Ранко Гојковић

IMG 20200717 WA0010Напомена уредништва: Поштовани читаоци, са радошћу препоручујемо нову књигу "Руски свети ратници" у изању издавачке куће Бернар. Књигу аутора Владимира Анишћенкова приредио је, превео и написао предговор за србско издање главни уредник Саборника. Књигу можете наручити путем мејла директно од издавача: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. Подсећамо да информацију о књигама које је превео, издао, приредио или написао уредник Саорника, можете добити путем мејла Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. 

Вашој пажњи нудимо предговор уредника Саборника за србско издање књиге, а на крају текста наводимо њен комплетан Садржај...

♦       ♦       ♦

Поштовани читаоци, у рукама држите веома драгоцену књигу! Овакав, на први поглед претенциозан почетак, апсолутно покриће налази у садржини књиге. Опростите због личних утисака, ево неколико речи о томе како је настала ова књига. Гостујући, крајем јануара 2020. године, на радију „Победа“ у Москви, добио сам, од водитеља емисије Владимира Анишћенкова књигу „Руски свети ратници“. Тада нисам ни сањао колико ће ми духовног задовољства пружити читање и превођење те књиге! Издавачка кућа „Бернар“ препознаје драгоцене књиге и ускоро, по повратку из Русије, почео сам да преводим књигу, која оставља посебан траг у срцу и души…

Ова књига, поред душевног задовољства, истовремено силно обогаћује знање о историји Русије. Не само о једној епохи, него и о животима њених великана током хиљаду година хришћанства у Русији.

На жалост, због обимности књиге, руски оригинал није у потпуности преведен, али су изабране најважније личности руске историје - истински стубови руске државе и истински великани руске историје (укупно четрнаест житијских текстова), а обрађена су и три значајна догађаја из ратне историје Русије - Опсада Пскова, Опсада Свето -Тројичине лавре, Ослобођење Москве 1612. године... Ту су и краћи текстови Филарета Московског и Јована Сничева о христољубивом војинству и кратки текстови о аутору и књизи...

У договору са аутором Владимиром Анишћенковим, допуштено ми је да на неким местима кратко интервенишем, појасним српском читаоцу неке мање познате догађаје руске историје, или допуним делове у којима се говори о нашој заједничкој историји…

Познаваоци елитних векова наше историје и предања о рату и ратовању светих Немањића, те витештва и поуздања у Бога, нашег Вожда Карађорђа и његових витезова, свакако ће уочити огромну блискост и сличност наших светих владара и ратника Христових, са светим руским ратницима.

Начин на који Владимир Анишћенков приказује живот великих руских светих војника Христових толико је упечатљив, да никога неће оставити равнодушним. Пред читаоцем се открива дивно штиво писано руком дубоког познаваоца материје, штиво које не дозвољава сумњу у историјско-научну поузданост текста, притом писано једноставним и разумљивим епским језиком, са свом ширином, тако својственој руској души. Неопходан је посебан дар да би се тако описивали историјски ликови (без обзира да ли се ради о простим ратницима или сверуским војсковођама, о монасима или великим кнежевима или самим царевима). Читајући ову књигу, читалац с великом лакоћом открива суштину руске историје, спајајући у узајамну везу кључне догађаје и личности те историје. У епилогу, читалац схвата да је Божија Промисао доделила посебну улогу руском народу...

Овакав начин писања историјског штива далеко је од пуког научног излагања историјских догађаја; у текстовима Анишћенкова имамо утисак као да је неким тананим нитима сваки руски свети ратник дубоко везан за судбину целог руског народа и руске државе, за судбину светог Православља и РПЦ који су органски уплетени у хиљадугодишње ткиво руске хришћанске историје. Овакво приказивање прошлости осветљава пут за будућност. Ако у историјском штиву нема љубави према свом народу, својој вери и отаџбини, ако нема боли због страдања, ако нема поуке и надахнућа младима за заштиту свог народа, вере и отаџбине, онда непроцењиво искуство наших предака губи на значају. Национални идентитет не могу сачувати тикве без корена, које су се, узгред, намножиле у српској историографији. Кад прочита овакву књигу, млади Рус не може да не схвати своју утемељеност на руској земљи, не може да не осети да без свести о прошлости нема ни будућности, не може да не постане свестан какву је историју, духовност и културу наследио од предака.

О, колико би данас и српски и руски политичари могли научити из наслеђа светог благоверног кнеза Александра Невског! Колико је државном вожду потребно духовно смирење, које је он поседовао, непоколебљивост у вери коју је испољавао, државну мудрост и далековидост која га је красила, политичку и дипломатску вештину у мирним временима, али исто тако и високо умеће ратника и војсковође, кад се вера и држава морала бранити и мачем. А темељ свих тих врлина била је непоколебљива вера у Бога. Поготово је упечатљив моменат уочи чувене Невске битке 1240. године. Младог кнеза наговарају да призна папску духовну власт и супротстави се најезди Татаро-Монгола. Он одлази у цркву Свете Софије у Новгороду, дуго се моли Богу и излази са речима које су обележиле целокупну руску историју – „Није Бог у сили него у Истини. Татаро-Монголи су елементарна непогода која ће проћи, они траже наше ресурсе али не и душу. Паписти траже нашу душу, рат папистима!“ – узвикнуо је велики кнез, излазећи из цркве и кренуо да скупља војску.

Да је свети кнез Александар био у праву, показује сва каснија историја Русије. Сви западни „походи на Исток“ нису били усмерени само на пуко губљење државног суверенитета, него на потпуно уништење руског идентитета, руске православне цивилизације као такве. Таквим су се показали разни редови под окриљем римског папе, завојевачки покушаји Швеђана Карла XII, такав је био и Кримски рат, насртај Наполеона, Први светски рат, Хилтерова сатанска солдатеска – све су то били походи усмерени на потпуно уништење руске православне цивилизације! И да није руског нуклеарног потенцијала, немојте сумњати да би се исти Запад и данас устезао од покушаја потпуног уништења руске цивилизације!? То нам показује и данашња геополитичка слика света.

