Ранко Гојковић: ПИСЦИ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ДЕЛО НИЋИФОРА ДУЧИЋА И ЂОКЕ СЛИЈЕПЧЕВИЋА)

Већ двадесет година Ћоровићеви сусрети у Херцеговини (сусрети историчара у Гацку и књижевника у Билећи) представљају једну од најзначајнијих културних манифестација које се одржавају у србским земљама. Сусрети историчара у Гацку и ове године су окупили знаменита имена из света историјске науке, не само са простора свих србских земаља, него и из Русије, Белорусије и Бугарске. Сваке године уочи одржавања нових сусрета, излази и одлично уређен Зборник радова са претходних сусрета. Управо тако је било и ове године. Љубазношћу издавача (СПКД "Просвјета" - Гацко и ИП Филип Вишњић - Београд) предлажемо пажњи читалаца један од радова са прошлогодишњих Ћоровићевих сусрета историчара, који је публикован у поменутом Зборнику. Реч је о реферату "ПИСЦИ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ" Ранка Гојковића, уредника портала "Саборник србско-руски". Зборник са "Ћоровићевих сусрет историчара 2016" биће представљен на предстојећем Сајму књига у Београду, а можете га наручити од издавача, путем телефона: 011-375-01-61

Апстракт. Симболично је да се “Ћоровићеви сусрети историчара” одржавају у Гацку и да је до сада најпотпунију научно писану историју СПЦ написао Гачанин Ђоко Слијепчевић и приказ његовог живота и дела престављаће главну тему овог реферата, али пре тога, сматрамо потребним указати на његове најзначајније претходнике који су сваки на свој начин дали свој допринос у систематизацији историје СПЦ. Поред читања дела Нићифора Дучића и Ђоке Слијепчевића и многих других аутора поменутих у реферату, приликом писања овог рада коришћена је и обимна историографска и мемоарска литература Патријаршијске библиотеке СПЦ у Београду.

Кључне речи: Дучић, Слијепчевић, Православље, Србија, римокатолицизам, ислам, епископ, Ватикан.

Key words: Ducic, Slijepcevic, Orthodox, Serbia, Roman Catholicism, Islam, Bishop, Vatican.

* * *

Пре него што пређемо на писце историје СПЦ, неопходно је истаћи да је црквена историја код Срба много старији појам од историје Српске Православне Цркве која је као самостална организација основана 1219. године. Са отпадијем Рима од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, Срби су се нашли у ковитлацу сукобљавања Рима и Цариграда и може се рећи да је СПЦ одиграла кључну улогу у очувању светотоачког апостолског предања и исповедања хришћанства у српском роду.

Митрополит Стратимировић први покреће питање писања историје СПЦ, свестан да је у том тренутку само у оквиру Карловачке митрополије могуће прихватити се таквог задатка. Он је 1793. године наложио архимандриту Јовану Рајићу да напише приручник српске црквене историје, али је Рајић под изговором болести очију и слабог здравља избегао тај посао, тако да атински митрополит Мелетије није могао квалитетно завршити четврти том своје Црквене историје. Стратимировић се носио мишљу да и сам напише историју православља у земљама којим су тада владали Хабзбурзи, али велике народне обавезе у та времена почетка српског ослобођања од турског ропства, нису му дозволиле да оствари ту своју намеру. Штета, јер је са својим изузетним образовањем, мудрошћу и радним потенцијалом представљао изузетну личност за такав посао. Да кажемо да је Ђоко Слијепчевић као први докторант на Богословском факултету у Београду, за тему дисертације имао Стратимировића - “Стефан Стратимировић Митрополит Карловачки као поглавар цркве”.

У Карловачкој митрополији и у Кнежевини Србији после Другог српског устанка стварају се повољније околности за развој историјске науке. Појављују се личности у цркви који проучавају историју и записују историјске догађаје, да поменемо епископа Шабачког Герасима Георгијевића, који је 1838. године штампао књигу “Знаменити догађаји новије србске историје”. Године 1870 професор београдске богословије Светозар Никетић објављује први рад такве врсте код Срба, студију “Историјски развитак српске цркве”. Иако се његов рад завршава на 1459. години и ако је тај рад са научне тачке гледишта скроман, ипак је то био почетак писања о историјском развоју СПЦ. Значајан допринос проучавању српске црквене историје дао је Рус Јевгениј Голубински, професор Московске духовне семинарије. Његов рад “Кратак осврт на историју православне цркве код Срба, Бугара и Румуна” који је штампан 1871. године у Москви, представљао је много боље систематизовану црквену историју него што је било Никетићево дело. Митрополит Михаило Јовановић (друга изузетна личност српске црквене историје којом се Ђоко Слијепчевић подробно бавио - уз Митрополита Стратимировића) објавио је 1874. године своју књигу “Православна Црква у Кнежевини Србији”, која је 1895. године изашла у допуњеном издању као “Православна Црква у Краљевини Србији”. Прота Никола Беговић је у Новом Саду 1877. године издао књигу “Историја српске цркве”, која иако скромних домета представља нови камичак у грађевини историографије СПЦ. Много се очекивало од Илариона Руварца који је 1884. године у својим расправама најавио писање књиге Serbia sacra која би представљала у ствари историју СПЦ. На жалост, то му није пошло за руком, али треба рећи да су многи текстови и расправе Руварца били изузетно драгоцени за све касније писце историје СПЦ. Монах Сава Хиландарац штампао је у Београду 1878. године књигу “Света Гора” чије је репринт издање 1989. године штампао у Пожаревцу познати српски етнолог Драгомир Антонић. Епископ Никанор Ружичић је 1893. године у Загребу штампао своју прву књигу “Историја СПЦ”, а 1895. године и другу. Његови савременици, поготово Станојевић, “писац српске историје по препорукама Берлинског конгреса”, су можда престрого омаловажавали дело епископа Ружичића (његово учешће у неканонској “напредњачкој Мраовићевој јерархији” не служи му на част, иако он никада није прекидао везе са митрополитом Михаилом). Свакако да овај рад епископа Ружичића има доста недостатака, међутим, сигурно није тачна ни констатација Алојза Худала да је ово дело без вредности.

