Ранко Гојковић
Реч Господња ми је на поругу и подсмех сваки дан
(Јеремија 20: 8)
Велики руски књижевни гениј Николај Васиљевић Гогољ упокојио се на данашњи дан (21. фебруара по Јулијанском или 4. марта по Грегоријанском календару) 1852. године. Иако још није био напунио ни 43 године живота, оставио је иза себе бесмртно дело и уз Пушкина свакако оставио највећи утицај на каснију велику руску књижевност. На многим његовим идејама и сижеима настајали су величанствени романи и драме руске (и не само руске) књижевности.
Као нека иронија судбине изгледа нам чињеница да је најхришћанскији и најпатриотскији руски писац доживео нападе какве није ни један књижевник ни пре ни после њега у целокупној светској књижевности. Четрдесети дан по Гогољевој смрти пао је на Светлу седмицу 1852. године. После заупокојене службе у Даниловском манастиру у Москви, на Гогољевом гробу су се тога дана окупили велики словенофили – Аксаков, Погодин, Шевирјев, Хомјаков и Самарин. Према сећању Погодина, почели су разговор о натпису на надгорбном споменику и сви су били одушевљени предлогом - „Подсмеваће се мојим горким речима“ - које тако подсећају на горке речи Пророка Јеремије са почетка текста.
Нема ни једног Гогољевог дела, чак ни из најранијег периода његовог стваралаштва, у којима се он не ослања на вечне библијске поуке и сижее. Ове године се годишњица Гогољеве смрти поклапа са почетком Великог Поста, о коме је Гогољ овако писао: „Спокојан је и строг Велики Пост. Чини ти се као да чујеш глас – Стој хришћанине, замисли се над својим животом“. На жалост, многи нису обраћали пажњу на свој живот, на своје грехе, да су то радили не би могли у „Ревизору“ видети злу сатиру усмерену да поколеба основне законе монархистичке владавине. Најпатриотскији руски писац оптужен је за непатриотизам и непријатељство према Русији. Заиста је иронија да Гогољ, који је љубав према Отаџбини схватао као служење грађанина својој земљи, буде оптужен за непатриотизам. Таквим критичарима Гогољ смирено одговара, показујући да се и сам хватао у коштац и са ружним помислима, он ружна дела није творио. Иако је с пуним правом, имајући у виду његов живот монаха у свету, његову веру исповедника, могао својим критичарима написати – гордим вас је учинило ваше европско васпитање, он пише: „…Гордим нас је учинило наше европско васпитање… сакрило нас је од самих себе… свако од нас види себе скоро па светог, а о глупом говори увек у трећем лицу“. Ипак је овим речима и гледаоцима његовог „Ревизора“ смирено поручио да пре него што прокоментаришу Гогољев однос према целом руском друштву, обрате пажњу на себе.
Само тако се може схватити „Ревизор“, само победивши сопствене страсти можемо схватити да Гогољ буди нашу савест. Како не би на самртном часу у тако јадном стању духа у каквом су били јунаци његовог „Ревизора“, дочекали Истинског Ревизора - Христа Спаситеља.
Један од мотива који се јавља у неколико Гогољевих радова јесте и ношење крста оних који су душом приљубљени за овај мирски, материјални свет. У неколико својих дела он је указивао да је узалудан чак и најусрднији труд, скоро мученички труд, и да ни најбриљантнији ум не спасава, ако не служи Христу него је привржен овом свету и његовим саблазнима. На неколико својих јунака Гогољ је показао колико је бесмислено, па чак и смртоносно, ношење крста онима који свој крст нису преобразили у Христов.
Мотиви наводног или боље рећи узалудног подвижништва, видни су код многих јунака Гогољевих, нарочито у Мртвим душама. Ми ћемо се овде укратко задржати на јунаку Шињела Акакију Акакијевићу.
