Алекса Шантић
Хвала ти Србијо лепа!
О муњу твојих мегдана
Разбили су се црни облаци тиранских орда.
Из крви деце Ти дивне стабла су израсла горда,
И гле, с јабуком животодајном,
Пред наше иконе старе, са њиних џиновских грана
Спусти се анђео бели под ореолом сјајном,
Појући дела твоја!
Србијо, вере је Твоје
Огреј’о пожар ево срушена срца и бона –
И где су рујине биле, олтари трокуби стоје,
И блесци канделабра
По стубовима пљуште и звуци високих звона
У своду радосно грме, Србијо лепа и храбра,
Појући дела Твоја!
Лучем, к’о зора бела,
Озарила си пусте пећине нашега робља;
И с хриди понора мрачних, с плеснивих плоча гробља,
Ти си нас вратила свије’
На Врхе пуне сунца, плодова, песме и врела,
Где шарац ногом копа и Марко крај копља пије,
Појући дела Твоја!
Осана! С капом у руци,
Ми приступамо и Твоје, Србијо, љубимо скуте!
Сада смо деца Твоја, па душе деце обуци
У твоју лепоту зоре!
И дај им крила нек’ лете, тамо, на светле путе,
Тамо, за белим орлом где славе врхови горе!
