Ранко Гојковић
Прочитах на братском сајту "Стање Ствари" текст оца Георгија Максимова о старцу Григорију Распућину и осећам потребу да напишем неколико речи о том тексту, то јест, пре свега о Григорију Распућину и кнегињи Јелисавети и њеном духовнику игуману Серафиму Кузњецову, старцу Николају Гурјанову и епископу Теофану Полтавском. Морам рећи да ми се веома допадају многе проповеди на читање Јеванђеља оца Георгија Максимова, заиста има мисионарског талента, доста његових проповеди сам и лично превео и волео бих када би се нашао издавач да штампа књигу са његовим проповедима на србском језику. Међутим, знајући да је отац Георгије био противник канонизације светог Цара Николаја и светих Царских Мученика, не чуди ни негативан однос према Григорију Распућину, али чуди ипак острашћен тон и занемаривање многих другачијих сведочанстава о старцу Григорију.
Цитат из текста оца Георгија: «На пример, шире мит да се Света мученица Јелисавета током погубљења од стране бољшевика, лежећи у јами, својим последњим речима покајала због свог односа према Распућину. Ово није достојно коментарисања».
Пре свега, храброст је тако олако називати «митом који није достојан коментарисања» виђење тако великог и поштованог старца какав је био Николај Гурјанов о томе да су се старац Григорије и кнегиња Јелисавета «измирили» уочи њене смрти. Николај Гурјанов је старац о коме постоји мноштво сведочења да је био истински сасуд Духа Светог (многи га идентификују са старцем из чувеног филма «Острво»).
Али пре него што наставимо о томе, да се запитамо од кога је кнегиња Јелисавета стекла тако лошу слику о Григорију Распућину? Зар се може створити права слика о некоме из клеветничких уста каква су била уста развратног хомића-убице Григоријевог, Феликса Јусупова или мрачних ликова Џунковског, царског издајника Родзјанка, Гучкова и сличних из блиског окружења Велике Кнегиње Јелисавете? Она никада није видела живог Григорија Јефимовића Распућина него је представу о њему створила од људи који су мрзели старца. На жалост и поштовани теолог и духовни писац Михаил Александрович Новоселов, као и тада још млади и духовно неискусни епископ Теофан (Бистров), дозволили су себи да их занесе дух слепог непријатељства и неоснованих тврдњи појединих људи и придружили су се критикама старца Григорија у које је између осталог поверовала и кнегиња Јелисавета. Она је писање Новоселова прихватила здраво за готово, као искрена и вероватно помало наивна особа. Под утицајем отровних информација које су у изобиљу стизале са свих страна, Јелисавета Фјодоровна у случају Распућина није могла да превазиђе наметнути осећај гађења и да се уздигне изнад отровног облака трачева и гласина, није могла да превазиђе себе и лично се сретне са сибирским сељаком Григоријем, као што је то учинила у вези са убицом свог мужа кога је посетила у затвору. Тада би се сама уверила да испод митског непријатног лика Григорија Распућина, како су јој га приказивали, лежи сасвим друга особа од оне коју је замишљала по причама из свог окружења. Али она то на жалост није учинила.
Штавише, њен долазак у Санкт Петербург и њен неуспешан покушај да убеди своју крунисану сестру о «злочиначком старцу» кога никад није видела у животу, телеграми и писма убици Феликсу Јусупову и Зинаиди Јусуповој уз благослов „патриотског чина“ сведоче о недостатку здравог расуђивања кнегиње у том периоду њеног живота.
Поставља се питање, како спојити праведност и најтежи грех неоправданог, бруталног убиства, са чиме се Јелисавета Фјодоровна ментално сложила благосиљајући «патриотски чин» убиства драгог пријатеља Царске породице и њене рођене сестре? Благосиљајући убице, она је постала добровољни саучесник у злочину према праведном старцу Григорију Распућину. Душа хришћанина не може да прихвати оно што је неприхватљиво - саучесништво (чак и мислено) у гнусном убиству. То су свакако мисли које су заокупљале и старца Николаја Гурјанова који се молио Богу да му открије Истину. Да ли је тако нешто могуће у животу православног светитеља? Може ли се спојити неспојиво? Да ли је кнегиња Јелисавета отишла у вечност, а да није прекинула окове које јој је ђаво лукаво бацио? Било је то питање вечног живота и смрти Велике Кнегиње, - признати неправду или истрајати на лажима које јој је натурало окружење и тиме одбацити спасење?