* * *

Први Херцеговац који се бавио писањем историје СПЦ био је Архимандрит Нићифор Дучић. Живот Нићифора Дучића изгледа просто нестваран и заслужује пажњу најбољих писаца и режисера. Чувена херцеговачка породица Дучићи води порекло из Гацка од чувене породице Владиславић (од Дуке, рођеног брата чувеног руског грофа Саве Лукића Владиславића). Отац Јефто саградио је као своју задужбину цркву на сеоском гробљу, а његов стриц Јевстатије је такође био архимандрит. Мајка Сара је жива спаљена на почетку Херцеговачког устанка 1885. године. Дакле, од оца и мајке наследио је изузетно наслеђе – задужбинарство и мучеништво. Са 17 година се замонашио у манастиру Дужи и ту је, поред стрица Јевстатија почело његово богословско образовање. Школовао се потом у Дубровнику код проте Ђорђа Николајевића, будућег Митрополита Дабробосанског, потом са јеромонахом Серафимом Перовићем (будућим Митрополитом Херцеговачким) завршава Богословију у Београду. Интересантно је да је на Богословији његов омиљени професор био Митрополит Михаило, велики српски архијереј о коме је Ђоко Слијепчевић касније написао одличну књигу. Када је Митрополит Михаило дошао у немилост најамничке напредњачке проаустријске власти краља Милана Обреновића, Нићифору је понуђено место српског Митрополита али је то Дучић одбио чувајући јединство СПЦ (пет пута је одбијао епископски положај, у Србији и на Дабробосанској катедри). Администрао је Жичком епархијом не желећи да постане Митрополит и тада је припремио миропомазање краља Александра, Милановог сина, који српски брод, под утицајем Дучића и његове неправедно оклеветане жене Драге Машин, полако избавља из канџи црно-жуте монархије. Његов омиљени професор са богословије, Митрополит Михаило, у време краља Алесандра тријумфално се враћа у Србију и показује се колико је Дучић био разуман и благочестив човек. Администрирао је кратко и у Црногорско-приморској Митрополији. Оснивач је школе у манастиру Дужи, оснивач Цетињске богословије и школе у Житомислићу и још мноштва школа у Србији, Херцеговини и Црној Гори! У Кнежевини Србији био је и народни посланик. Боравио је у Хиландару 1882. године и 8. септембра те године на гробу Симеона Мироточивог, оца Светог Саве, написао је једну од најлепших и најтоплијих српских молитви : О велики Немањо, узоре српских владалаца! О, свети оче Симеоне, свјетило Српске Цркве и српског калуђерства! Заштитниче српског народа! Смилуј се, погледај с небеских висина на једног пигмеја твојега Српскога народа, који данас побожно клечи пред твојим освећеним гробом након толико вијекова, и смерно те моли: Блаослови Српски измучени народ, којега си негда ујединио, узвисио и прославио, да се опет прикупи у једну Српску краљевину и прослави истином, правдом, величином, науком и просвјетом! Благослови Српског краља да иде твојим стопама и твојих славних потомака: краља Милутина и цара Душана. Укријепи га на томе путу до краја! Заштити Српску Цркву коју је уредио и у Православљу утврдио твој син, Свети Сава! О Свети Симеоне и Свети Саво! Божји угодници и, Српскога народа заступници! Сачувајте Српску Цркву цијелу, непорочну и свету онако као што сте је кроз вијекове чувалии онда кад готово вас Српски народ бјеше допао тешкога ропства с неслоге, себичности и безумља! Нека Српска Црква и сада буде тихо пристаниште Српском паћеничком народу; нека буде душевна утјеха добријем хришћанима и хришћанкама; нека остане српска народна светиња и најдрагоценији Аманет, и нека буде у њој Божија и ваша света воља вазда и у вијек!” (Да подсетимо, Нићифор се моли за јединство СПЦ у тренутку кад су најамничке власти краља Милана протерале Митрополита Михаила из Србије, нудећи и самом Нићифору место Митрополита). Тада је написао и монографију Хиландара. Управо тај његов рад је утицао на краља Александра Обреновића који је практично тајно отишао за Васкрс на Свету Гору и измирио дугове српског манастира Хиландар којим су тада управљали Бугари, па је света српска царска лавра поново прешла под српску управу. Две године се школовао у Паризу, а посетио је и многе европске градове: Лондон, Сан Себастијан, Лишон, Женеву, Берн, Цирих, Лозану, Инсбурк, Салцбург, Беч…Био је велики и када је требало слободу свог рода бранити са пушком у руци, па је био најближи помоћник вођа Првог и Другог Херцеговачког устанка, Луке Вукаловића и Миће Љубибратића, учествовао је у српској војсци у српско-турском рату када је био и рањен. Носилац је највиших ордена краља Николе, кнеза Михаила и краља Милана и Александра Обреновића, два пута је одликован и од стране Руског Цара. Ратовао је и у херцеговачкој и црногорској и србијанској војсци. Учествовао је на чувеној етнографској изложби у Москви 1867. године коју су сјајно организовали Славјанофили. Био је члан Српског ученог друштва, потом академик. Јован Мишковић, председник Срске краљевске академије назвао га је савременим протом Матијом Ненадовићем. Иако је више пута одбијао епископски чин, Архијерејски сабор СПЦ га је 1896. године одликовао правом ношења епископске митре. Ретка част, али и ретко заслужан човек за историју и СПЦ и српског рода! Његова књига “Историја СПЦ” је настала из предавања која је Дучић држао краљу Александру Обреновићу и плод је двадесетогодишњег Дучићевог рада и истраживања. Дакле, личност архимандрита Дучића завређује велику пажњу не само због његове “Историје СПЦ” која је свакако дала велики допринос развоју историографије СПЦ., него и због несвакидашње предане службе и Богу и својој Отаџбини и просвећивању свог народа. Био је почасни члан Руске императорске академије и Петровске духовне академије. Сама чињеница да његов ученик, краљ Александар Обреновић, полагано прекида са погубном најамничком прозападном политиком свог оца и полако српски државни брод окреће ка мајчици Русији, чини нам се да је прилично занемарена од стране српске историографије.

