Владимир Воропајев
Напомена уредника: Поштовани читаоци, Вашој пажњи нудимо изузетан текст највећег живог гогољисте, доктора филолошких наука, професора на Московском Државном Универзитету Ломоносов, Владимира Воропајева. Професор Воропајев је председник Гогољевске комисије научног савета „Историја светске културе“ Руске академије наука. Члан је Удружења књижевника Русије, члан Палате попечитеља Патријаршијске књижевне премије светих равноапостолних Ћирила и Методија, стручњак за историју руске књижевности ХIХ века. Аутор је многобројних радова о животу и стваралаштву Н.В. Гогоља и члан редакцијског колегијума бројних књижевних и научно-популарних издања. Добитник најважније годишње премије Ломоносов универзитета. Пошто је Николај Васиљевич Гогољ био писац са изузетним религиозним талентом, чије је свако дело било засновано на библијским или јеванђелским мотивима, значајно је проширити видике и разјаснити многе недоумице из великог Гогољевог епа Тарас Буљба промишљањима овог великог гогољисте. Искрена благодарност професору Воропајеву због послатог текста који сам одмах превео…
† † †
Писац руске дијаспоре Борис Зајцев свој есеј „Живот са Гогољем“ почиње одломком из прве књиге аутобиографске тетралогије „Глебово путовање“: „После вечерњег чаја – са путером и врућим хлебом, у интервалу пред вечеру, под лампом која виси над столом, мој отац је читао Гогоља. Мајка је шила. Девојке су везле. Глеб је седео поред оца и побожно му гледао у уста.
Козаци су јурнули преко невиђеног поља испред фантастичног Дубна и борили се попут јунака „Илијаде“.[1] Сви су били величанствени, громогласни и невероватни. Али високи звонки гласи Гогољевих речи потресли су душу, узбудили дете, владали њиме како су желели. А отац, иако није дете, читао је са узбуђењем. Када је дошло до погубљења, Остап, у мукама на платформи за погубљење, није издржао, викнуо је: „Оче! Где си? Чујеш ли све ово?”, а Тарас је одговорио: „Чујем” – отац је застао, извадио марамицу, ставио је на десно, па лево око. Глеб је устао, пришао му иза леђа, загрлио га и пољубио - тиме је желео да изрази своје дивљење и Гогољу и његовом оцу. Чинило му се да би и он могао да издржи ове муке, а да му отац буде Тарас“.[2] Овако Борис Зајцев описује први сусрет детета са Гогољем.
Пишући у „Ауторској исповести“ (1847) о томе како је он постао писац, Гогољ истиче: „…када сам почео да размишљам о својој будућности (о томе сам почео размишљати рано, у време када су сви моји вршњаци још увек размишљали о играма) мисао о писцу ми није падала на памет, иако сам увек осећао да ћу постати познат човек, да ме чека широко поље за деловање и да ћу чак нешто учинити за опште добро. Ја сам једноставно мислио да ћу бити службеник и да ће све то омогућити државна служба. Због тога је страст према служби од младости код мене била веома јака. <…> Но, само што сам осетио да и на попришту писца могу такође вршити ту такође државну службу, све сам оставио: и своје раније дужности, и Петроград, и друштво људи блиских мојој души, и саму Русију, да би потом, из далека, у потпуној усамљености, размотрио како то учинити, како да уредим своје стваралаштво на тај начин, да докажем да сам и ја био грађанин своје земље и хтео да јој служим“.
Љубав према Отаџбини, схваћена као служење „грађанина својој земљи“, прожима целокупно стваралаштво Гогољево. То је видно још у првој прозној књизи писца „Вечери на хутору крај Дикањке“. Данило Буруљбаш, јунак повести „Страшна освета“ наступа као несебични бранилац завичајних граница. Војничко братство му је драже од свих земаљских везаности. Његова вољена жена Катарина пустила је из тамнице свог оца чаробњака, у коме је Данило препознао злог непријатеља – издајника Отаџбине. Не знајући ко је пустио заробљеника, он сурово говори жени: „Уколико би неки од мојих козака само помислио о томе у својој глави, а ја бих то сазнао... и не знам какво бих му погубљење приредио! - „А шта ако бих то била ја…?” – са страхом је питала Катарина. - „Када би то теби пало на памет, ти више не би била моја жена. Тада бих те зашио у врећу и утопио на сред Дњепра!..“.
