Ранко Гојковић
У неколико наврата обраћали су ми се пријатељи поводом неких више него сумњивих цифри у књизи митрополита Митрофана Бадањана коју сам превео и која је изашла из штампе 2019. године. После дискусије на братском сајту Стање Ствари која се развила испод текста „Победу у Отаџбинском рату дао нам је Господ, а не бандит Стаљин“ у којој сам и лично узео учешћа, одлучио сам да у једном тексту појасним своје виђење ствари везаних за ту књигу.
Морам признати да, када сам пре 6-7 година пристао на превод књиге «Духовни извори руске револуције» нисам ништа знао о митополиту Митрофану. Нисам знао ни да се два пута женио пре него што се замонашио, нисам знао за његов антисовјетитам (који је у неку руку нормалан за православног клирика али је неопходна трезвеност приликом приказивања и тумачења историјских процеса. Ту је недопустиво огрешење о историјске факте, Истина је апсолутна, полуистина је често опаснија од лажи).
Погледавши почетак књиге, изгледало ми је да се ради о солидном духовном погледу на несрећну револуцију, као верујући монархиста наравно да сам био свестан сатанске идеологије револуционара. У суштини, књига пред србским читаоцем открива оно најважније што треба знати из тог периода још једне "руске смутње", а то су духовни корени те револуције. Мноштво запањујућих детаља о страшном сатанизму вођа Октобарске бољшевичке револуције, доводи до више него јасне спознаје - дубоко демонизовани људи у свом богоборачком пориву, благодарећи и дехристијанизацији руског друштва, довели су "Трећи Рим" у скоро столетно ропство богоборачких синова пакла...
Међутим, последње главе књиге показују да ни црквени великодостојници не успевају увек сачувати трезвен поглед на историјске процесе. Свесност демонске природе „синова пакла“ који су распиривали револуцију не сме бити разлог за огрешења о историјску истину. Осетио сам велику нелагодност када сам увидео да је митрополит као и већина присталица белогардејског покрета, не само неспреман да призна кривицу истих за масонску Фебруарску револуцију и сву кривицу сваљује само на бољшевике, него и да је (вероватно несвесно, преузимајући непроверене податке) грубо фалсификовао историјске чињенице. Наравно да су бољшевици велико зло, али бољшевици су само преузели плодове борбе белих. Тачно је да су после преузимања власти бољшевици залили земљу рекама крви, међутим, нису бољшевици срушили Православну Монархију, њу је срушила масонерија уз обилату помоћ белих генерала у Фебруарској револуцији. Нисам могао да кршим задату реч издавачу али сматрам својом грешком што нисам одмах јавно обелоданио неслагање са скандалозно преувеличаним цифрама наведеним у књизи. Овај текст спада у категорију - боље икад него никад.
Пишући о 1937. години, митрополит пише да је те године било ухапшено 136 900 православних свештенослужитеља и других припадника црквеног клира, од којих је те године стрељано 85 300. За следећу, 1938 годину, митрополит наводи да је ухапшено 28 300, а стрељано 21 500 припадника црквеног клира. За 1939 годину пише да је ухапшено 1 500, а стрељано 900, за 1940 годину да је ухапшено 5 100, а стрељано 1 100, за 1941 годину да је ухапшено 4 000, а стрељано 1. 900 припадника клира.
Дакле, према тим подацима испада да је за тих 5 година ухапшено 175 800 припадника црквеног клира а убијено 110.700, што је потпуно сулудо! Са апсолутном сигурношћу се може тврдити да 1937 године УКУПАН КЛИР РПЦ у границама тадашњег СССР-а није могао износити ни 20% од наведених бројки ухапшених клирика из књиге митрополита Митрофана!
Према подацима Православног Свето-Тихоновског богословског института из Москве, који су ушли у базу података за књигу «За Христа пострадавшие», укупан број тако пострадалих ЗА СВЕ ГОДИНЕ СОВЈЕТСКЕ ВЛАСТИ било је око 22 хиљаде припадника клира РПЦ. Та књига је састављана по архивама „Комисије за рехабилитацију духовенства и мирјана РПЦ“, а такође по подацима из епархија и родбине репресираних.
Откуда митрополиту цифра од скоро двеста хиљада када знамо да је у предреволуционарној Русији у РПЦ било око 100.000 монаха и око 110.000 припадника белог духовенства? А много их је пострадало пре доласка Стаљина на власт, у првим годинама револуције. Одмах након револуције, Црква је опљачкана, лишена државних субвенција, а број цркава је смањен за 3,5 пута. У таквим условима, три четвртине православних свештеника (од 100 хиљада) једноставно нису могли да се прехране. Отишли су у свет, у иностранство, умирали, а није било никога да их замени, јер су богословије биле затворене. Много их је страдало и на окупираним територијама, тек после победе над Хитлером СССР се враћа приближним границама Руског Царства, после Брест-Литовског мира Лењин и Троцки су обогаљили државну територију за једну трећину.
Коначно, нису сви репресирани били и погубљени. На пример, поменута база података укључује монаха Пимена (Извекова), који је ухапшен 1932. године у групном случају, провео је мање од месец дана у затвору, а пресудом је пуштен на слободу. У предратним годинама је наставио да служи у цркви, служио је у Црвеној армији током рата, постао је епископ 1957. године, а 1971. године – патријарх московски и све Русије!
Дакле, када се под видом статистике наводе овакве цифре, човек би морао бити веома, веома опрезан, поготово би то морао бити православни митрополит.
По свој прилици митрополит је податке преузео из књиге Александра Јаковљева «По мощам и елей», која је штампана 1995. године. Јаковљев је раније био секретар ЦК, главни идеолог КПСС и он наводи писмо Г.М. Маленкова Стаљину у коме Маленков наводи како у СССР постоји широко разграната организација са више стотина хиљада чланова која се непријатељски односи према совјетској власти. Значи, Маленков пише о религиозним организацијама, а ту спадају поред православних и католичке, будистичке, муслиманске, јеврејске итд. религиозне организације, али касније Н. Емељанов ту цифру приписује само православнима, а Јаковљев их све претвара у служитеље, то јест клирике РПЦ!
Заиста је чудно да један митрополит РПЦ који с разлогом пише о сатанској идеологији и страшним жртвама црвеног терора, наводи сулуде податке бившег секретара ЦК КП СССР-а без икакве провере.
Наравно, судбина многих црквених служитеља (као и стотина хиљада других Руса) била је страшна трагедија, а неосноване пресуде које су им изречене представљале су страшан злочин. Међутим, то не сме бити разлог да један митрополит надувава број жртава десетинама пута.
Дакле, упркос изврсним деловима књиге, због очигледних невероватно увеличаних бројки страдања руског клира, ова књига је за сада једина књига од око 60 преведених, због које се кајем што сам је превео, јер тако невероватним цифрама књига многе људе због ауторитета црквеног чина доводи у заблуду.
Ја рекох и спасих душу. Упокој Господе душе клирика РПЦ и СПЦ невино пострадалих од безбожних комуниста.