* * *

Кад смо поменули краља Александра Обреновића, да поменемо и великог српског истраживача Љубомира Стојановића кога је он слао на Хиландар ради проучавања српске историје. Његови “Стари српски записи и натписи” у шест томова представљају бисерну грађу за црквене историчаре, а најзначајнији српски средњевековни писани споменик, чувено Мирослављево Јеванђеље, штампано је у време краља Александра и постало познато српској и светској јавности захваљујући управо њему. Књига “Опћа црквена историја са црквеностатистичким додатком” од Јевсевија Поповића и др Мојсија Стојкова која је изашла у Сремским Карловцима 1912. године, посебно је важна због историје СПЦ у западним српским земљама, мада је у овом обимном делу прилично заступљен и историјат СПЦ у Србији и Црној Гори. Историчар Јован Радонић се није стриктно бавио историјом СПЦ али је његово дело “Римска курија и југословенске земље од XVI до XIX века” веома значајно за изучавање историје СПЦ, посебно у области расветљавања вековних покушаја унијаћења.Срба од стране Ватикана. Радонић се бавио и руско-српским црквеним везама.

Један од највећих канониста у историји Православља, српски епископ Никодим Милаш, иако се такође није бавио изучавањем историје СПЦ као такве (премда се његово дело “Православна Далмација” може сматрати историографским делом), оставио је својим опусом немерљиво значајан допринос у схватању многих историјских процеса, поготово у западним српским земљама. Нарочито је значајан његов рад у области прозелитизма Ватикана и његових вековних покушаја унијаћења православних Срба на рубним подручјима додира са римокатоличким јеретицима. Дугогодишњи професор историје СПЦ на Богословског факултета, прота Стеван Димитријевић (1866-1953), почео је озбиљно да пише Историју СПЦ, али као да неки усуд не дозвољава да се тај велики и важан посао обави на један изузетно квалитетан начин, јер су га бројне обавезе одвукле од посвећености том послу. Прота Стеван је магистрирао богословље на Кијевској духовној академији, био је ректор Призренске богословије, а потом и Богословског факултета у Београду.

О историји СПЦ писали су и поједини недобронамерни аутори. Дело “Српска православна национална црква” од др Алојза Худала које је 1922. године штампано у Грацу, представљало је одскочну даску за стицање чина римокатоличког бискупа, па то донекле објашњава и онакав његов став према књизи епископа Ружичића, који смо горе навели. Алојз Худл је активно учествовао у спасавању усташа у специјалној операцији Ватикана “Пацовски канали”. Скроман је уџбеник “ Историја СПЦ” Чедомира Марјановића који је штампан 1929. године, а много озбиљнији је уџбеник “Историја СПЦ за школску и васпитну употребу” Андре Гавриловића (1864-1929) који је штампан 1930. године. Међутим, поред солидног знања и систематизације, недостатак оваквих књига лежи у “одрођавању” његових аутора. Протестантски рационалистички дух доситејевштине већ је захватио многе српске учене главе које су “на Запад ишле са корпама препуним врлина, а враћале се са корпама препуним заблуда” како рече свети Владика Николај, па је поред одличне периодизације и техничке прегледности овог уџбеника и очигледне “начитаности” аутора, очигледан и приличан губитак истинског српског православног идентитета овог аутора, који је непоходан за писање таквог дела као што је историја СПЦ.