Наравно да су духоносни старци попут Николаја Гурјанова имали виђење у коме старац Григорије са оног света опрашта кнегињи Јелисавети њену грешну заблуду. Само тако је, добивши време за покајање и измирена са старцем Григоријем, кнегиња Јелисавета могла примити истински венац мучеништва Христовог, само тако је могла постати истинска светитељка. Мени је искрено жао што то не види отац Георгиј Максимов као што је то видео старац Николај Гурјанов и као што је то у познијем добу као већ искусан духовник, схватио и велики аскета и молитвеник Теофан Полтавски, бивши духовник Царске Породице.
Наравно да се не може сумњати у искреност и частан живот Свете Мученице Јелисавете Фјодоровне, у чистоћу идеала, у њену добронамерност и љубав према Царској породици, Русији и њеном народу. И најчистије душе могу у окружењу болесне маште гомиле, поверовати да је неко кога околина клевеће заиста монструозно чудовиште, иако то у стварности свакако није. Међутим, неспремност да поверује својој рођеној сестри и њеном мужу свакако је теже оправдати и можда се управо ту и крије разлог зашто је Господ оставио кнегињи Јелисавети још времена за покајање и измирење са старцем-мучеником Григоријем Распућином.
Био сам у Алапајевску, изнад јаме у коју је бачена света кнегиња Јелисавета са још неколицином припадника рода Романових, међу њима тада је пострадао и наш србски зет Иван Константиновић, муж кћерке краља Петра I.
Алапајевск - аутор изнад јаме у коју је бачена света кнегиња Јелисавета и остали чланови Царског дома Романових
Околности погибије Алапајевских мученика (убијени сутрадан по убиству Светих Царских Мученика) су више него ужасни, али такође и тајанствени и чудесни, поготово смрт кнегиње Јелисавете која је жива бачена у дубоку јаму. Логично је било очекивати да се сва поломила приликом пада у тако дубоку јаму, али није се поломила - пала је на избочину у зиду јаме и остала жива. Притом је још и помогла нашем поменутом зету, рањеном кнезу Ивану Константиновичу, који је пао у близини, и превила му рану делом свог апостолника. Убице су потом у јаму бациле неколико бомби и сва логика говори да је њихова смрт неминовна. Сељаци из околних села касније су сведочили кад су „бели“ ослободили тај део Сибира од црвених звери, како је током неколико дана из јаме допирало божанствено песмопојање. Верујући човек не може веровати да је тај продужетак живота кнегиње Јелисавете био случајан, њен живот свакако није продужен због тога да би сељаци могли да чују њено певање из јаме. Јелисаветин живот је био испуњен љубављу према Богу и поставља се питање зашто би Господ продужавао њено мучење?
Аутор покрај споменика свете кнегиње Јелисавете у Алапајевску
Тачан одговор историјска фактографија нам не може дати, али може ВЕРА. А та ВЕРА може да наведе на помисао да ли је кнегиња Јелисавета у тренутку хапшења била свесна своје заблуде и да ли је принела плодове покајања у периоду боравка у затвору уочи одвођења до јаме на погубљење.
Моја вера ме приклања мишљењу старца Николаја Гурјанова а не оца Георгија Максимова, верујем да је пре испуштања своје чисте душе у руке анђела Господњих, Велика кнегиња Јелисавета рекла старцу Григорију - Мучениче Христов, опрости ми! Сагрешила сам пред тобом! – и тиме стекла мученички венац.
Другог објашњења продужетка њених страдања у Алапајевску нема, а то објашњење није нам дао било ко, него један од највећих сасуда Духа Светог у Русији са краја ХХ и почетка ХХI века – старац Николај Гурјанов. Огромна је заслуга овог духоносног старца за канонизацију Светих Царских Мученика.
Користим прилику да кажем нешто више о још једном великом духовнику, епископу Теофану Полтавском, манастир Рукумија издао је дивну књигу о њему. Поново бих позвао у помоћ великог Николаја Гурјанова који је изузетно цењен међу истинским верујућим православним људима у Русији. Једном приликом питали су старца да изнесе своје мишљење о односу старца Григорија Распућина и духоносног владике Теофана Полтавског, који је прво са одушевљењем причао о Распућину, да би га потом критиковао, а пред крај живота поново о њему говорио као о «старцу» што је свакако израз поштовања.
- «Владика Теофан је био помало изгубљен, збуњен, верујући клевети и прљавштини, због чега је и прогонио Распућина, није га разумео. Али тако се то дешава, по Божјем допуштењу... И Бог је касније открио епископу Теофану да је погрешио у вези са Григоријем, и он се покајао. На крају крајева, обојица су били велики молитвеници!»
