Симболично је да се на дан празновања Смоленске иконе Мајке Божије, назване Путеводитељица, у Сремским Карловцима упокојио духовни вођа руске емиграције (Руског Зарубежја – како то кажу браћа Руси), први поглавар Руске Православне Цркве Заграничја (РПЦЗ), Митрополит Антоније Храповицки (10.августа 1936. године). Живот овог великог архијереја РПЦ још једна је потврда дубоко Промислитељсских веза братских народа Срба и Руса…
Можда ће се неко запитати због чега је митрополит Антоније Храповицки значајан за српску историју. Уско гледано, питање је на месту, митрополит Антоније није био архијереј СПЦ, међутим, Антоније Храповицки је гигантска личност васељенског православља, па сама чињеница да је последњих петнаестак година свог живота провео у Србији, да је у њој и сахрањен, свакако га сврстава међу знамените личности српске историје.
Промисао Господња је митрополиту Антонију доделила такве активности током читавог његовог овоземаљског живота да би то могло да сачини три импресивне биографије, а не једну.
Будући митрополит рођен је 17. марта 1863. године (у овом тексту датуме рачунамо по јулијанском календару) на дан преподобног Алексеја, човека Божјег (по коме је и добио световно име) у Новгородској губернији. Веома рано научио је да чита и као веома млад почео је да проучава црквену службу, редовно посећујући од малих ногу богослужења у бројним црквама и манастирима Новгорода. Заволео је Оптинску пустињу за коју је везана једна занимљивост. Наиме, многи познаваоци стваралаштва Достојевског пишу да је прототип Аљоше Карамазова био управо дечак Алексеј Храповицки, будући митрополит Антоније. Сам Храповицки је то негирао, али не категоричком тврдњом него констатацијом да се он и Достојевски нису познавали. У књизи „Сила Православия” (Москва, Институт руске цивилизације, Алгоритм, 2012) можда најбољи познавалац наслеђа великих словенофила, др Александар Каплин, професор универзитета у Харкову, у предговору те књиге такође сумња у верзију да је он био прототип Аљоше и каже да је у тренутку писања Браће Карамазових, Алексеј Храповицки имао већ 17 година. Не желим да тврдим да је он заиста био прототип великом руском генију за лик Аљоше Карамазова, међутим, митрополит је то могао негирати и из скромности, а тврдња професора Каплина (кога изузетно ценим и имао сам част да у његовом друштву проведем неколико дана у Петрограду) да је у тренутку писања „Браће Карамазових” Алексеј Храповицки већ имао 17 година није чврст аргумент, јер је Достојевски могао уочити будућег митрополита и из млађих дана, а тек касније писати о том лику, поготово ако имамо у виду да је Алексеј Храповицки као веома млад посећивао разна религиозна предавања, од филозофа Владимира Соловјова, познатих словенофила Аксакова и Хомјакова до самог Достојевског, који је после предавања знао да дуго остане у разговору са младим слушаоцима.
Било како било, очигледна је духовна веза будућег митрополита са великим руским генијем Ф.М. Достојевским. Митрополит Антоније се у свом стваралаштву често враћао наслеђу великог руског пророка, а његова књига „Ф.М. Достојевски као проповедник препорода” коју је издала Руска загранична црква 1965. године у предреволуционарној „царској” ортографији (ту књигу, као и неколико других веома значајних књига на руском језику добио сам на поклон од Срба из Канаде, на чему им и овим путем благодарим) сматрам уз ремек-дело светог Јустина Ћелијског „Достојевски о Европи и словенству” најбољом књигом написаном о Достојевском.
