Ранко Гојковић
Али, литије су се једном догодиле. Увјерен сам да неће више никада, да их ниједна власт више неће допустити, посебно не Вучићева. Сузбијаће их унутар саме Цркве, а ако би се неки епископ ипак одважио да их поведе, биће третиране као насилни протести (Протојереј Јован Пламенац)
† † †
Ове, може се рећи пророчке речи оца Јована Пламенца, добијају потврду у редоследу догађаја који је уследио до данашњег дана и још једне срамне странице актуелног председника Србије после скупа у Охриду. Осећам потребу да, као неко ко је са братијом и сестрама саборно учествовао у организацији Литијског покрета против евросодома током прошле године, у што краћим цртама прикажем одређену ретроспективу у вези са последњим активностима људи повезаних са тим покретом. На то ме терају и свакодневни позиви људи са питањима, шта се дешава са Литијским покретом. Пишем у своје име, да не бих евентуално неког од браће или сестара довео у можда незгодан положај, трудећи се да пренесем Истину и свој лични став. И оно што ми срце говори. Чисто разумом не могу да се водим, често оно што изгледа веома разумно, испадне сасвим неразумно, па молим за опроштај ако писање срцем буде неком неразумно...
Морам рећи да смо уз доста труда успели очувати црквени карактер Литија и то је вероватно резултирало и усменим благословом Патријарха Порфирија (лично сам био присутан на Коларцу, приликом промоције књиге Милутина Мићовића, брата Митрополита Јоаникија) да Литијски покрет организује Литије уз опаску „само да буде црквено“. Због тога верујем да не треба да подробно описујем какав шок је за нас, браћу и сестре из Литијског покрета, представљао говор Патријарха од 3. марта текуће године, у коме се јавно оградио од организације Литија на прилично груб начин. Верујем да је и са наше стране било несмотрености, неспретно је направљена веза између планиране Литије и предавања које је Патријарх најавио за тај исти дан, наравно, у доброј намери, наивно смо сматрали да је позив за појачану молитву током Великог поста подразумевао и организацију Литија.
По природи ствари Патријарх мора да има много више информација од свих нас и верујем и сигуран сам да је имао разлога за забринутост. Ако је отац Јован био уверен да Вучићева власт неће дозволити организацију Литија сличних оним летошњим са десетинама хиљада људи (а она од 11 септембра и са преко сто хиљада), свакако је онда и Патријарх знао то исто па и нешто више и подробније. Сигурно да се не може изједначавати ситуација са Литијским покретом у Црној Гори, факт је да је Србија располућена, да има још много оних који верују у бајке да „руководство Србије и председник Александар Вучић неће пристати на успостављање независности КиМ“. После Брисела, 27 фебруара и Охрида 18. марта, практично је јасно да то руководство и тај председник немају примедби на Француско-Немачки план који није ништа друго него признање независности Косова. Све то покушавам да схватим али тешко ми је да схватим због чега је био неопходан такав тон према људима којима је практично изразио и захвалност за организацију Литија против евросодома. Наравно, за техничку организацију Литија, више пута сам у својим текстовима истицао да би највећа грешка и заблуда организатора била видети неку своју велику заслугу у великој милости и благодати Божијој која се прошлог лета изливала на улицама наше престонице.
Међутим, не могу да се не запитам, ако је постојала могућност да се 9. септембра разговара са тим техничким организаторима о стапању Литије са молебаном пред Храмом Светог Саве, за Усековање, зар таква могућност није била не само могућа него и логична и у овом случају, пре тог и таквог одрицања од тих организатора? Посебно имајући у виду инсистирање на црквеном карактеру Литија од стране организатора истих. Патриотска јавност је једноставно била згранута безочношћу председника Србије који црним трансплантолозима даје на тацни Србски Јерусалим, па наравно да су и чланови Литијског покрета били згранути потпуно огољеном најавом велеиздаје. Упркос свим наведеним разлозима и свешћу огромне одговорности коју носи титула Првојерарха на катедри Светог Саве, о неопходности његове уравнотежене позиције, тешко је било разумети како је могуће да Његова Светост у том говору ни једном речју не помене француско-немачки план који практично признаје независност Косова, а тако оштрим речником се обрати мање-више свим критичарима тог срамног велеиздајничког документа.