Херојској борби Малоруса против иноземаца посвећено је једно од најбољих Гогољевих дела – историјска повест „Тарас Буљба“. Са уистину епским обимом, аутор ствара светле, моћне ликове Запорожаца. Строги и непоколебљиви пуковник Тарас, искусни је вођа козачке војске. У потпуности је предан служењу Отаџбини и „другарству“. Тарасове речи звуче као химна руског војног братства: „…Нема светлијих веза од другарства. Отац воли своје дете, мати воли своје дете, дете воли оца и мајку; али то није другарство, браћо, и звер воли свој пород! Али ородити се и бити сродан по души, а не по крви, то може само човек. Бивало је другова и по другим земљама, али таквих другова као у руској земљи није било нигде“.
Борбене сцене под зидинама Дубна – централне су у повести. Витешки се боре запорошки козаци, изазивајући усхићење чак и код својих непријатеља. „Далеко је одзвањао гласан пљесак кроз сва околна поља и њиве, стапајући се у непрекидну тутњаву; цело поље је било прекривено димом; а запорошци су и даље све палили, без даха: задњи су само пунили и предавали оружје предњима, изазивајући чуђење код непријатеља, који није могао да схвати како козаци пуцају без пуњења пушака. <…> И сам страни инжењер се зачудио таквој тактици коју никада раније није видео, рекавши ту пред свима: „Ево храбрих козака! овако треба да се боре и други, у другим земљама!“.
Дејства козака су приказана у крупном плану, са светлим потезима, често са патетичном хиперболом, која је карактеристична за херојски еп. Ми видимо цео ток битке, и акције појединих бораца са њиховом војном техником, изгледом, оружјем, одећом. Већ први читаоци „Тараса Буљбе” видели су у повести образац епског стила. В.Г. Бјелински је 1835. године (што значи прво издање повести) написао: „Ако је хомерски еп могућ у наше време, ево његовог највишег обрасца, идеал и прототип! ..“.[3]
Док је радио на књизи, Гогољ је прегледао мноштво хроника и историјских извора. Веома добро је упознао доба коме је посвећено његово дело. Али најважнији материјал који је писцу помогао да тако сликовито пренесе ликове запорошких козака, биле су народне песме и мисли. Гогољ је био сакупљач и добар познавалац усменог народног стваралаштва. „Моја радост, мој живот! песме! колико вас волим! – писао је новембра 1833. свом земљаку, чувеном фолклористи Михаилу Максимовичу. - Шта су све неме хронике по којима сада копам, пред овим звучним, живим летописима!“.
Управо у песмама Гогољ је пронашао одраз стварног живота народа. „Ово је народна прича, жива, светла, пуна боја, истине, која открива цео живот народа“, написао је он у чланку „О малоруским песмама“ (1833). Аутор „Тараса Буљбе“ свесно користи поетику фолклора, извлачи слике, боје, технике из јуначких народних песама. Тако, на пример, он нашироко користи технику епске песме уобичајених поређења:
„Попут јастреба који небом плови, па пошто је начинио много кругова моћним крилима, одједном се зауставља раширен на једном месту и одатле попут стреле удари на препелицу мужјака који се распевао поред самог пута, - тако и Тарасов син, Остап, изенадно налете на заставника и одједном му набаци уже на врат“.
Једно од најкарактеристичнијих средстава коришћених у народној поезији су трострука понављања. У Гогољевој причи, на врхунцу битке, Тарас три пута дозива козаке: „Шта је панови? Има ли још барута у фишеклијама? Да није козачка снага малаксала? Да се не колебају можда козаци?“ И три пута чује у одговору: „Још има, баћко, барута у фишеклијама; козачка снага још није малаксала; још се не дају козаци!“
Хероји Сече имају једну заједничку црту - њихову несебичну оданост Отаџбини. Козаци побијени у борби, умирући, славе руску земљу. Остварују се Тарасове речи: „Нека сви они знају шта значи у руској земљи другарство. Ако се дође до тога, да се умире, онда нико од њих неће тако умријети!.. ” Ево се затетура смртно рањени смели атаман Мојсије Шило, стави руку на рану и рече: „Збогом панови браћо, другови! Нека до вечних времена живи православна руска земља и нека јој је вечна част!“.
Добри козак Степан Гуска, подигнут на четири копља, имао је времена само да узвикне: „Нек пропадну сви непријатељи, и нек на сва времена ликује земља руска!“. Стари Касјан Бовђуг је пао погођен куршумом поред срца, али је, скупивши последњу снагу, изустио: „Није ми жао растати се са светом! Нек Бог да свакоме овакву смрт! И нек се слави до века руска земља!“.