После дипломирања на Духовној академији у Петрограду, ускоро следи и магистратура, а 1885. године почиње универзитетску каријеру као професор на Духовној академији и исте године прима монашки постриг, брзо напредујући до јерођакона, потом јеромонаха. Током школске 1886/1887. године постаје професор на Холмској духовној семинарији где почиње његова свестрана педагошко-просветитељско-мисионарска делатност која га је красила до краја његовог живота. Следи повратак у матичну богословију у Петрограду где предаје на катедри за Стари завет и ускоро (1890) штампа значајан рад „Тумачење књиге пророка Михеја” која открива месијански значај те библијске књиге. Исте године уведен је у чин архимандрита и постаје ректор Духовне семинарије у Петрограду. Само четири месеца касније, тек напунивши 27 година, постаје најмлађи ректор у историји Московске духовне академије. То није случајно јер је он у то време био можда најбољи познавалац црквено-богослужбеног устава, уз истовремени несвакидашњи таленат за проповедништво. У том периоду млади богослов упознаје многе значајне личности тога времена, зближава се са светим Јованом Кронштатским, много пише и публикује у православним журналима под псеудонимом С.С.Б. (служитель Слова Божия – слуга Речи Божије). Посебно је значајна његова полемика са талентованим филозофом али отпадником од православног духа, Владимиром Соловјевим, у којој убедљиво показује отпадништво од Истине Владимира Соловјова. На Московској духовној академији покренуо је издавање часописа „Богословски весник”. Часопис је био познат по самосталним православним погледима, потпуно слободан од штетних западних утицаја који су се тада нажалост провлачили у многим другим часописима. Критички се односио према многим идејама знаменитог руског писца Лава Николајевича Толстоја, лично се упознао са њим покушавајући да га врати под окриље Цркве, али нажалост, гордост грофова била је превелика. Московски Митрополит се није у потпуности слагао са методом монашења младих богослова које је практиковао Храповицки, па 1895. године познати богослов прелази из Москве на дужност ректора Казањске духовне академије, а неколико година касније, већ као епископ, постаје њен почасни члан. Ту је створио чувено специјално Мисионарско одељење Казањске богословије и већ 1897 архимандрит Антоније бива награђен и хиротонисан у викарног епископа Чебоксарског. Следеће године добија самосталну Уфимску и Мензелијску катедру. Велики православни мисионар 1902. године прелази на нови „врући” терен (поставши епископ Волињски и Житомирски), крај раслабљен због близине и утицаја римокатолика и унијатске пропаганде. Плодови су брзо били видни, уследио је препород древног овручског манастира Светог Василија Великог, Почајевске лавре, развио је штампарску делатност, а чувени „Почајевски листићи” ширили су се огромном Русијом.
Посебно значајна активност епископа Антонија била је по питању повратка РПЦ у ранг Патријаршије. Епископ Антоније је одлично схватао да недостатак патријарха омогућава погубни западно-европски утицај и трагично отуђење руске аристократије од истинског православља, па 1905. године он писмом цару Николају II позива на сазивање помесног Сабора ради обнове Патријаршије. Та идеја тада није наишла на оваплоћење због познате кризе око руско-јапанског рата, но, већ 1906. године почиње рад на тој иницијативи, а исте године Антоније Храповицки ступа у чин архиепископа. Потврда доброг мисионарског рада представља његово председавање на Четвртом сверуском мисионарском конгресу 1908. године, али Антоније Храповицки никада није занемаривао епископске обавезе према свом клиру и пастви. Такође, предосећајући опасност са левице, одржавао је добре односе са многим монархистичким и десничарским снагама у Русији, постао је члан Државног савета испред духовенства, био је први архијереј члан руског Собрања. Његови реферати на седницама руског Собрања постајали су познати широм Русије. Писање је за њега било неопходно као ваздух. Писао је на теме апологетског, догматског, моралног и пастирског богословља, радио је на историјским и друштвено-политичким и књижевним темама. Постаје доктор богословља на Казањској духовној академији 1911. године, а изабран је и за почасног члана Московске, Казањске и Петроградске духовне академије. Током 1912-1913. године поново у Сабору РПЦ покреће иницијативу за обнову Патријаршије, а у ратној, 1914. години постављен је на Харковску и Ахтирску катедру. Његове тадашње лекције и ватрене православно-патриотске проповеди постале су познате диљем православља (нпр. текст „Чији треба да буде Константинопољ?”).