Друга ствар која је мени лично засметала у том обраћању Патријарха Порфирија, после тог првог молебана, јесте изједначавање свештеноначалија, њега лично или Синода свеједно, са Црквом. Свакако да нисам позван да учим Патријарха шта је Црква, али свакако да смем да кажем да смо Црква сви ми у Њој крштени, да није Црква само њен Патријарх или Синод или Сабор или целокупан клир свеједно, него да су Црква сви они заједно са верним народом као телом Цркве чија је глава Господ наш Исус Христос. Заједно са оним последњим тек крштеним дететом. Желим да кажем да сам на поменутом састанку од 9. септембра прошле године, после неколико сличних интерпретација у стилу „Црква сматра“ морао да одреагујем да смо Црква сви ми, што је, коректно је то истаћи, одмах наишло на разумевање и потврду од саговорника из Патријаршије. И заиста, ових дана сам на више група интервенисао када поједини верујући људи стављају знак једнакости између свештеноначалија и Цркве. Свештеноначалије је, понављам, део Цркве, важан део Цркве, али део, не и Црква, као што без свештеноначалија и клира нема Цркве, нема је ни без верујућег народа као њеног тела. Уосталом, у историји Цркве знамо за много ситуација када је смутња и јерес стигла из клира, од људи у мантији а да је верни народ био чувар вере. Дакле, Цркву чине и пастири и стадо, везани узајамном љубављу и бригом, надам се да смо то апсолвирали…
Знам да је Патријарх једна врста „таса на ваги“, институција која треба и мора да спаја а не раздваја. Али као Првојерах једне помесне Цркве Христове сваки Патријарх мора бити свестан и да је Христос донео мач којим раздваја Истину од лажи, Светлост од таме… Желим да изразим наду да ће представници Литијског покрета коначно заслужити мало пажње и пријем код Патријарха, како би сазнали шта у нашем понашању није носило црквену свест па изгубисмо благослов за организацију Литија. Надам се да „црквена свест“ не подразумева само слепо подржавање сваког мишљења нашег свештеноначалија, надам се да то наше свештеноначалије схвата да су им искрени људи који понекад упуте и реч критике много већи пријатељи од ботова који од њих праве „православне папе“.
Морам рећи да смо на нашој групи Литијског покрета, шокирани после таквог повлачења благослова, после консултација са својим духовницима, већински одлучили, имајући у виду да је то била прва недеља Часног поста, да не терамо инат и да откажемо Литију заказану за недељу 5. марта, а потом саборно одлучимо шта и како даље. Жеља је била да се смирено и саборно покуша у оквиру високе црквене свести показати и смирење и послушност у првој недељи поста и потом сазнати разлог таквог обраћања Патријарха и донети саборну одлуку о даљем саборном деловању или поступању по личном нахођењу и савести. Схватали смо да једна Литија у таквој ситуацији неће ништа суштински променити. Међутим, две организације које предводе две сестре, једна из Београда друга из Америке, одлучиле су да не отказују Литију. Касније се и трећа организација из Литијског покрета одлучује да их подржи, са још једном сестром на челу. Не бих износио никакав „прљав веш“ (кога интересује, наћи ће начин да сазна и све подробности), само истичем чињеницу да је самовољно несаборно деловање, гашење Телеграм групе Литијског покрета и понашање у стилу „Литије, то сам ја, јер сам их пријавила у МУП-у“ - дело тих сестара. Као некадашњи шахиста који је у младости играо и такмичарски шах, не могу да не видим читав низ лоших несаборних потеза којима се, свесно или несвесно, свеједно, урушила солидна позиција Литијског покрета. Наравно, нипошто се не сме негирати огромна енергија коју су поменуте сестре уложиле у догађаје од прошлог лета када је наш народ пружио јак отпор саборног неслагања са претварањем Србије у Содом. свакако сам свестан да део кривице свакако мора лежати и на другом делу Литијског покрета, наравно, самим тим и на мени лично. Далеко смо, очито, од узорних и смирених молитвеника. Међутим, сигуран сам да ће се без саборног деловања, ове „женске литије“ неминовно претворити у „новог Антонија“ на београдским улицама, који ће, били тога свесни или не, представљати идеалног противника за онога који је узурпирао све полуге власти у колонији Србији и предао их у руке Кристоферу Хилу.
