Ранко Гојковић
Огроман је био морални утицај који су словенофили (и Словенски комитет на чијем челу је стајао Иван Аксаков) вршили и на тадашњу руску власт и утицај који су имали на тадашње руско друштво. Када се у новембру 1876. године распламсао србски устанак, Иван Аксаков пише генералу Михаилу Черњајеву: „Од свих словенских племена само руско племе је политичко, само оно је у себи изградило способност повиновања и послушања принципу власти, способност самоограничења одречења од личне воље ради идеје целине… Остала племена могу постојати само уз Русију у облицима које историја још није дефинисала. Наш је задатак да их ослободимо и пружимо им могућност да живе и да се развијају. Наша је обавеза за укроћујемо њихове племенске егоизме које су штетне за заједничко дело Словена“.
Иако је на свом путовању 1860. године био дубоко разочаран јер су најутицајнији Срби избегли сусрет са њим (Јаков Игњатовић му је био пратилац, тада је донео у Србију знаменито Посланије Србима из Москве коју су тимски потписивали словенофили. Код нас се сматра да је текст написао Хомјаков, а Михаил Чванов, велики познавалац живота и дела Ивана Аксакова, сматра да је тај генијални текст написао управо Иван Аксаков). Иван Аксаков је желео да се сусретне са србским представницима у тадашњој Угарској, пре свега Патријархом Јосипом Рајачићем, архимандритом Крушедола Никанором Грујићем, писцем и адвокатом Јованом Суботићем, али сви су волшебно избегли сусрет. У Крушедолу је оставио своју визит-карту на којој је на србском језику написао: „Жалостан је Рус Аксаков што га Србин Грујић ипак није примио“. Зашао је у суседни манастир Хопово, али за дивно чудо ни настојатељ Хопова није био на свом месту. Наравно да је Аксаков схватао да то није случајни стицај околности, наравно да је био обесхрабрен, али вративши се у Русију прећутао је своје утиске и није престао са својим преданим радом на пољу словенофилства. Многобројна писма Митрополита Михаила Ивану Аксакову и све оно што је урадио за Србе после тог путовања, сведоче колико је то био велики човек и колико се високо уздигао изнад сваке сујете.
Као председник Словенског добротворног друштва, Аксаков је своје делање усредсредио на пружање финансијске помоћи Србији и Црној Гори у рату против Турака 1876/1877 и пребацивању одреда руских добровољаца на Балкан. Када је почео и Руско-Турски рат (1876/1877) он је активно промовисао идеју панславизма у руској штампи, а потом је највећу пажњу усмерио на пружање финансијске помоћи Бугарима и Србима.
У септембру 1875. године, часопис «Русский мир» је отворио прикупљање прилога за добробит Херцеговаца, што је Аксаков гласно одобрио и придружио се подухвату. У новембру 1875. године, Черњајев се обратио Аксакову са захтевом да помогне заставнику Мостићу за његово путовање у Црну Гору. У фебруару 1876. године, М. Г. Черњајев је одлучио да оде на место војних операција, иако је Треће одељење предузело мере да то спречи: одбијен му је загранични пасош. После разговора са Иваном Аксаковим генерал ипак креће да помогне Србима, а Словенски комитет на чијем челу је Аксаков организује његово путовање у Србију после преписке са србским Митрополитом Михаилом. Лично од Ивана Аксакова генерал Черњајев је добио и новац за пут у износу од 5 хиљада рубаља. Генерал Михаил Черњајев је добио србско држављанство, поставши генерал у србској војсци. Званични став Русије остао је непромењен: дипломате и војно особље били су против рата. У овој ситуацији, Черњајев, чије присуство у Србији није било санкционисано од стране руске владе, морао је да се ослони искључиво на подршку коју је могао да му пружи Словенски комитет.
Србији је очајнички био потребан новац да коначно потисне Турке назад у Малу Азију и Иван Сергејевић Аксаков је учинио све што је у његовој моћи да помогне Србији око кредита. Користећи своје личне везе и пријатељство са братом директора Државне банке Руске Империје В. И. Ламанским, сковао је план по којем би де факто руска влада предузела финансирање Србије под маском приватних банака.
Материјално издржавање генерала Черњајева а потом и његове породице такође је пало на плећа Словенског комитета и сваког месеца док је Черњајев служио у Србији, Аксаков је његовој супрузи слао по хиљаду рубаља.
Величанствен је говор Ивана Аксакова од 22. јула 1878. године у коме је критиковао како одлуке Берлинског конгреса, тако и позицију руске делегације која по његовом мишљењу није успела да се супротстави „политичкој завери“ усмереној против Русије, која је „добила рат али се нашла у позицији губитничке стране“. Познато је то и нама Србима, зар не? Међутим, тај говор је имао тешке последице за Аксакова. Наређено му је да напусти Москву и остатак године провео је у изгнанству, а Словенско добротворно друштво је затворено.
