читање је завршио 12. 04. ујутро и према сопственим речима, кад је погледао на сат, било је тачно 7:15 – датум и време напада муслиманских снага на врх Заглавак 12. априла 1993. године! Живот некада заиста приређује чуда. Пуковник Драгићевић нам је послао у писменој форми своје утиске после читања књиге, које објављујемо у склопу предговора за књигу. Ради се о томе да нека појашњења пуковника Драгићевића објашњавају и донекле оправдавају чудно снабдевање руских добровољаца у тим ратним данима, јер по речима пуковника Драгићевића, Горажданска бригада још није била у потпуности формирана, имала је веома мали број школованих официра и веома отежану логистику...
Писмо пуковника Драгићевића преносимо у целини, без икаквих скраћивања или интервенција.
Поштовани ратни друже Борис,
Прочитао сам вашу књигу у једном даху и надам се исправно запазио да она у суштини представља ваше дневничке записе и субјективне доживљаје, импресије и осећања о догађајима и појавама у конкретним, суровим ратним условима. О нечијим личним осећањима не треба судити, већ их покушати разумети. Ја сам сигуран да сте Ви имали основа и осетили потребу да чиста срца и без зле намере укажете на људске слабости које су личне и иманентне су у тешким, поготово ратним ситуацијама. Мени се чини да је ваша намера била да такве појаве и сурове услове ратовања забележите како не би били засењени послератним хвалоспевима и тако предупредите да будуће генерације стекну погрешну представу о рату. У ратним условима и ситуацијама човек постаје све мање друштвено биће, а све више борац за сопствени опстанак и Ви са правом на тако објективно стање указујете са жељом да се такве појаве и проблеми идентификују, анализирају и благовремено предузму адекватне мере на умањењу њиховог погубног дејства.
Надам се да ми нећете замерити на слободи да приметим да у књизи ипак недостаје један сегмент који би знатно допринео бољем и потпунијем разумевању стања ствари и коначно објективној истини о борби Оружаних снага РС и руских добровољаца за одбрану и слободу српског народа у БиХ. Највећи број припадника ВРС је био свестан да основни и свети задатак може извршити само ако се жртвује до крајњих граница, па и по цену сопственог живота. Ви сте се могли уверити у такво чињенично стање у реалној ситуацији и личним примером сте показали да вас нису поколебали другачији појединачни или групни поступци из личних интереса и циљева. Ви сте тачно идентификовали основне слабости које најбоље одсликавају термини „нема“ и „биће сутра“, „односно мало - сутра“. То се мора променити за наше добро. Наш непријатељ је био знатно надмоћнији у живој сили и значајно подржан од тада најмоћније војне силе на свету – НАТО пакта.
Таквој сили су се могли успешно супротставити само свесни и за борбу потпуно опредељени српски родољуби и њихова
браћа руски добровољци. Горажданска бригада, у чији састав сте Ви ушли почетком 1993. године, иако још није била у потпуности формирана добила је Зону одбране на планинском земљишту, на око 1200 метара надморске висине и по сибирској хладноћи и великом снегу у фебруару и марту 1993. године уређивала терен за одбрану у простор који до тада није био уређен за одбрану, нити поседнут са снагама ВРС. Бригада се суочавала са многобројним проблемима као што су мало бројно стање и немогућност сменског извршавања борбених задатака у условима када је температура падала испод минус 30 степени по Целзијусу. Борбена ситуација је наметнула да бригада, иако организационо неспремна и нерешеног системског снабдевања и логистике, са само 2-3 професионална официра, извршава наређени борбени задатак од оперативног значаја. Горажданска бригада је у августу 1992. године протерана са простора своје матичне општине и тада престала да постоји. У новонасталој ситуацији, мобилизацију сопственог избеглог становништва и позадинско обезбеђење је вршила општина Српско Горажде која није поседовала ни минималне сопствене ресурсе за издржавање бригаде. (Фото: Борис Земцов у манастиру Сланци, говори о својим добровољачким данима у Вишеграду)
Ви сте се могли уверити да је однос Команде Вишеградске бригаде према борби и борцима, посебно према добровољцима био другачији, самим тим што су добровољци били потпуно интегрисани у формацијску јединицу бригаде ранга чете. Вишеградска бригада је била у сваком смислу стабилнија, па су негативне појаве биле ређе, слабијег интензитета и са много мањим негативним последицама. Надам се да ће мој предлог бити размотрен на чему се захваљујем, као и на огромном труду да ратни догађаји буду изворно забележени. Руски добровољци су дали огроман допринос слободи Српског народа и у условима потпуне блокаде, санкција и сатанизације нашег народа, показали нам да нисмо сами и на тај начин нама улили огромно самопоуздање. Све то је веома позитивно утицали на наш борбени морал и на томе вам можемо искрено, од срца заблагодарити!
Пуковник Лука Драгићевић, командант Вишеградске бригаде, 12.04.2019