О чему се ради, зашто је такав духовник чиста срца прво био одушевљен старцем Григоријем и његовом молитвеношћу, потом га покушао оклеветати и пред Царицом и тиме завршио каријеру духовника Царске породице и на крају, како рече старац Николај, после се покајао због тога. Теофан је тада био још млад богослов са недовољно опита у духовном монашком животу. Тако да се и он приклонио тој религиозности коју је друштву диктирало духовенство аскетског типа. Наравно, аскетство је велика ствар, аскетство нам је подарило мноштво истинских бисера хришћанске благочестивости, али без трезвеног расуђивања велике ствари се претварају у велике промашаје. На пример, Теофан, који се дивио невероватној духовној проницљивости Григорија и његовом молитвеном духу, ипак није могао да му опрости чињеницу да он није тако јако ценио сву аскетску праксу на коју су монаси били толико поносни. Пре свега, као да млађани епископ Теофан није узимао у обзир да старац Григорије ипак није био монах него световно лице, а видео је његове огромне духовне дарове. Опис заједничког путовања са старцем Григоријем по Уралу указује нам да је епископа Теофана љутило то што је старац наручивао себи храну у возу и крцкао орахе док су монаси строго постили идући у Верхотурски манастир. Замерио му је и што је једном приликом у време службе Григорије изашао «некуд у град». Младом аскети Теофану сметало је и то што је видео да Григорије радо комуницира са женама једнако лако као и са мушкарцима. Кад је дошло до отвореног непријатељства од стране епископа Теофана, Григорије пише телеграм писмо Теофану: «Ако сам вас увредио, помолите се и опростите ми: сетимо се доброг разговора, а заборавимо лош и помолимо се. Ипак је Божија милост већа од демонског греха. Опростите ми и благословите ме као свог бившег истомишљеника». Одговора није било.
Треба добро познавати Теофана па схватити откуд таква немилосрдна гордост код овог великог аскете у тим младим данима? Митрополит Венијамин који га је добро познавао, схватао је да је дотакнута најрањивија, најболнија жица душе владике Теофана, ноншалантан и шаљив разговор Григорија са женама. О тој жици говори опис случаја када су мајка и сестра младог монаха Теофана дошле да му честитају монашки постриг. Мајка му је већ била удовица и он је њу примио, а када је код њега дошла и његова сестра, још увек девојка - он није желео да је прими. Или случај када је једна матушка, свештеникова жена, послала оцу Теофану везени појас за његову мантију - али он је појас бацио у ужарену пећ. Тако је почео његов монашки живот у коме је он људе, а посебно жене, гурао даље од себе. Може се рећи да је аскетски проживео цео свој живот, али свакако да млади епископ Теофан није имао довољно духовног искуства да на прави начин схвати старца Григорија Распућина. И управо је њему, који је обично избегавао жене и који је као што смо видели имао тако ригидан став према дружењу са женама, жена је на исповести оклеветала старца Григорија. Она је „открила“ владици „лоше понашање“ сибирског старца које се тако лепо поклопило са његовом љутњом због разговора Григорија са женама приликом заједничког путовања на Урал.
Прича је била апсурдна, очигледно измишљена, али епископ Теофан, који никада није ни помислио да неко може да лаже у исповести, поверовао је у ту причу, и кршећи тајну исповести, испричао је синодалним митрополитима шта је чуо, а потом отишао да се лично пожали Царици на Распућина (Касније се та несрећна жена покајала због клевете, да је била подмићена, али дело је било учињено). Царица га је пажљиво саслушала и са жаљењем му рекла да он апсолутно не разуме ни ситуацију у земљи, ни њу, ни Распућина. Теофан је тада са ужасом схватио да је сам пресекао танку нит која га је повезивала са Царицом. Одбила је да је он и даље исповеда, а млади и духовно неискусни Теофан тада то није праштао ни њој, а камоли Распућину, који је после тог сусрета дошао код владике Теофана да се помире.
Старац Григорије није волео да се свађа, био је спреман да себе понизи, само да би се помирио са добрим али наивним владиком Теофаном. Ево сећања самог владике Теофана: «Распућин је пао пред моје ноге молећи ме да му опростим… али ја сам га истерао и наредио да никад више не долази». На жалост, млади Теофан оптужује старца Григорија да се налази у духовној прелести иако се сам у том моменту налазио у том стању духовне опсене о чему касније и сам сведочи овим сећањем на сопствену немилосрдност.
