Марија Стајић
Поштовани читаоци, настављамо са публиковањем радова са научног скупа „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности” који су Информативна служба Српске Православне Цркве и Матица српска организовале 16. јануара 2024. у Народној библиотеци Србије. После текста Мише Ђурковића, са портала IFamNews преносимо и реферат Марије Стајић...
† † †
Ваша Светости, Ваша Преосвештенства, уважени министри, часни оци, поштоване колеге,
Човек се рађа као мушко или женско.
Само жене могу да затрудне и роде дете.
Само жене могу да доје дете.
Није могуће променити пол.
Ове четири изјаве с биолошким и медицинским чињеницама данас се у прогресивним демократијама Запада сматрају хомофобичним и трансфобичним, говором мржње који „негира постојање трансособа“ и изазива или појачава њихово осећање родне дисфорије, тј. несклада између тела у ком су рођени и њиховог субјективног доживљаја себе.
Насилне промене језика предвиђене Законом о родној равноправности не тичу се само језика и нашег националног и културног идентитета већ и самог постојања нас као слободних људских бића. Аутори Закона кажу да ће родно осетљивим језиком да „утичу на свест оних који се тим језиком служе.“ Питамо се откуд законописцима право да икоме мењају свест, а нарочито да у ту сврху користе апарат државне принуде и одређују високе новчане казне за оне који им се не повинују?
Ко има право да под претњом новчане казне натера друге да мушкарца називају женом, а жену мушкарцем? Ко има право да реч „жена“ у речнику дефинише као „немушку особу“ (non-male)? Ко има право да забрани употребу речи мајка, и уместо ње уведе накарадну синтагму „особа која рађа“? Ја сам мајка која је своје дете дојила мајчиним млеком. Не желим да моја ћерка живи у свету у ком „особе које рађају, својим грудним кошем хране децу људским млеком“ само због тога да се не увреде жене које су одбациле своју женскост и тврде да су оне мушкарац који рађа.
Данас је говор мржње и синтагма „биолошки пол“, уместо које џендер идеолози желе да нас натерају да кажемо „пол приписан/додељен на рођењу“, а уместо операције промене пола сада морамо рећи „операције прилагођавања џендера.“ Ништа се ту не мења, кажу они, већ се само неке спољашње особине прилагођавају унутрашњем осећању џендер идентитета дотичне особе. Ми заправо само исправљамо оно што су лекари и бабице погрешно опазили на рођењу.
Дечак који се игра лутком или девојчица аутићем сада су трансродна деца која нам шаљу поруке о свом џендеру чак и у предвербалној фази кад још нису свесни постојања икаквих полних и родних разлика – женска беба која још не хода вади шналице из косе и тако родитељима даје до знања да је она у ствари дечак.
Пре почетка пубертета, детету се дају тзв. блокатори пубертета, чији је циљ наводно да привремено зауставе промене у телу детета како би оно имало времена да размисли о томе шта жели да буде. Један од тих лекова јесте лупрон, који се између осталог користи и за хемијску кастрацију осуђених сексуалних преступника. Слободно можемо рећи да је у току један од најужаснијих експеримената на деци и младима – јер како другачије назвати праксу да се здравој деци даје лек за хемијску кастрацију педофила?
Нежељена дејства лупрона јесу губитак коштане масе и крте кости, пропадање зубне глеђи, бол у зглобовима, дегенеративна болест кичменог диска, озбиљне промене расположења, суицидне мисли, па чак и фибромијалгија.
Родитељи углавном нису упознати са свим могућим последицама употребе блокатора хормона, као ни узимања хормона супротног пола, а ако и јесу, приморани су да бирају између њих и самоубиства детета, јер им џендер стручњаци кажу: „Боље је да имате живог сина, него мртву ћерку“ и обрнуто. Једна мајка сведочи: „Порука је гласила, пустите дете да вози аутобус. Куда год вас они одведу, то је оно што треба да урадите.“
Обратите пажњу на употребу заменице „они“ за једно дете.
Тринаестогодишњој ћерки ове жене психијатар је написао да је добар кандидат за блокаторе пубертета након разговора од сат времена, а ендокринолог је то потврдио након само 15 минута. Њој се сада обраћају мушким именом и заменицама, а она користи повезе за груди како би имала мушки грудни кош. По закону државе у којој живи, кад напуни 18 година она може да одстрани дојке, што засад и жели да уради.
Због хормона супротног пола, трансродни млади у двадесетим годинама живота имају крте кости као старци од 80 година. Многи имају аутоимуна обољења, као и геријатријска стања, иако су још веома млади. У повећаном су ризику од срчаног и можданог удара, тромбозе, атрофирања гениталија, неплодности, смањене когнитивне способности, анксиозности, неуроразвојних поремећаја и других стања. Ако дете не прође кроз пубертет, неће достићи полну зрелост и постаће стерилна особа, ма како се она идентификовала.
Слободно могу да кажем да и превише времена проводим истражујући џендеризам и трансродност и читајући искуства разних несрећних особа. Ниједном нисам наишла на трансродну особу која је пре декларисања била ментално и психички потпуно здрава и функционална особа, без других пратећих стања или историје психичке или физичке трауме. Студија из 2020. утврдила је да док 5% опште популације има аутизам, међу џендер мањинама то је 24%. Особе с другачијим џендер идентитетима такође имају више стопе шизофреније, депресије и поремећаја пажње. Младе особе постају жртве трансродности у тренутку када им је потребна другачија стручна помоћ, а не лаж да ће одстрањивањем здравих делова тела решити психичке и менталне проблеме. Не постоји ниједна дугорочна студија која показује да је безбедно преписати блокаторе пубертета и хормоне супротног пола, или слати децу на операције промене пола.