Гогољу је важно да покаже да се Запорошци боре и умиру за Православну веру. „И одлете у висине Бовђугова душа да прича давно изгинулим старцима, како се знају борити у земљи руској, и што је још лепше, како знају гинути у њој за свету веру“. Ево је пао, прободен копљем, атаман Кукубенко, најбољи цвет козачке војске. Погледао је око себе и рекао: „Благодарим Господу што ми даде да умрем пред вашим очима, другови! Нек после нас буде још бољих од нас, и нек се дичи вечито Христом љубљена руска земља!“. Аутор се усхићује својим херојима: „И узлетела је млада душа. Узеше је анђели под руке и однеше на небеса. Лепо ће њему бити тамо. „Седи ми, Кукубенко, са десне стране!“ – рећи ће му Христос. – „Ти ниси изневерио другарство, нити учинио нечасно дело, ниси издао човека у невољи, чувао си и бранио Моју Цркву“.
Читајући „Тараса Буљбу“, схваташ да нема на свету страшнијег и срамотнијег злочина од издаје Вере и Отаџбине. Млађи син Тараса, презревши своју свету дужност, заинтересовао се за лепу Пољакињу и прешао на страну непријатеља Сече. Андрија доживљава свој последњи сусрет са оцем као страшну одмазду. На Тарасово питање: „Шта би синко, помогоше ли ти твоји Љаси[4]?“ - Андрија не одговара. „Зар тако издати? Изневерити веру? Издати своје?“ Тарас не сажаљева свог сина издајника. Без оклевања, он врши свој суд: „Ја сам те родио, ја ћу те и убити!“.
Андрија покорно прихвата очеву пресуду, схватајући да нема и не може имати оправдања. Он није само издајник, већ и богоборац, пошто се одрекао отаџбине („Ко је рекао да је Украјина моја отаџбина? Ко ми је њу дао да ми буде отаџбина?“) он се одриче и Божијег утврђења: само Господ одређује за свакога место његовог рођења, а човек је дужан да воли Отаџбину од Бога му дату.
А након тога, бива заробљен најстарији син Тараса, Остап. Ризикујући свој живот, његов отац се ушуњао у логор непријатеља да га подржи у тренутку болног погубљења. Убрзо и сам Тарас храбро умире у ватри, разапет на дрвету. У последњим минутима свог живота не размишља о себи, већ о својим друговима, о својој Отаџбини. „…Козаци су већ били на чуновима и веслали; куршуми су сипали одозго на њих али их нису домашили. И засијаше се радосне очи у старог атамана. - Збогом браћо! – викну им он одозго – сећајте се и мене и на пролеће дођите опет овамо, па се добро проведите! Шта сте добили ђавољи Љаси? Зар мислите да има нешто на свету чега би се уплашио козак? Причекајте, доћи ће време, наступиће то време када ћете ви познати шта је православна руска вера!“.
Гогоља је заокупљала мисао – зар није грех да хришћанин убија људе на бојном пољу. Међу његовим записима уз текстове светих отаца и учитеља Цркве, налази се и овај: „... није дозвољено убијати, али убијати непријатеље у борби је и законито и хвале достојно“ (Свети Атанасије Александријски).
А ево записа писца, савременика Гогољевог, преосвећеног Гедеона, епископа Полтавског: „Уколико је неко обучен у војничку храброст, то је узвишено када дише вером; јер тада то није очајање, ни страх, ни бојазан, није горчина оно што живи у грудима ратника, него великодушност која без презрења према њему погађа непријатеља; тада то није освета, нити злоба, него племенита свест о сопственим врлинама испуњава његово срце“.
Гогољу је, несумњиво, био познат и одговор равноапостолног Кирила муслиманским научницима о употреби оружја од стране хришћана. Овај одговор читамо у житију просветитеља Словена. Једном су га Сарацени (Арапи) упитали: „Ако је Христос ваш Бог, зашто не чините оно што вам Он каже? Уосталом, у Јеванђељу је записано: молите се за непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе и тлаче и окрећите образ онима који вас бију. Али ти се не понашаш овако: против својих противника оштрите своје оружје“. Свети Кирил је одговорио: „Ако су у ком закону две заповести записане и дате људима на испуњење, ко ће онда од људи бити прави извршилац закона: да ли онај који испуњава једну заповест, или онај који испуњава две?“. „Наравно, бољи ће бити онај који ће испунити две заповести“ – одговорили су Сарацени. „Христос Бог наш“, - рекао је на то светитељ, - „заповедио нам је да се молимо за оне који нас вређају и чинимо им добро, али је рекао и ово: Нико нема више љубави од ове, него ко живот свој полаже за пријатеље своје.[5] Ми трпимо увреде ако су уперене само против неког конкретног, али се залажемо, па чак и животе полажемо ако су упућене друштву, да наша браћа не падну у ропство, где би могли бити заведени на безбожна и зла дела“.