Библиографија познатог међуратног историчара др Миодрага Пурковића (1907-1976) који је попут Ђока Слијепчевића по завршетку Другог светског рата остатак живота провео у емиграцији, врви од црквених тема и представља праву ризницу за све који се баве историјом СПЦ и уопште црквеном историјом. Од његове дисертације “Авињонске папе и српске земље” па до краја живота, писао је углавном о црквеној историји. Следећи великан кога ћемо овде поменути, а чије дело има изузетну важност за све који се баве црквеном историјом у Срба иако је био пре свега литургичар, а онда црквени историчар, јесте професор прота Лазар Мирковић (1885-1968) који је превео и приредио огроман број средњевековних српских рукописа, да поменемо само изузетно значајне књиге Цамблака и Константина филозофа. Вероватно највећи историчар уметности у историји Српске Православне Цркве (дубину иконографске анализе - која се опет ослањала на дубоко познавање Литургике - коју је поседовао Лазар Мирковић, није поседовао ни један стручњак у Европи) оставио је будућим српским покољењима много јаснију слику величанствених уметничких домета српске историје епохе Немањића. И кристално јасно показао шта је представљало главни стожер такве величанствене културне епохе – христоцентрични поглед на свет Србина тог доба. Професор Радослав Грујић (1877-1955), сјајна личност огромног историјског и богословско-канонског знања, представља велико име и у области писања српске историје. Поред сјајне студије “Политичка и верска активност Ватикана на Балкану кроз векове”, он је 1921. године написао у виду уџбеника, књигу “Православна српска црква”. Непроцењива је његова улога у спасавању српског културног блага са подручја НДХ. Могуће је да је безбожна комунистичка власт после Другог светског рата на посредан начин онемогућила писање много озбиљније историјске књиге о Српској Православној Цркви, професор Радослав Грујић је попут Лазара Мирковића био “жива енциклопедија”, истински интелектуални и морални гигант и њих двојица су се могли суочити са тим великим задатком као можда нико пре и после њих, укључујући ту и Ђоку Слијепчевића!

На крају, да само поменемо неколицину декана богословског факултета у Београду чија су истраживања знатно допринела комплетнијој историјској слици Српске Православне Цркве. Др Драгутин Анастасијевић (18777-1950) који је на Светој Гори снимио око 600 докумената и различитих Повеља које се данас чувају у Архиву САНУ. Архимандрит Др Филарет Гранић (1883-1948) написао је мноштво радова из историје хришћанске и српске цркве, нарочито значајно је његово изучавање правног положаја манастира у Византији и Србији. Др Сергије Викторович Тројицки (1878-1972), један је од десетина хиљада Руса који су побегли пред “црвеном аждајом” у Србију и у њој стекли велико научно име. Велики канониста и непревазиђен стручњак у области црквеног права расветлио је бројне црквено-правне проблеме Православне цркве и у тој области био је познат у целом свету. Сахрањен је покрај Иверске капеле на Руском некропољу у Београду. И пре него што пређемо на изворе, да кажемо да и данас у окриљу СПЦ има мноштво озбиљних аутора који се студиозно баве проучавањем историје СПЦ и можда најзвучније име међу њима је професор на Катедри опште историје хришћанске цркве на Богословском факултету у Београду, проф. др. Радомир Поповић.