После Фебруарске револуције 1917. године, положај архијереја у Малорусији постаје све тежи и већ 1. маја архиепископ Антоније бива удаљен са катедре и практично интерниран у Вааламски манастир. Тамо је написао „Догмат искупљења” који је изазвао много полемике међу православним богословима. Међутим, Пресвета Богородица као да промишља о овом великом архијереју и он се на Велику Госпојину у августу месецу исте године појављује на Сверуском црквеном сабору у Москви 1917. године. Изабран је за заменика председавајућег Сабора РПЦ где својим знаменитим говором о значају повратка Патријаршије, практично постаје прва личност тог историјског Сабора. Приликом самог гласања за првог патријарха обновљене Патријаршије, митрополит Антоније добија убедљиво највише гласова руских архијереја, али потом слепи старац велиосхимник Арсеније из путира у коме су биле цедуље са именима три кандидата за атријарха, извлачи Тихона. Гледано људски, не може се замерити руским архијерејима на гласању, али Промисао Господња далеко превазилази и поимање православних архијереја. Несумњиво је Антоније заслужио такво поверење руских архијереја, али је Божија рука која је водила руку слепог схимонаха Алексеја учинила вишеструко добро Руској православној цркви. Избором Тихона за московског патријарха, Русија је добила дивног утешитеља милиона страдалника у земљи руској, избором Антонија за поглавара Руске православне цркве Заграничја, милиони руских избеглица добили су дивног утешитеља са ауторитетом какав засигурно тада није имао ни један други руски архијереј. На истом сабору, Антоније је унапређен у чин митрополита и постао је члан Синода РПЦ. Уочи самог уласка бољшевика напустио је Кијев, у којем су одмах почела светогрђа и насиље над православним клиром и народом. У та немирна времена, када су територије прелазиле из руке у руку, боравио је у Москви, па Харкову, па Кијеву, где су га петљуровци ухапсили. Интересантно је да је у затвору Антоније написао два мања ремек-дела, студију о Достојевском „Не сме се очајавати” и „Искуство православног катехизиса”. Уз посредништво француске војне мисије ослобођен је 1919. године, па се вратио у Русију, у град Новоросијск. Уследиле су сеобе са белима у Ростов, па Черкаск, Јекатеринодар, па поново Новоросијск, одакле је грчким бродом пребачен у Константинопољ. Желео је да остане на Светој Гори, али на молбу генерала Врангела вратио се на Крим. После пораза белих, поново је у Константинопољу, где од местобљуститеља Димитрија добија дозволу за „пастирско опслуживање избегличке руске пастве”. Тамо остаје до фебруара 1921. године, када на позив српског патријарха Димитрија долази у Србију.
Крајем августа 1921. године Архијерејски сабор СПЦ ставио је под своју заштиту привремену Вишу црквену управу у заграничју (ВЦУЗ) и омогућио јој да очува своју самосталну јурисдикцију над руским избеглицама. У Сремским Карловцима је уз пристанак српског патријарха Димитрија од 8. до 20. новембра 1921. године одржан Руски свезагранични црквени сабор за чијег је председника изабран Антоније. Руска православна црква Заграничја (РПЦЗ), по укидању ВЦУЗ постаје његов канонски наследник са свим правима и пуномоћјима. Његова лична жеља била је да прими постриг у схиму на Светој Гори, али Божија воља је била другачија, Кинот Свете Горе му то није дозволио. У мају 1923. године председава Архијерејским сабором РПЦЗ који је имао задатак да организује вишу црквену власт у руској дијаспори. Тада је годишњи Архијерејски сабор проглашен највећом црквеном управом а за председника Сабора изабран је Антоније. У периоду између сабора, власт је вршио Синод на чијем челу је такође био Антоније Храповицки. Тај Синод бринуо се о руским верницима на Балкану, Блиском и Далеком истоку, док су у западној Европи и Америци РПЦЗ руководили Евлогије и Платон. Нажалост, то је период када Константинопољска патријаршија полако али сигурно потпада под контролу Запада. Они признају Синод обновљенаца у Русији. На срећу, односи са другим помесним православним црквама били су много бољи. Антоније у јесен 1924. године посећује Јерусалимску, Александријску и Антиохијску патријаршију. Нажалост, 1926. године Евлогије и Платон потпуно одвајају митрополијске округе у западној Европи и Америци од РПЦЗ, а следеће 1927. године АС РПЦЗ у Сремским Карловцима одбија да потпише захтев о лојалности совјетској држави местобљуститеља Сергија. Крајем двадесетих година прошлог века, Антоније Храповицки почиње да побољева, али и даље ради, пише, публикује. На Сабору 1932. године на његов предлог изабран је намесник САС