Познато је да је Гогољ посебно поштовао празник „40 Севастијских мученика“. Чини се да је у нашој књижевној критици скоро непознато да Гогољев „Шињел“ има свој житијски подтекст – један од 40 Севастијских мученика је и свети Акакије који је 320. године исповеднички пострадао за Христа. Са осталим Севастијским мученицима (сачувана су имена свих 40 мученика) свети Акакије добровољно се препушта мученичкој смрти и страда од смрзавања на леду Севастијског језера у Јерменији, без остатка предајући и душу и тело за вољеног Христа. Гогољев јунак Акакије Акакијевић Башмачкин је сву своју душу без остатка уложио у шињел – дакле, у своју сопствену самозаштиту и самоулепшавање. Његова страдања због шињела која га доводе до лудила, а потом и смрти, у потпуној су, директној, супротности са мучеништвом његовог имењака, светог Акакија.
Чак и сами Хлестаков у једној редакцији „Ревизора“ иде на својеврсно „мучеништво“ само да би кући стигао у „петроградском оделу“. Скоро да нико у свету књижевности није то наводно мучеништво „цивилизованог“ света осмислио и приказао као потпуно безумље, као што је то урадио велики Гогољ.
Само човек ослобођен ропства греху може се сачувати од тих „просвећених“ саблазни савременог човечанства које неминовно воде до неке врсте ропства. Само човек ослобођен ропства греховним страстима може написати овакву оду сиромаштву (из књиге „Одабрана места из преписке с пријатељима“): „Сиромаштво је блаженство које свет још није окусио. Али кога је Бог удостојио да окуси њену сладост и ко је већ истински заволео своју сиротињску торбу, тај је неће продати ни за каква блага света“.
Данас постоји читава библиотека радова о Гогољу, мноштво ученика чувеног гогољисте професора Воропајева са Московског Универзитета Ломоносов знатно су савременом читаоцу приближили лик и дело великог руског књижевног генија. На јубилеј 200 година од рођења Гогоља (2009. године) у Русији је штампано критично издање Сабраних дела Н.В. Гогоља у 17 томова, под уредничком палицом двојице највећих живих гогољиста – професора Воропајева и Виноградова (Бескрајно сам благодаран професору Воропајеву на том поклону). Код нас се мало зна о заоставштини писца која је штампана тек после Гогољеве смрти, посебно су значајна дела „Ауторска исповест“ (Гогољ није насловио ово дело, овај наслов потиче од професора Шевирјева, првог приређивача те књиге. Професор Виноградов сматра да је адекватнији назив „Ауторска апологија“ јер Гогољ у тој књизи изузетно смирено и изузетно аргументовано одговара на невиђену хајку на писца поводом књиге „Преписка с пријатељима“) и „Размишљања о Божанственој Литурији“ (Гогољ је желео да то изађе као дело непознатог аутора, за живота је замолио свог пријатеља грофа Александра Петровића Толстоја у чијем дому се упокојио, да преда рукопис „Размишљања о Божанственој Литургији“ Митрополиту Филарету Московском, каснијем светитељу, са речима да пристаје на све његове примедбе и евентуалне измене у књизи. На жалост, гроф то није урадио, тиме би биле пресечене све приче о наводној Гогољевој прелешћености јер мирјанин пише о Литургији, сам тај факт говори да су такве оптужбе најобичнија будалаштина, а сам Митрополит Филарет потом се похвално изразио о том делу). У пронађеним Гогољевим рукописима сачувано је и пет глава из другог тома "Мртвих душа".
Свакако највећи гогољиста међу ученицима професора Воропајева је Игор Виноградов, доктор филолошких наука, главни научни сарадник Института светске књижевности Руске академије нука. Његову књигу „Страсти по Гогољу“ од срца препоручујем сваком искреном љубитељу руске књижевности.
У издању Руске Академије Наука излази Енциклопедија о Гогољу у седам томова, управо под уредништвом професора Виноградова.
О првом издању Сабраних дела Гогоља у Србији у којима је обухваћена и његова целокупна духовна проза, писали смо ОВДЕ.
