На недавно одржаном Свесловенском конгресу о коме смо писали у неколико наврата, учествовао је и Др Алек Рачић, наш познати борац по питању откривања истине о последицама геноцидног бомбардовања србског народа од стране неонацистичког НАТО пакта. Он је на том конгресу добио и специјално признање за свој рад и његовом љубазношћу нашим читаоцима поклањамо увод из његове књиге "Здравствене последице НАТО бомбардовања 1995/99 године"...
У В О Д
Истраживање о последицама НАТО агресије на СР Југославију била је популарна тема само током 1999. и 2000. године али се поклапала с тиме да сам уписао постдипломске студије на Медицинском факултету у Београду управо током ратне 1999. године.
Први професор Медицинског факултета у Београду, која ми је указала на могуће проблеме била је тада доц. др Светлана Стошић-Дивјак, јер је моју идеју о том истраживању покушала да усмери тако да ја немам проблема на радном месту и током напредовања у каријери.На жалост како већ 7 година није међу нама, сигуран сам да би јој било јако жао због свих проблема које сам имао у својој каријери али и да би учинила све да те проблеме реши најбоље могуће по мене. Кроз сарадњу с њом не само у разговорима, већ и конкретан рад у свим сменама института за ОРЛ и максилофацијалну хирургију, где сам обавио постдипломске и специјалистичке студије, у раној фази истраживања установио сам да је тема битна за биолошко очување нације. Нисам имао на располагању никакаву литературу која је могла да усмери на правилан ток студије јер значајне земље чија се литература цитира у свету, нису имале НАТО бомбардовање па самим тим ни литературу о томе. Дакле, било је неопходно отпочети студију која је јединствена и без одговарајуће литературе, већ је било могуће само спорадично користити литературу појединих медицинских области за одређена обољења. Стога је било очигледно да за студију треба временски период од најмање 10 година али да ће се кроз њу дати јединствен приказ стања здравља нације после НАТО агресије.
Посебно искуство било је хируршки рад са проф. др Гојком Стојичићем, који је у периоду од 2001–2007. године био главни консултант за онкохирургију главе и врата у Р Српској, пре свега у општим болницама у Добоју и Брчком. Кроз хируршки рад с њим у том периоду имао сам непоновљиво искуство са пацијентима који су били изложени дејствима бомбардовања НАТО алијансе у августу 1995.године и по први пут се сусрео са пацијентима који су обољења добили читаву деценију после бомбардовања. Од ових пацијената у истраживању сам формирао посебну групу испитаника ради поређења са пацијентима из Р Србије, Црне Горе и Македоније који су били изложени дејствима НАТО бомбардовања 4 године касније од њих.
Можда и пресудан утицај на ову студију имала је сарадња са проф. Сандром Шипетић–Грујчић, епидемиологом са Медицинског факултета у Београду, која ми је указала на неопходност правилне анализе епидемиолошких фактора уколико желим да се бавим узроцима настанка повећања инциденце малигних болести у српској популацији. Наравно, одмах је било јасно да уколико не будемо дошли до података о тачном саставу свих бомби које су изручене током НАТО агресије,истраживање неће моћи да обради све етиолошке факторе који су могли да доведу до овликог повећања различитих болести у српској популацији.
Као што сам се од 1999. године бавио хируршким и конзервативним лечењима пацијената страдалих од НАТО бомбардовања, вршећи њихову прецизну евиденцију, у међувремену за потребе постдипломских и специјалистичких студија на Медицинском факултету у Београду до 2003. год.урадио и одбранио магистеријум „ЗНАЧАЈ АНАТОМСКИХ ОДНОСА МАКСИЛАРНИХ СИНУСА И ГОРЊИХ ЗУБА У БОЛЕСТИМА МАКСИЛАРНИХ СИНУСА”.Ту врсту истраживања окончао сам касније кроз докторску дисертацију 2007. год. „ЕНДОСКОПСКА ХИРУРГИЈА МАКСИЛАРНИХ СИНУСА” као логичан и научно оправдан след истраживања о болестима максиларних синуса. Ово је значајно јер су групе болесника из обе ове студије,и магистарске и докторске, биле планиране за контролне групе у каснијој статистичкој студији за други докторат, како би дисертација била што боље статистички обрађена.
На жалост, за такав тип студије, непремостива препрека било је непостојање националног канцер регистра без кога није могуће одредити повећање инциденце малигних болести у популацији, а да не говоримо о подручју КиМ, за које се претпоставља да би дало статистички најзначајније разлике.
Сво то време од укупно 10 година, вршио сам хируршке интервенције пацијентима из Р. Србије, Р. Црне Горе,Р. Српске и Македоније са врло често и узнапредовалим малигним туморима и врата глава који су на основу анамнестичких података одговарали групи пацијената страдалих посредно од касних дејстава бомби коришћених током НАТО агресија и 1995.и 1999.године.