Индустрија промене пола у Америци је 2021. процењена на 1,9 милијарди долара. Британска џендер клиника при Институту Тависток примила је 80 пацијената 2009. године, 10 година касније 2.700, тј. 33 пута више. У Америци су 2007. постојале две џендер клинике, а 2022. их има скоро 200, а од тог броја око 60 су педијатријске џендер клинике. Од 2016. до 2019. – за само три године – број двоструких мастектомија на здравим девојкама порастао је за 400%. Дечја болница у Бостону на својој интернет страници поносно изјављује да су од 2007. године „проширили програм како бисмо прихватили пацијенте узраста од 3 до 25 година.“
Пубертет није болест. То је кључни период нормалног развоја који радикално ремете блокатори пубертета као што је лупрон. Када се нормални ток пубертета заустави, од деце се заувек украде драгоцено време за важан раст костију и мозга, као и за полни и психосоцијални развој. То време се никада не може вратити нити надокнадити.
Између 80% и 96% деце с родном дисфоријом превазиђе осећања нелагоде због сопственог тела до краја пубертета. Њима нису потребне неповратне операције, већ помоћ да се изборе с проблемима менталног здравља и да прихвате своје тело. Нико се не рађа у погрешном телу, али може да заврши у њему ако крене путем хормона и операција.
Једна млада девојка признаје своју грешку: „Не могу да верујем да сам ово себи урадила с 19 година. Сада имам 22 и чини ми се да никад нећу имати нормалан живот јер сам имала непотребну мастектомију као тинејџерка. Заувек ћу имати огромне ожиљке и потпуну отупелост у пределу груди. … Нелагода коју сам осећала због дојки није била родна дисфорија – већ само осећање које многе девојке имају. А најгора ствар, најболнија ствар с којом морам да живим јесте знање да сам то сама себи учинила и то због нечега што сам прочитала на интернету. Желим да будем она особа која сам била пре него што сам кренула у транзицију, али осећам се као да сам је убила.”
И док поздрављамо развој догађаја у Европи протеклих неколико година, где су Шведска, Финска, Норвешка и Велика Британија забраниле употребу оваквих хормонских препарата за малолетнике због непостојања научних доказа о њиховој безбедности, добробити по пацијенте као и немогућности да малолетна особа да информисани пристанак на те процедуре, подсећам вас да је девојка чије сам сведочанство пренела донела погрешну одлуку с 19 година.
Свако је оно што каже да јесте, те су тако „Трансродни мушкарци прави мушкарци, а трансродне жене – праве жене.“ Трудна жена која се презентује као мушко доказ је да мушкарац може да рађа. Мушкарац који се презентује као жена побеђује жене у женском спорту, бива проглашен за краљицу матуре, за најлепшу жену Шпаније, Неваде, Португалије и Холандије, за жену године у више часописа у Европи и Америци, рекламира женску шминку и женске хигијенске производе, постаје заштитно лице различитих производа поводом Дана жена 8. марта.
Ако кажете да није тако, ако помињете биолошки пол, бићете оптужени за трансфобију. Небитно што је жена која живи као мушко по хитном пријему у болницу добила озбиљне повреде приликом интубације, јер су цевчице за интубацију различите величине за жене и мушкарце, а њој је у документима писало да је мушко. Небитно је што је другој жени беба умрла од гушења јер је она примљена у болницу као мушкарац с јаким боловима, па су лекари изгубили драгоцено време јер нису одмах помислили на могућност трудноће код мушкарца.
Најбитније је да свако живи „аутентичним животом“ за који му је неопходна валидација свих других људи, укључујући и странце на интернету. А кад та особа промени ознаку пола у документима, можемо јој честитати на следећи начин: „Честитам! Тако тежак процес да би се исправила лекарска грешка на рођењу.“
Када је предметни закон предложен, представљен је као начин да се повећа видљивост и присуство жена у друштву. Међутим, он заправо отвара врата неуставним појмовима „род“ и „родни идентитет“ и утире пут закону о родним идентитетима, који је наредни логични корак и већ је најављен, а омогућиће родно самоопредељење грађана. Заиста нам није јасно како ће се положај и видљивост жена у друштву повећати ако сваки мушкарац може једноставно да каже да је жена и да добије приступ женским просторијама, пословима, да уместо жена испуни тзв. „ружичасту квоту“ и да уместо жене буде проглашен за најлепшу жену.
Једно је сигурно: ко подигне глас у одбрану биологије и физичке стварности света око нас, биће оптужен за трансфобију. Додуше, када се неко пожалио на увредљиву икону Пресвете Богородице показану на паради хомосексуалаца у Београду, чули смо да: „Сама чињеница да је неко одређену поруку доживео као увредљиву није довољан основ за вођење кривичног поступка, јер у слободу изражавања спадају и поруке које могу изазвати различита осећања.“
Остаје да видимо да ли је ова реченица двосмерна улица или идеолошки ћорсокак.
Извор: IFamNews
Наслов и опрема текста: Саборник