* * *

Различити су извори које су писци историје СПЦ користили током писања својих дела, немогуће је све побројати, али сматрамо да није наодмет укратко поменути најважније изворе за писање историје СПЦ које је у предговору своје тротомне “Историје СПЦ” навео Ђоко Слијепчевић (свакако да су њему била мање-више позната сва дела горе поменутих писаца историје СПЦ). Ђоко наводи да је он радио у Митрополијско-народном црквеном архиву у Сремским Карловцима, у државној архиви у Београду и у архиву САНУ у Београду. Приликом писања монографије о Митрополиту Михаилу, Слијепчевић је радио са његовом личном архивом која се налазила у тадашњем београдском духовном суду. Захваљујући тој архиви написан је изузетно значајан рукопис о Митроплиту Михаилу и та књига посебно добија на важности када знамо да је архив овог великог српског јерарха нестао у вихору рата. Станојевића књига “Извори и историографија” је веома значајна за истраживача историје СПЦ, посебно апострофирамо књигу 1 “О изворима”. Од прворазредног значаја је Милашева “Православна Далмација” и његова књига докумената. Већ смо помињали Јована Радонића, да кажемо да је веома значајан и његов рад “Прилог за историју Срба у Угарској у 16,17 и 18 веку”. Доста архивске грађе имамо у књизи “Грађа за српску историју из руских архива и бибилотека” коју је објавио Стеван Димитријевић. Књига “Панонске легенде” Павла Шафарика незаоблизан су извор за период мисије светих Ћирила и Методија. Дела руског историчара Лаврова, Охридског Архиепископа Теофилакта као и дело презвитера Козме “Беседа о јереси” представљају изузетно значајну историјску грађу за црквене историчаре. Ту су и “Летопис попа Дукљанина”, затим “Писмо Димитрија Хометијана Светоме Сави” као важни извори за период који је претходио званичном оснивању СПЦ. Многобројни живописи су просто незамењиви извори за сваког озбиљног црквеног историчара, овде ћемо поменути само најзначајнија житија: “Живот Светог Симеона” од Светог Саве, и дело истог назива његовог брата Стефана Првовенчаног, затим Доментијаново “Житије Светог Саве” и Житије светог Симеона”, као и Теодосијево “Житије Светог Саве”. Изузетно важна су и житија која је написао архиепископ Данило II (“Житија краљева и архиепископа српских”) и поменута дела Цамблака (Живот Стефана Дечанског) и Константина филозофа (Живот деспота Стефана Лазаревића) које је приредио професор прота Лазар Мирковић. Да поменемо да су веома значајни и радови Димитрија Руварца, Јвана Ђорђевића, Стевана Павловића, Алексе Ивића, Теодора Мандића, Николе Радојичића, Јована Суботића, Михаила Гавриловића, Јефта Миловића, Данила Вуловића, Радослава Марковића и многих других…

Изуетно важан извор за све црквене историчаре представљају многобројне манастирске повеље (сачувано их је око 160 из средњевековног периода српске историје) појединих владара и великаша. Важне изворе за црквене историчаре представљају и “Грчке повеље српских владара” као и “Законик цара Душана”. Ту су и Родослови, Летописи, Типици, Поменици, Похвална слова, црквене песме и службе светитељима из “Србљака” као важни извори за писање историје СПЦ. Ту су и горе поменута издања Љубе Стојановића, па дело Ивана Јастребова “Подаци за историју цркве у Старој Србији”, затим “Акти о укидању Пећке Патријаршије” који су објављени 1904. године. У многим путописима и дипломатским списима такође постоји солидна грађа за историчаре, па тако и црквене (да поменемо Бенедикта Курипешића), као и извештаји римокатоличких клирика попут рада Марина Биција из 1610. године о његовом путовању по Старој Србији и Албанији. Архиви Карловачке митрополије, архиви у Истамбулу, Петрограду (да поменемо да се “Радославово Јеванђеље” из ХV века чува у Русији и у августу текуће године је факсимил тог Јеванђеља предат амбасадору Србије у Русији Славенку Трезићу), Дубровнику, Бечу, свакако скривају још много грађе за изучавање историје СПЦ…

* * *

Ђоко Слијепчевић, писац Историје СПЦ.

Свакако најкомплетније, најцеловитије и научно најутемељеније дело о историји СПЦ представља тротомно дело Ђоке Слијепчевића “Историја Српске Православне Цркве”. Знаменити историчар српске цркве рођен је у селу Самобору, општина Гацко, 7. септембра 1907. године. Још од детињства осетио је горчину прогона, за време Првог светског рата школовао се у Никшићу, потом је шест ратних месеци проживео у концлогору у Требињу. Пошто је његова породица ослобођена, а рат је још трајао и у многим селима у Херцеговини је владала велика глад. Митрополит Петар Зимоњић, каснији свештеномученик и канонизовани светитељ СПЦ, шаље гладну српску децу у Карловачку Митрополију где Ђоко дочекује крај рата и као дете се упознаје са градом у коме ће касније често проучавати црквене архиве. По повратку кући основну школу завршава у Автовцу, а нижу гимназију у Гацку. Потом уписује Богословију у Призрену коју завршава 1930. године и у Призрену Ђоко почиње да пише своје прве текстове. Одмах по завршетку Призренске богословије Слијепчевић уписује Богословски факултет у Београд који завршава 1934. године. Љубав према темама из историје СПЦ коју је стекао још у Призрену, на факултету се само повећала и позната је његова студија из студентског периода о Патријарху Пајсију која је наишла на изузетно похвалне оцене тада најпознатијих српских историчара. Оснивао је и уређивао бројне часописе и редовно објављивао текстове у њима (Светосавље, Хришћанска мисао, Народна одбрана, Пут...). Радећи као професор у Четвртој беогардској гимназији, упоредо се бавио науком и код чувеног проте, професора Стеве Димитријевића већ 1936. године брани докторску дисертацију на тему: “Стеван Стратимировић, митрополит карловачки као поглавар Цркве, просветни и национално-политички радник”. Био је то први одбрањени докторат на Богословском факултету у Београду тако да је Ђоко Слијепчевић ушао у историју и као први доктор наука Богословског факултета у Београду. Не треба подсећати да је овај рад такође наишао на хвалоспеве стручњака, да нагласим - и великог Радослава Грујића. Следеће 1937. године, Слијепчевић своје историјско знање проширује студијама Историје на Берлинском универзитету, слушајући предавања тадашњих најпознатијих немачких црквених историчара. Од 1938. године Слијепчевић је доцент на Богословском факултету у Београду, при Катедри црквене историје. Уочи рата објављује студију “ Хумско-херцеговачка епархиај и епископат од 1219 до краја ХIХ века”.