РПЦЗ архиепископ Анастасиј, који 1935. године постаје митрополит. На том истом Сабору, на иницијативу Антонија Храповицког, донета је чувена посланица са осудом масонерије као злочиначке организације а одлучено је да се непокајани чланови одлуче од Цркве. На Сабору 1935. године као јеретичко проглашено је учење о „Софији, Премудрости Божијој” познатог представника „Париске школе”, оца Сергија Булгакова. Митрополит Сергије је 1934. године предао суду митрополита Антонија и забранио свештенодејство клирицима РПЦЗ, али је патријарх Варнава сматрао да је то учињено по налогу и уз присилу совјетске власти, па СПЦ није прекинула молитвено општење са РПЦЗ. То свакако не би било могуће да српски архијереји нису знали да је митрополит Антоније био изузетан црковни човек који строго стоји на канонским позицијама. Поред тога, Антоније је био познат као доследан борац против екуменизма и папизма који је сматрао за јерес. Пред своју смрт, митрополит Антоније је примио велику схиму. Два дана уочи упокојења на његово одобрење учињено је јелеопомазање и 10. августа, недуго по примању светог Причешћа, своју душу предао је Господу први поглавар Руске православне цркве Заграничја. Срби треба да буду поносни што је митрополит Антоније Храповицки практично испустио душу на рукама српског патријарха Варнаве, који је у друштву митрополита Анастасија читао молебан над умирућим архијерејем. Ковчег са телом митрополита Антонија превезен је из Сремских Карловаца у Београд, где је на предлог патријарха Варнаве смештен у Саборну цркву због тесноће руске Светотројичке цркве (да напоменемо да је ту цркву на београдском Ташмајдану, у јануару 1925. године освештао управо митрополит Антоније Храповицки). Свету Литургију 13. августа 1936. године служио је патријарх српски Варнава уз саслужење мноштва српских и руских архијереја, а опело је служио митрополит Анастасије. Уз огроман број православних верника, митрополит Антоније Храповицки сахрањен је на руском делу Новог гробља, у посебној гробници испод Иверске капеле.
Тешко је уопште да неко ко није упознат са функционисањем Цркве, замисли какав је терет пао на плећа овог архијереја. Руковођење саборима ван Отаџбине, организација живота руских избеглица широм света, рукополагања, хиротонисања, брига о богословијама и кадетским корпусима, објашњавање поступака центра у Москви које је под незамисливим притиском и уз све то, суочавање са расколничким и јеретичким појавама у самој РПЦЗ. А да и не говоримо о чежњи Руса за Русијом… И уз све те „административне” послове, не могу се занемаривати могостране активности његовог мисионарског и пастирског делања. Тешко је побројати све врлине овог великог руског крстоносца с краја ХIХ и почетка ХХ века. Био је то архијереј дубоко црквених погледа, беспрекорно моралног живота, са свим одликама истинског монаха, уједно и један од најбољих познавалаца Светог писма и Светог предања у читавој Цркви православној. Са таквим знањем и таквим чистим животом, логично је да је Антоније Храповицки био и жесток противник сваког црквеног модернизма и новотарења.
Дакле, сама чињеница да је митрополит Антоније замонашио српског и руског светитеља светог Јована Шангајског, можда уз светог владику Николаја свесрпског, последњег православног светитеља васељенског значаја – чини га значајном личношћу српске историје.
Када томе додамо да је овај светоотачки архијереј на светој српској земљи не само живео, него и стварао бесмртна дела, како писаном речју и проповедништвом, тако и очувањем светоотачког православља и истинским служењем Цркви Христовој, можемо бити поносни и захвални Господу што је овом руском архипастиру омогућио да својим светим животом, молитвеношћу и мисионарењем облагодати и свету српску земљу. Руска православна црква Заграничја до сада је већ дала три архијереја са нетрулежним моштима, а да и не говоримо о ученицима и духовним чедима самог Антонија, Јована Шангајског, Аверкија Џорданвилског, Филарета Вазнесенског и многих других великих архијереја РПЦЗ.
На самом крају цитирамо светог Јустина Ћелијског и његову оцену личности митрополита Антонија Храповицког:
„Блажени митрополит je изузетна светоотачка појава у наше време, јер у новије време нико није оставио тако јак утицај на православну мисао као он. Због тога његова подвижничка личност има огроман значај не само за руски него за читав православни свет, јер је он православну мисао превео са схоластичко-рационалистичког пута на благодатно-подвижнички пут. Он је непобедиво показао и доказао да је сила и бесмртност Православља у светоотачаству”.
