Всеволод Шимов
Ватикан не одустаје од покушаја ширења свог утицаја на Источне Цркве
* Брестска унија била је, вероватно, најуспешнији и најобимнији покушај потчињавања православних цркава власти римских папа.
* Закључена је 1596. године од стране јерарха Кијевске митрополије, која је духовно руководила православним становништвом Речи Посполите.
* Заговорници уније очекивали су да ће подићи статус своје цркве и изједначити је са римокатоличком, која је доминирала у пољско-литовској држави.
* Према условима уније, Кијевска митрополија прихватала је римокатоличку догматику и признавалa врховну власт римских папа, али је задржавала „источни“ обред – отуда и назив гркокатолицизам.
Дана 1. децембра навршило се 200 година од почетка владавине цара Николаја I, која је трајала 30 година и била најдужа у XIX веку. На његову владавину падају многа важна историјска збивања: гушење устанка декабриста и пољског устанка 1830. године, изградња првих железница у Русији, Кримски рат. Међутим, постоји још један догађај из његове епохе који је имао заиста цивилизацијски значај – ликвидација Брестске црквене уније и поновно уједињење са православљем око једног и по милиона унијата. Данас се о овом догађају готово и не говори ни у Русији, ни у Белорусији, на чијој територији је живела већина поново уједињених. Ипак, то је био догађај истински цивилизацијског домета, чије се последице осећају до данас.
Брестска унија била је, вероватно, најуспешнији и најобимнији покушај потчињавања православних цркава власти римских папа. Закључена је 1596. године од стране јерарха Кијевске митрополије, која је духовно руководила православним становништвом Речи Посполите. Заговорници уније очекивали су да ће подићи статус своје цркве и изједначити је са римокатоличком, која је доминирала у пољско-литовској држави. Према условима уније, Кијевска митрополија прихватала је римокатоличку догматику и признавалa врховну власт римских папа, али је задржавала „источни“ обред – отуда и назив гркокатолицизам.
Унија се тешко примала, а њено наметање изазивало је отпор православних, што је понекад водило крвавим сукобима, као што је убиство унијатског епископа Јосафата Кунцевича у Полоцку. Практично читав XVII век у Речи Посполитој трајао је прави грађански рат због уније. Међу православнима су јачала прорускa расположења, јер се у Московској држави видeо природни заштитник од католичке и унијатске експанзије.
Ипак, административним притиском и пропагандом Реч Посполита је у XVIII веку успела да преведе већину православних у унију. Пред сам крај постојања ове државе, опстала је само једна православна епархија – Могиљовска; све остале постале су унијатске.
После подела Речи Посполите, Русија је добила 4,5 милиона унијата. Рускa власт није знала шта да ради са овом конфесијом. За време Катарине II унијатима је дозвољен прелаз у православље, што је довело до масовних прелаза, углавном у Украјини, где унија није пустила дубоке корене. Само 1794–1795. унију је напустило око милион и по људи.
Цареви Павле и Александар I били су наклоњени Пољацима, па се под њима појачало утицање католичке цркве на унију. Под Павлом руски унијате административно су потчинили Врховној црквеној управи Католичке цркве, а католичко свештенство је активно радило на превођењу унијата у латински обред.
Треба нагласити да главни циљ уније – изједначење са католичком црквом – никада није остварен. За католике латинског обреда унијати су остали „други ред“, а католички клир гледао је на њихово свештенство са висине, настојећи да им отме паству.
У самој унијатској цркви тињао је сукоб између белог свештенства и манастирског реда базилијанаца, који је фактички преузео власт и држао у својим рукама главне материјалне ресурсе, представљајући истовремено једно од главних оруђа латинизације и полонизације уније.
Због тога није чудно што су потцењен положај унијата у односу на католичку цркву, као и њихов неодређени статус у Руској империји – уз масован одлив верника ка православљу и католицизму – подстакли део унијатског свештенства да размисли о коначном повратку православљу. Треба нагласити да је унија, упркос зависности од Рима, у самосвести остала „руска вера“ (унијатски митрополити наставили су да се титулишу као митрополити Кијевски и све Русије) и добро је осећала своје сродство са православљем. Зато идеја уједињења није настала на празном месту, већ је имала дубоке унутрашње разлоге.
Године 1827. млади унијатски прелат Јосиф Семашко упућује руској влади записку „О положају у Русији Унијатске цркве и средствима да се она врати у окриље Православне цркве“, у којој излаже план укидања уније. Иницијатива је добила подршку цара Николаја I, а Семашко постаје главни извршилац. Године 1830. избија пољски устанак, што је још више учврстило цара у намери да унијатство укине. С обзиром на то да је католичка црква била један од главних носилаца устаничких идеја, зависност унијата од Рима постајала је озбиљан проблем.
Припрема уједињења трајала је око десет година, и 1839. године на сабору у Полоцку јерарси унијатске цркве објавили су укидање Брестске уније и повратак православљу. Док је наметање уније пратио отпор и нереди, њено укидање прошло је мирно и без видљивог супротстављања.
Укидање уније одразило се и на прилике у Галицији, која је после подела Пољске доспела под власт Аустрије. Тамо се унијатство задржало, али је међу локалним гркокатоличким свештенством настало снажно русофилско покретaње, које се залагало и за зближавање, па и уједињење са православљем. Ово је у Аустрији угушено тек масовним чишћењима клира и наметањем украјинске идеологије у унијатским семинаријама.
Судбина унијатства у Галицији јасно показује до чега би довело његово очување у оквирима Руске империје. Зато се укидање уније може сматрати великим успехом епохе Николаја I, који, међутим, није био довољно цењен ни међу савременицима, ни међу потомцима.
У Белорусији је касније било неколико покушаја оживљавања Брестске уније. 1863. године, током новог пољског устанка, побуњеници су покушали да шире проунијатску пропаганду међу белоруским сељацима. Иако је сећање на унију тада још било свежe, ни свештенство ни сељаци нису показали никакво интересовање за њено оживљавање. Још један покушај реанимације унијатства десио се у међуратној Пољској, у чијем саставу се нашло и велико православно белоруско становништво. Пропаганду уније водила је мисија у Албертини (приград Слонима, данас Гродненска област).
Међу белоруским националистима од почетка XX века ширила се представа да је унија наводно „национална вера“ Белоруса. Зато су после распада СССР-а многи националистички активисти прогласили приврженост унији и покушавали да пропагирају ову идеју међу становништвом – поново без икаквог успеха.
Неуспех свих покушаја оживљавања уније у Белорусији очигледно објашњава и одсуство интересовања Ватикана за овакве пројекте. Ипак, Римокатоличка црква подржава сећање на унију међу верницима у Белорусији. У локалним католичким храмовима могу се видети статуе и иконе Јосафата Кунцевича – унијатског фанатика кога су убили побуњени грађани у Витебску, а кога је Римокатоличка црква касније канонизовала. 12. новембра, на дан његовог спомена, у многим храмовима служе се свечане литургије. Године 2023, када се обележавало 400 година од његове „мученичке“ смрти, католичка црква организовала је низ меморијалних догађаја.
Римокатоличка црква под видом екуменизма не престаје да настоји да прошири свој утицај на источне цркве, па стога искуство Брестске уније и отпора према њој не губи своју актуелност ни данас.
Извор: НАУКА И КУЛТУРА