Не могу да се са неколико речи не осврнем на још један важан догађај у овој ретроспективи. Две недеље после поменутог молебана, у петак 17 марта, у Политици је изашао ауторски текст епископа Бачког Иринеја. У њему су оштрој критици подвргнути сви критичари велеиздајничког Француско-немачког плана, поново се у њему свештеноначалије именује као Црква. У том тексту се не само верни народ, него и клирици које боли заглушујућа ћутња свештеноначалија, подвргавају жестокој критици. Како је могуће да владика у том ауторском тексту брани „заглушујуће ћутање“ свештеноначалија позивајући се на речи Патријарха од 20. јануара? Па није ваљда да владика не зна шта се десило 27. фебруара, када је после састанка у Бриселу обелодањен текст Француско-немачког споразума, текст на који председник Србије није имао примедби и изјавио је да ће радити на његовој имплементацији? Не треба бити превише писмен па схватити да је рад на имплементацији тог споразума велеиздајнички чин.
Не изненађује то што изанђали ботови председника Србије зарад бедних мрвица са његовог стола истог називају „најзначајнијим државником Србије у модерном времену“, већ изненађује то што они постају и ботови Патријарха. Ако је потребно да такви људи бране Патријарха од верујућег народа и дела клира, плашим се да је његова репутација озбиљно угрожена.
Дакле, осећање одговорности према Космету као србском Јерусалиму, после Охрида не дозвољава да и даље верујемо у речи које је цитирао епископ Иринеј да „руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије“? Наравно да не сумњам да је то била жеља и Патријарха Порфирија и Епископа Иринеја али сурова стварност после објављивања Француско-Немачког споразума 27. фебруара и после састанка у Охриду од 18 марта, развејала је и те крхке наде. Због тога верни народ не може а да не тражи од свог свештеноначалија да одлучно подигне глас против велеиздаје нашег Јерусалима, нашег Косова и Метохије. Верујући народ схвата да је у питању духовни рат и наравно да од својих пастира очекује да их предводе у том рату...
На крају текста морам изразити и своје неслагање са апокалиптичним приказом издаје од стране нашег руководства. У ситуацији када Запад пљује на стотине потписаних споразума, у блиској будућности када дође, даће Бог, до озбиљне прерасподеле моћи и утицаја у свету, зашто би се изнуђени издајничи споразуми данашњих најамника у нашој власти сматрали као Свето Писмо. Наравно да је реч о велиздајничком чину али судбина Србадије није се никада решавала само на земљи, него и на Небесима. Желим да верујем да је овај сукоб Русије са Западом на територији Малорусије, само једна војна вежба која ће довести до стварања моћног Православног Царства. А то Царство не може заобићи ни Србадију која је, по пророчким речима светог Николаја Србског, својим ратом са НАТО пактом запалила ту искру препорода Русије. На нама је да као народ покажемо неслагање са предајом Косова и Метохије шиптарској мањини, као што смо прошлог лета показали неслагање са евросодомом, а остало бих препустио Богу.
Текст сам почео са речима оца Јована Пламенца, његовим речима га и завршавам:
„Сада је сваки српски родољуб пред опредјељењем: за велике ријечи или за велика дјела. А нама свештенослужитељима Бога Вишњега, свима нама који смо у чину рукополагања држали Агнец на источној страни Часне трпезе док је епископ читао да ћемо за Њега одговарати на Страшном суду, ево прилике да опитно покажемо да ли наше литургијске бесједе, предавања, подуке вјерном народу... истачу из Јеванђеља или су „гробови окречени“, фарисејско котрљање празних ријечи.“
Што је људима немогуће, Богу је могуће, догодине у Призрену!
Фото: Снимак екрана