Рат га затиче у Београду и практично се прекида архивски научни рад ствараоца у напону снаге, мада и под окупацијом Ђоко скупља материјал о усташком геноциду и страдању српског народа и српске цркве у НДХ. У данима окупације он је успео да напише и књигу коју је дуго припремао, “Михаило, архиепископ београдски и митрополит Србије” али је та књига штампана тек 1980. године у Минхену. Изузетан је значај ове књиге која даје исцрпан приказа живота и стваралаштва једног од највећих и најзаслужнијих архијереја у историји СПЦ. Морао је да се бори и против Фанара који су бринули само о Грцима, и против бугарских егзархиста, и против српских прозападних најамника на власти, и против једног дела руске дипломатије која је била заведена бугарском пропагандом. Његов национални рад оставио је дубоког трага у свим српским земљама и тада ослобођеним и још неослобођеним. Из ове изврсне студије о митрополиту Михаилу видимо да је слање младих богослова на школовање у Русију имало виталан значај за духовни живот и опстанак СПЦ и српског православног народа. Захваљујући управо питомцима руских богословија попут митрополита Михаила, амортизована је огромна духовна штета нанета у страшним временима прогона српске цркве од стране најамничке прозападне владавине краља Милана Обреновића. Као што видимо, овај велики јерарх СПЦ био је омиљена личност двојици великих српских црквених историчара из Херцеговине – Нићифору Дучићу и Ђоки Слијепчевићу.

Повлачећи се пред Црвеном армијом и партизанима, на крају рата, Ђоку Слијепчевића у Словенији судбина спаја са владиком Николајем и био је једно време у његовој пратњи, али се у Аустрији одвајају на две стране. Слијепчевић се нашао у Италији у логору Еболи са припадницима Југословенске војске у отаџбини (он сам је био припадник Љотићевог Збора народне гарде и у емиграцији је углавном објављивао своје текстове у часопису Искра који су издавале присталице Димитрија Љотића), да би у мају 1945. године био пребачен у Немачку, у базу под контролом Британаца. Мало је фалило да буде испоручен југословенским комунистичким властима и вероватно би на једну целовиту Историју СПЦ још дуго чекали, имаући у виду немилосрдност Титових крвника према испорученим припадницима четничких јединица. Ђоко Слијепчевић је пуштен на слободу тек 1948. године и пошто му је био забрањен повратак у земљу, прво ухљебљење налази на Старокатоличком факултету у Берну. Поново се враћа у Немачку и запошљава се на Институту за југоисточну Европу у Минхену (1954), где је био референт за Албанију и Бугарску. Тада настаје и књига “Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време”. У Немачкој почиње и рад на свом животном делу “Историја СПЦ”, чији се последњи, трећи том, појављује осамдесетих година ХХ века. Институт у којем је радио имао је срећом богату библиотеку, међутим, свакако је недостајао рад у српским архивима. Делимично је тај недостатак надокнађен његовом личном библиотеком, коју су његова жена и кћерка успеле да пребаце у Немачку. Сам Ђоко у предговору за први том истиче да би књига свакако била потпунија да је имао могућност за рад у Отаџбини.

У свом капиталном делу “Историја СПЦ” Ђоко Слијепчевић је поставио један изузетан темељ на који се скоро два века чекало у окриљу српске цркве. Тротомно дело је изуетно добро конципирано и састоји се од 13 глава и прати их логична и истиријско-хронолошка и смислена целина (наравно, тим главама претходи Увод, не сувише опширан али одлично написан, са кратким освртом и на изворе и грађу). Период пре проглашења Патријаршије подељен је у три главе – религиозни живот Срба пре Светог Саве, мисија Светог Саве и СПЦ од силаска Светог Саве са престола СПЦ до појаве Патријаршије. Неколике главе посвеће су историји Српске Патријаршије, периоду Немањића, измирењу са Цариградском Патријаршијом и обухваћен је у овим главама читав спектар питања, од односа цркве и државе до приказа црквене књижевности и уметности. Десета глава почиње са Обновом Пећке Патријаршије и у следећој глави обрађује се веома детаљно улога СПЦ у борби против Турака. Претпоследња глава у књизи обрађује укидање Патријаршије 1766. године а последња ХIII глава представља сублимацију свега написаног и зове се “Српско Православље”.