А старац Григорије са тугом али и молитвеношћу у свом дневнику записује следеће речи: «Дубоко сам погођен лажним оптужбама. Ствари које пишу су застрашујуће, Боже! Даруј ми стрпљења и ућуткај моје непријатеље! Или ми даруј небеску помоћ, то јест, припреми ме за вечну радост Твог блаженства». Сачувано је мноштво записа старца Григорија и поставио бих питање оцу Георгију Максимову (са најбољим намерама и жељама да и он на време схвати оно што су накнадно схватили и кнегиња Јелисавета и епископ Теофан и духовник кнегиње Јелисавете игуман Серафим Кузњецов и многи други) – да ли може развратник овако писати? Подсећам и на страшну судбину певача групе "Бони М" која је снимила одвратну песму о наводно развратном Григорију Распућину. Наиме, уочи заказаног концерта у С. Петербургу, граду у коме су сатанисти са Феликсом Јусуповим на челу убили старца Григорија, управо на дан убиства Григорија Распућина у хотелској соби "из чиста мира" умире певач те групе.
Више је него интересантно и размишљање игумана Серафима Кузњецова, аутора књиге «Православни Цар-мученик» и уједно духовник кнегиње Јелисавете који је пренео њене мошти од Алапајевска (тамо се затекао приликом протеривања црвених и привременог ослобађања тог краја од стране белогардејаца), преко Кине до Јерусалима.
Ево како он описује шта се десило између епископа Теофана и старца Григорија: «Григориј Распућин је потом имао проблема са владиком Теофаном. Потоњи је као кривицу Григорија Распућина навео то да му је током исповести једна жена открила његово непримерено понашање. Владика Теофан је овде показао своју духовну незрелост, верујући овој жени на реч, која је, како се касније испоставило, све то измислила. Али то није све, он је известио Царицу да му је током исповести та и та открила лоше понашање Григоријево. Како је само морало бити тешко дубоко религиозној Царици слушати од свог духовног оца оно што му је откривено у исповести! Овим чином, неприхватљивим за духовника, он је одлучно отуђио своју до тада тако одану духовну кћер, Царицу, која је готово потпуно изгубила веру у такве епископе-духовнике. А одрицање те жене од њених речи које је изговорила епископу Теофану на исповести (о узнемиравању од стране Распућина), учврстило је уверење Царице у вези са [неправедним] поступањем њеног исповедника владике Теофана према Григорију Распућину.
(Цитат из књиге «Православный царь-мученик» игумана Серафима (Кузнецова), страна 161).
На крају овог осврта, не могу да се не сетим једног посебног душевног стања, скоро физичке благодати и радости у срцу које сам осетио приликом посете спомен-крсту у Царском Селу код Петрограда где је првобитно био сахрањен старац Григорије. Тај спомен-крст налази се на месту некадашње капеле посвећене преподобном Серафиму Саровском где је био сахрањен Григорије Распућин. Пошто је то место постало стециште верујућих хришћана, бољшевици су откопали његов гроб и спалили мошти мученика Григорија (Тешко да би црвена олош тако поступила са неким развратником) а после пада комунизма верујући људи су на том месту подигли спомен-крст.
Царско село, 2017. године - аутор покрај спомен-крста Григорију Распућину са главним уредником Руске Народне Линије Аанатолијем Степановим
Том приликом у Царском Селу сам купио две мање књижице, једна је «Акатист светом мученику Григорију Новом» а друга је «Вериге љубави» у којој су сабрани сви текстови, писма, размишљања и изреке које су остале записане иза Григорија Јефимовића. Тумачење Јеванђелских Истина у мислима и беседама полуписменог сибирског сељака које су записане у овој књизи, могле би да посраме многе мудраце овога века.
На свом боготражитељском путу Григорије Распућин је опробао многа средства, као што су поклоништво, посете манастирима, отшелништво, ношење верига... Текст завршавам једним његовим цитатом из те књиге који у доброј мери нуди кључ за разумевање његове личности: «...Нашао сам још једну радост радоснију од других, - свакодневно сам помало читао Јеванђеље, мање сам читао а више размишљао. Потом сам се учио да три године носим вериге, али враг ме смућивао... Много сам се борио али оне ми нису донеле користи, али сам нашао вериге љубави». Дакле, духовни опит Григорија Јефимовића изграђен је на три крајеугаона камена – молитви, љубави и страдању. Ту љубав коју је стекао Григорије Јефимовић, није могао да схвати млади аскета епископ Теофан иако је приликом првог сусрета са њим био просто опијен његовим духовним стањем. Ту љубав нису могли да схвате ни многи други његови савременици. Али ко прочита његове записе са поклоништва у Кијев и у Свету земљу, ко прочита његове мисли испуњене Јеванђелском љубављу, не може поверовати у развратност овог човека.
Фото: РУНЕТ и лични архив аутора