* * *
Често знамо да прекоримо Бугаре за многе ствари, често с правом, али по питању одавања поште људима који су их задужили, испадоше бољи од Срба! Бугари су читав један град назвали Аксаково у част великог пријатеља рода словенског. У граду Пазарџик гимназија носи његово име, једна од централних улица бугарске престонице носи његово име. У многим бугарским градовима и селима улице носе име Ивана Аксакова. Толико је био омиљен у Бугарској да су хтели да га именују за свога цара. А ми Срби? Ми имамо споменик захвалности Француској на Калемегдану, а нема ни једног споменика ни у једној од србских земаља десетини хиљада руских добровољаца који су дали своје животе за ослобођење Срба од турског ропства. А србски неопагани под плаштом наводне „директне истине“ свакодневно за англосаксонски прљави новац снимају идиотске историјске подметачине из англосаксонске кухиње и пљују по Русима трабуњајући како нам Руси никада нису помогли. А о Ивану Аксакову који је био на челу комитета преко кога су руски добровољци упућивани у Србију, данас огромна већина Срба не зна ништа. Ни у Србији, ни у Републици Српској, ни у Црној Гори, скоро да нема ништа што би чувало сећање на овог великог пријатеља Срба.
Србска историографија под огромним утицајем Германа и масонерије, није се претргла да пише о срамној политици краља Милана Обреновића, о његовој „Тајној конвенцији“ из 1881. године и његовом срљању у загрљај србским крвницима, о његовом удаљавању од вековног покровитеља Русије, о протеривању митрополита Михаила, укидању учења руског језика на Високој школи и другим непочинствима Милана Обреновића... Не можемо за све кривити Бугаре, а прећуткивати срамни напад на Бугарску и срамни пораз србске војске код Сливнице. Многи Срби не знају да је генерал Черњајев, командант србске армије у Србско-Турском рату (који је и пре него што је као добровољац дошао да ратује за Србе био већ легендарни херој кога су звали „Ташкентски лав“), после срамног потеза краља Милана 1885. године на Сливници, истом вратио србски орден који му је додељен 1876. године. У писму свом краљу, бивши вођа србске армије једноставно и учтиво објашњава да: „…ако га је осећање словенског братољубља инспирисало да у рату 1876. године узме лично делатно учешће у борби Срба против Турака, то исто осећање га побуђује да сада откаже од србских почасти, јер је његово височанство изволело да почне братоубилачки рат са Бугарима, напомињући да се под његовом командом, на страни Срба против Турака, под србским знамењима, поменуте 1876. године, храбро борило више од хиљаду Бугара против заједничког непријатеља Словена“.[1]
Познати руски књижевник Михаил Андрејевић Чванов у свом величанственом делу „Пора домой“ указује да је можда тај факт братоубилачког рата међу Словенима представљао велики удар на његово здравље и следеће године после срамне битке код Сливнице срце великог словенофила престало је да куца.
Иван Сергејевић Аксаков сахрањен је на гробљу Тројичко-Сергијевске Лавре у Сергијевом Посаду. Тадашњи Срби одали су почаст великом србском пријатељу. После одслуженог парастоса Ивану Аксакову 8. марта 1886. године у Београду, архимандрит Нићифор Дучић је рекао: „Са смрћу Ивана Сергејевића Аксакова угасила се једна блистава звезда на пространом руском небу, звезда каква се и у великим народима какав је руски, рађа једном у веку… Сијање те блиставе звезде прелазило је изван граница Руског Царства и простирало се на крајеве и земље јужних и западних Словена, оживљавајући и јачајући њихове вековне наде за слободом, историјским и народним правима, будећи и развијајући код њих свест духовног јединства свих Словена… То је та сила од које дрхте непријатељи Словена радујући се раздору међу њима и желећи им вечно ропство од туђинаца – то је та сила којој ни врата пакла неће одолети, када се она развије и ојача“.
* * *
А данас? Данас, на жалост, о овом великом човеку, великом мислиоцу и великом пријатељу србског народа, у Србији се јако мало зна. Пре десетак година једна група србских интелектуалаца је покренула иницијативу да Иван Аксаков добије своју улицу у Београду, али од тога није било ништа. Сматрам да ту иницијативу треба обновити, да је неопходно србској јавности представити овог великог пријатеља у истинском светлу и надам се у Бога да ће можда и овај текст представљати једну полазну тачку да се шири круг православно-патриотске јавности придружи иницијативи да се наш народ и наша држава колико толико одуже Ивану Аксакову, сећањем на њега и указивањем почасти коју је заслужио.
(О Ивану Аксакову на „Саборнику смо већ писали у неколико текстова – ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ)
[1] Овај цитат из писма преведен је из књиге Михаила Андрејевића Чванова „Пора домой» (Р.Г.)