Поред свог животног дела (“Историја СПЦ” објављена је у три тома у Берлину и Келну, између 1962 и 1986. године), билиографија Ђока Слијепчевића је више него импресивна. Наводимо само штампане књиге, без појединачних текстова и студија: Укидање Пећке патријаршије 1766. године; Назарени у Србији до 1914. године; Македонско питање; Бугарска православна црква 1944-1956; Питање православне цркве у Македонији; Југославија уочи и за време Другог светског рата (у два тома); Хиландарско питање у ХIХ и почетку ХХ века; Генерал Коста М. Мушицки; Питање Босне и Херцеговине у ХIХ и почетком ХХ века; Српска ослободлачка идеја;. Две књиге које је написао на немачком још нису објављене: Исихазам код јужних Словена и Конфенсионалне супротности на Балкану у ХIХ веку. Велики број текстова на најразличитије, тада актуелне теме, Слијепчевић је објављивао живећи у емиграцији у различитим часописима (најчешће у “Искри” у којој је редовно објављивао, често под пседонимима др Ранко Бановић или Росић).

Иако Слијепчевићева “Историја СПЦ” представља сигурно најкомплетнију и најквалитетнију историју српске цркве, треба рећи да је усуд онемогућио Ђоки Слијепчевићу да његово животно дело буде још боље. У првом реду, велики хендикеп је представљала чињеница да у периоду писања књиге аутору нису били доступни архиви са простора бивше Југославије. Из емигрантског живота произилази и други разлог. Научна објективност је увек красила Слијепчевића, но, живот у неправославној, углавном протестантској земљи и припадност покрету који је ипак носио идеолошка обележја (премда је то у поређењу са комунистичким идеолошким застрањивањима било прилично невино), неминовно је утицао на одређено слабљење “христоцентричног идентитета” какав је красио, рецимо, Лазара Мирковића или Радослава Грујића. Верујем да ће се многе присталице «чисте науке» са неразумевањем или одбацивањем односити према оваквом размишљању о тумачењима историјских процеса. Међутим, “христоцентричан идентите” је пожељан квалитет, нарочито за историчара СПЦ, јер се без свести о значају улоге Промисли Господње у историји, неки историјски процеси тешко могу схватити. Или можда неко мисли да би била могућа небивала слава и сјај «Немањићке Србије» да Срби тога доба заиста нису имали христоцентричан идентитет? Да је после величанствене мисије Светог Саве, јачање и слабљење српске државности увек било повезано са приближавањем или удаљавањем Срба од Христа? Многи црквени историчари су били тога свесни и због тога не чуди критика Доситеја и секуларизације српског друштва од стране Ђока Слијепчевића. Српској историографији ХХ века, зараженој југо-вирусом, неопходна је морално-религиозна “дезинфекција”. За тако нешто неопходан је пре свега повратак свештеног смисла отаџбинској историји, њеној моралној величини и природној духовној пуноћи. Само истинска научна савесност, вера у Бога и љубав према Отаџбини, неоштећени политичком коњуктуром, могу окончати тај мучни и болни процес и омогућити да се на свет гледа без унакажености. Јер, тек када успемо да рехабилитујемо духовни смисао српског живота, кад будемо свесни Промислитељског садржаја наше прошлости и садашњости, биће могућ препород српског друштва или како каже велики “Ловћенски Тајновидац” - Срби ће испунити Завет, грдна клетва ће побећи с рода и над њима ће се поново Небо отворити. У таквим настојањима и дело Ђоке Слијепчевића свакако представља квалитативан помак, јер је он исправно указао да се нови рационалистички дух прозападне доситејевштине, често агресивно безбожан, осионо односио према учењу цркве, што је свакако и допринело да безбожна комунистичка идеологија која је завладала после Другог светског рата, донесе тако погубне плодове по српски национ. Без имало устручавања Слијепчевић истиче Доситејеву болесну мржњу према свештенству и монаштву коју је овај, на жалост, из Карловачке Митрополије пренео у Србију. Колико је то било погубно за губитак српског националног идентитета, сведоче и ове речи светог владике Николаја: “Без манастира и монаштва православље би било тело са стакленим ногама. И уколико је монаштво на Балкану слабило, толико је слабила православна свест, толико су Балканци - нарочито средњи редови - падали под утицај протестантских народа који не маре за монаштво”.

Дакле, Слијепчевић је заорао тако дубоку бразду, да будућим истраживачима историје СПЦ следи само надоградња, а никако мукотрпан пионирски посао. Патријарх Павле одликовао га је највећим одликовањем СПЦ, Орденом Светог Саве првог степена, а после Титове смрти и Удружење књижевника Србије се осмелило да Ђоку Слијепчевића прогласи својим почасним чланом. Пензионерски део живота провео је у Келну где се и упокојио 16. јануара 1993. године, а сахрањен је Оснабрику 21. јануара 1993. године.

На крају да кажемо да се вековно непрекинуто непријатељство Ватикана према српској цркви, као нека танана нит провлачи кроз читаву историју СПЦ. И Ђоко Слијепчевић је у својој историји СПЦ у оквиру ХI главе обрадио и поглавље “Борба против унијаћења”. Може се рећи да је од мисије нашег духовног сверодитеља Светитеља Саве који је брата венчао на православно краљевство, стратешка нит Ватикана на Балкану, која је у зависности од околности само мењала своју форму, била је (и остала) – борба против српског православног народа до истребљења (ако се није ратовало, онда се припремало за рат). Ватикан је вековима баштинио и свесрдно подржавао концепцију ксенофобне великохрватске србоцидне идеје. Та расистичко-патолошка идеја велике римокатоличке етнички чисте Хрватске - захваљујући пре свега Ватикану - надживљавала је све државе које су пропадале и расистичко “Хрватско државно и историјско право” као феникс је уз логистичку подршку Ватикана, оживљавало са истом силином у новим државама, независно од политичког и друштвеног система. Србоцид се спремао и спроводио како у римокатоличкој Аустро-Угарској монархији и клеро-нацистичкој НДХ, тако и у комунистичкој Југославији, Туђмановој Хрватској, све до данашње Хрватске под влашћу Грабар-Китаровић.