Затим су уследили и проблеми за које смо знали да ће бити нерешиви када су у питању пацијенти из Р. Српске и са подручја КиМ због крајње лоших база података.
Стога је било неопходно да замолим шефа катедре за медицински статистику, проф. др Татјану Иле да се прикључи студији како би смо могли да израдимо докторску дисертацију и сарадња с њом резултирала је одлуком научно-наставног већа да се израда дисертације одобри 2011.године (председник комисије проф.др Миодраг Цолић).
За правилно разумевање и прихватање овог проблема пре свега је неопходно сагледати све чињенице везане за начине којим су вршена бомбардовања наше земље кроз податке које сам успео да прикупим од 1999. године на овамо а у којима још само недостаје и тачан састав бомби које је током агресије изручивао амерички авион А-10.
НАТО је бомбардовао Р. С. у оквиру операција "Намерна сила"и "Мртво око" муницијом са осиромашеним уранијумом у периоду од 30. 8 –14. 9.1995. године и то, војне и цивилне циљеве у реону Хаџића, Вогошће, Братунца, Илијаша, Пала, Јахорине и ТВ торањ на Козари. Од укупно 10.000 тона баченог експлозива, употребљено је око 3,5 тона муниције са осиромашеним уранијумом. Према извештају комисије УН (Програм за заштиту животне средине) из 2002/03. године (“Depleted Uranium in Bosnia and Herzegovina, post Conflict Environment Assessment, Мау 2003.”), недвосмислено је потврђено присуство остатака муниције са осиромашеним уранијумом на три локације: Техничко-ремонтни завод у Хаџићима, касарна "Жуновница"и складиште артиљеријског оружја у Хан Пијеску.
Мерења су вршили одмах након бомбардовања и наши стручњаци из "Винче", али ти подаци никада нису били објављени, нити су доступни. На братуначком гробљу је до 2000. године сахрањено око 400 избеглица из Хаџића од којих је већина преминула од последица малигних болести (укупно их је 5000 доселило, у међувремену су расељени по иностранству или у другим градовима Р. С. и Србије). Чињеница је да је стопа смртности избеглих Хаџићана 4 пута већа од локалног становништва у Братунцу, а податак Српске православне цркве је, да је у 2000. години од укупно 105 сахрањених људи у Братунцу, 51 било из Хаџића.
Десет година касније од 33 преминула пацијента чак 12 пацијената је преминуло од последица рака.
"Завод за јавно здравство БиХ" је формирао комисију и вршило мерења степена радиоактивности у води 2004/05. године (наводно у дозвољеним границама ), а 2007/2009. пратио здравствено стање избеглица из Хаџића.Према њиховим подацима 2008. стопа повећања обољевања од карцинома је износила 0,2%, а 2009. 0,1 % код мушкараца, док је код жена у 2008. тај проценат повећан за 0,9%, а у следећој години, наводно није било повећања.
Очигледно, да је та комисија радила под притиском и изнела фабриковане податке, мада ни они нису могли да негирају пораст малигнитета, иако број испитаника (избеглица из Хаџића) у време скрининга је био незнатан, у односу на оних 1995.–5000 досељених.
Психосоматски поремећаји учесника рата у Р. Српској (БиХ),обрађени су детаљније и ту није било препрека у истраживањима, па се чак посебно обрађивала тема психичког стања бораца који су били изложени дејствима мина (С.Ћеранић и аутори, литература) и публиковани у страној литератури, док су дејства муниције са осиромашеним уранијумом и плутонијумом биле забрањене теме.
Према подацима "Института за јавно здравље РС" број новооткривених случајева малигних болести у 2012. години је износио 5478 (2849 мушкараца и 2629 жена). Стопа инциденце за мушкарце 205,8 на 100.000, а за жене 182,0 на 100.000. БиХ ни данас нема централни регистар рака чиме не може да се похвали ни Министарство здравља Р Србије.
Нисмо били у могућности да испитујемо детаљније начине и пределе које је НАТО алијанса бомбардовала 1995.године у Р. Српској(БиХ), али смо у студију укључили болеснике који су страдали од посредног дејства овог бомбардовања,а које је аутор са колегама хируршки третирао у КЦ Србије, Општој болници Добој и клиници „Импулс”.
За разлику од тога бомбардовање СР Југославије 1999. године, које је носило и низ специфичности и битних разлика у односу на бомбардовање Р. Српске 1995.године, у стању смо да детаљно обрадимо.
Стога ћемо се у наредном делу књиге прво подсетити шта се то заправо десило у периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. године, ко и какве је одлуке о бомбардовању је донео и где и када су забележене акције бомбардовања недозвољеним средствима према важећим међународним конвенцијама.