Одајући пошту војничком подвигу, Свети равноапостолни Кирило, у сагласности са осталим Светим Оцима и учитељима Цркве, изједначава све страдале хришћанске војнике за веру и Отаџбину са светим мученицима. У књизи „Одабрана места из преписке са пријатељима“ Гогољ сумира своја размишљања о томе да ли је легитимно бранити светињу вере силом оружја: „Црнорисци Осљаба и Пересвет, по благослову самог игумана, узеше мач који је био противан хришћанину...“. То је било пре Куликовске битке, када је свети Сергије Радоњешки, игуман руске земље, благословио великог кнеза московског Димитрија Донског за борбу против Татара.
Па ипак, без укидања и материјалног оружја, Гогољ је молитву сматрао главним оружјем. У лето 1847. године одговорио је овако Бјелинском: „Ви кажете да се Русија молила дуго и узалуд. Не, Русија се није узалуд молила. Када се помолила, била је спасена. Помолила се 1612. године, и спасила се од Пољака; молила се 1812. и спасила се од Француза“.
Зашто су запорошки козаци, храбри ратници који су били спремни да своје животе положе за православну веру, ипак били поражени? Како пише Гогољ, „…сва Сеча се молила у једној цркви и била је спремна да је брани до последње капи крви“, али притом она „није хтела ни да чује за пост и уздржање“. То јест, вољно или невољно, козаци су се у вези са овим изложили великим опасностима. Имали су довољно снаге, довољно храбрости, душа им је јурнула у бој, али при првом затишју је почело опште пијанство. Приликом опсаде Дубна козаци су се напили и потукли су их Пољаци – убила их је њихова неуздржаност. Сам Тарас је пао у руке Пољака због изгубљене „љуљке“ – луле за дуван. Неуздржаност такође води до нехришћанског понашања у рату. Дакле, после погубљења Остапа, Тарас, такорећи, врши страшне паганске помене за свог сина, уништавајући целокупно становништво у сваком заробљеном пољском селу, без разлике на пол и узраст.
Повест „Тарас Буљба“ била је популарна не само у Русији, већ и широм света. Била је изједначена са таквим класичним епским делима као што је Хомерова Илијада (на коју се Гогољ и орјентисао). Највећи француски историчар 19. века Франсоа Гизо сматрао је да је ово једино дело у модерној светској књижевности које заслужује назив епске поеме.[6]
Књига је више пута преправљана за позориште и за оперску сцену, а повест је такође и екранизована. „Тарас Буљба“ је одувек била и омиљено дечје штиво. Познато је да су светом мученику царевићу Алексеју Николајевичу, сину цара страстотерпца Николаја Александровича, Гогољеву повест читали више пута, и веома му се допала. И многа дела руских писаца, међу њима и дела Гогољева, поново су читали чланови царске породице и у заточеништву - у Тоболску и Јекатеринбургу. И данас, Гогољева бриљантна прича „Тарас Буљба“ буди добра осећања у срцима читалаца, укључујући храброст и патриотизам.
[1] Забележено је да је слика битке козака под зидинама Дубна (која се појављује у другом издању „Тараса Буљбе“) написана у великој мери под утицајем превода Н.И. Гнедича "Илијаде" од Хомера (види: Брјусов В. Я. Испепеленный: К характеристике Гоголя // Сочинения: В 2 т. Т. 2. М., 1987. С. 131–132).
[2] Зайцев Б. Жизнь с Гоголем // Современные записки. Париж, 1935. № 59. С. 272.
[3] Белинский В.Г. Собрание сочинений: В 9 т. Т. 1. М., 1976. С. 181.
[4] Љаси – подругљив назива за Пољаке – прим. прев.
[5] Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јован 15, 13).
[6] Видети: Оболенская Ю.Л. Дијалог култура и дијалектика превођења. Судбина дела руских писаца деветнаестог века у Шпанији и Латинској Америци / Московский гос. ун-т им. М.В. Ломоносова. М., 1998. С. 203; видети и: Н.В. Гоголь. Тарас Бульба. Автографы, прижизненные издания: историко-литературный и текстологический комментарий / Издање приредио И.А. Виноградов. М., 2009. С. 568.
Превод: Ранко Гојковић