Дакле, када се проучи историја СПЦ и у том контексту и политика Ватикана према православним Србима на Балкану (од његовог “развода брака са Небесима”, то јест, од његовог отпадија од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве 1054.г.) постаје очигледно да је србоцид 1941-1945. године био у ствари само логична последица вековног ксенофобно-патолошког односа Ватикана према православним Србима као таквима.

Историја је учитељица живота уколико се из ње извлаче поуке. Срби из своје многострадалне историје морају извлачити поуке уколико не желе да им се она понови. Због свега реченог, помало зачуђујуће изгледају чести позиви за дијалогом са римокатоличком црквом, често и од стране појединих српских архијереја. Нико нормалан се не би противио дијалогу ако би се он водио у Истини. Али следеће питање није уопште реторичко. Да ли је било који од римокатоличких клирика спреман да бар осуди рецимо деловање Алојзија Степинца или Петра Чула, ревносног усташког активисте и римокатоличког бискупа за време Другог светског рата на просторима многострадалне Херцеговине? Ако ни један римокатолички клирик није спреман да осуди поступке ових безумних отпадника, онда залагање за дијалог не представља ништа друго него или лицемерје или издају хиљада мученика који су убијени од римокатолика само зато што су Срби православне вере.

* * *

WRITERS OF THE SERBIAN ORTHODOX CHURCH HISTORY – WITH SPECIAL REFERENCE TO THE WORKS OF NICIFOR DUCIC AND DJOKA SLIJEPCEVIC

Summary. In the last thousand years, the Serbian history is deeply connected with Orthodoxy, so after the magnificent mission of our spiritual parent St. Sava, the SOC has the role of a true mother of the Serbian Orthodox genus. For this reason, the need to write a systematized scientific study on the history of this important institution for the spiritual and physical life of the Serbian genus has long since appeared. From the history of the SOC, the Serbian people can draw many lessons in order not to allow the repetition of historical errors. This paper represents an overview of the most important authors who dealt with the history of the Serbian Orthodox Church. Each one of them gave his own beauty in creating authentic pictures of our ecclesiastical history. Two historians from Herzegovina - Archimandrite Nichifor Ducic and Djoko Slijepcevic are particularly distinguished from this magnificent historians. This is a bit symbolic, since the brothers Corovic were from Herzegovina and also these meetings are held in Herzegovina, however, the special role of Ducic and Slijepcevic has certainly not been highlighted due to the countryman fellowship, but due to the extraordinary merit of these two giants to complete a clear picture of the history of the SOC as the most important institution in the history of the Serbian people. In addition to the literature used by the author of this paper, in the report are also listed important sources used by Djoko Slijepcevic, the author of the most comprehensive and complete work on the history of the SOC.

Литература:

Архимандрит Нићифор Дучић: “Историја СПЦ”, ДОБ Гацко, 2008.

Архимандрит Нићифор Дучић, Записи о Црној Гори, Старој Херцеговини и Србији, електронска дкументација, hthp://www.patriotmagazin.com/arhiva/0126/media/003.htm

Др Ђоко Слијепчевић: “Историја СПЦ”, БИГЗ, Београд, 2002.

Др Ђоко Слијепчевић: “Михаило, архиепископ београдски и митрополит Србије”, Минхен, 1980.

Др. Ђоко Слијепчевић, “Зборник “Ћоровићеви сусрети 2006”: СПКД “Просвјета”, Билећа-Гацко, 2007.

Др. Ђоко Слијепчевић, “Македонско црквено питање”, ИСКРА, Минхен 1969.

Др. Ђоко Слијепчевић, “Стеван Стратимировић митрополит Карловачки као поглавар Цркве, просветни и национално-политички радник”, Београд 1936.

Данило II: “Животи краљева и архиепископа српских”, Просвета, Београд, 2008.

Радослав Грујић: “Активност Ватикана на Балкану”, Манастир Рукумија, ЛИО 2009.

Зборник: Православни Богословски факултет СПЦ 1920-1980, Београд, 1980.

Славица Јурић: “Лазар Мирковић и стара српска књижевност”, Академија СПЦ, Београд, 2014.

Виктор Новак: “МAGNUM CRIMEN”, Catena mundi, Београд, 2015.

Др Ђоко Слијепчевић, “Хиландарско питање у XIX и почетком XX века”, ИСКРА, Келн, 1979.

Јустин Поповић, “Житија светих” (јануар-децембар – 12 томова), Манастир Ћелије, Ваљево, 1991.