Још једна поука, која се може извући из руске историје (као и српске), јесте братска неслога и међусобна борба за власт. Као да ми Срби, из помирења браће на очевом гробу, које почини наш духовни родитељ, нисмо извукли никакву поуку?! А Свети Сава није случајно, за цркву у Милешеви, наручио фреске свете браће Бориса и Гљеба, синова Владимира Крститеља, који по цену сопственог живота нису хтели проливање братске крви. Жалосно стање духа властодржаца у данашњој Црној Гори и Украјини, показује потпуно непоштовање сопствене историје. Као у време Александра Невског, или Ивана Грозног, кад је папа римски слао своје изасланике на канонску територију РПЦ, исто тако и у наше време смо сведоци прављења раздора међу браћом.

Језуитско вршљање у Украјини, канонској територији РПЦ, као и покушаји отимања светиња СПЦ у Црној Гори, показују да је православље данас кључни непријатељ глобализације, као што је било и приликом свих „похода на Исток“.

Ова књига представља снажну брану рушилачкој глобализацији, коју намеће потпуно дехристијанизовани Запад, глобализацији која потире све духовне и моралне вредности читавих народа и цивилизација. И док су се некада рушилачки пљачкашки походи паписта називали „Крсташким ратовима“, данас се они правдају „наметањем или заштитом демократских вредности“. То „благородно“ дејство „демократских“ бомби са осиромашеним уранијумом Срби су итекако упознали...

Ово предивно историјско штиво помаже нам и да схватимо генезу патогених појава у савременом руском и српском друштву – „другосрбијанштине“ у Србији, или, како то Достојевски назва – „смердјаковштине“. Као што је велики Данилевски, у свом величанственом делу о цивилизацијама доказао, свако искакање из свог цивилизацијског круга завршава се сурогатним идентитетом; због тога несрећни савремени Смердјакови и у Русији и у Србији, изгледају толико неприродно.

Такође, у књизи видимо и закономерност појаве, да се издаја вере православне, и савези са инородним и иноверним народима, против православне браће, увек завршавају тужним и далекосежним последицама. Управо је примање папске круне, од стране Данила Галицког, та духовна издаја, одузела Кијеву силу духовног центра руског народа, а потомци Александра Невског су у новој руској духовној престоници, Москви, помоћу православља, као духовног покретача, сложно победили и Орду, те створили још моћнију руску државу, православну империју.

Тикве без корена, незналице историје, обезбожена српска и руска интелигенција, одричући се вредности Свете Русије и Небеске Србије а прихватајући „западне вредности“, покренули су рат против духовних и моралних темеља наших народа, против наше Цркве и светог православља. Заслепљени западним идејама, на таласу католичко-протестантског експанзионизма а подмазивани новцем антихришћанских банкара, руски и српски Смердјакови нису ништа друго, него пета колона наше историје.

И на крају, још један закључак може да се извуче из овог времеплова. Све те епохе, сви ти, некада и вишедеценијски ратови, пре или касније завршавали су се победом руског оружја. Када се прочитају сва ова житија светих руских ратника, често истинских стубова руске државе и Цркве (као и наше српске), постаје јасно зашто је то тако. Религиозни живот светих руских ратника, силно поуздање у Бога, оданост својој цркви, њихов поглед на свет - чинили су ове витезове, не само државним службеницима, него и Христовим војницима, свесним да се „све може, уз помози Боже“. Они су за службу народу, држави и вери припремани од своје ране младости. Наследници престола васпитавани су у православно-патриотском и суровом војничком режиму. Руски владари, као и наши, били су свесни да власт не служи за промоцију личне славе и сујете, већ омогућавање благопријатних услова за спасење душа својих поданика. Они нису владали, они су служили и Богу и роду, својој држави и вери.

Христољубиво православно војинство увек је имало помоћ Божију, ако се радило о заштити учења Христовог. Спаситељеве речи, да нема веће љубави него дати живот свој за свог ближњег, оваплотиле су се небројено пута у руском христољубивом војинству током читаве хришћанске историје руског народа. Благослов црквени увек је био пратилац непобедивости тог војинства. Немогуће је не одушевити се улогом Сергија Радоњешког у Куликовској бици, у текстовима о Димитрију Донском и Пересвету и Осљаби.

Свете чудотворне иконе Пресвете Богородице посебна су прича у руској ратној историји, и у овој књизи тој теми је посвећена једна глава. То је још један показатељ да је Русија, колико државни, толико и духовни појам. Због тога је и сваки рат, који се против Русије водио, био вођен не само мачем, него и духом.

Православље је главно духовно оружје којим су вековима руски витезови побеђивали своје непријатеље. Духовно и морално преимућство православља главни је узрок преимућства руског војника у рату са сваким непријатељем. Књига, коју држите у рукама, сведочи о том преимућству. Ратови, које је Русија водила вековима, вођени су под Јеванђелским геслом: „Каква је корист човеку ако цео свет задобије, а души својој науди“? Геслом потпуно супротним западном погледу на свет! Величанствени опит великих синова Русије и данас је залог опстанка, како руске државности, тако и човечанства. Русија ће се, или „вратити себи“ и до одређеног времена продужити живот на земљи, (како рече наш блаженопочивши патријарх Павле – „Да нема праведника Сунце јарко би се угасило. Јер што би тако скупоцено кандило светлело једном зверињаку“), или је неће бити, и син погибли неће више имати озбиљну препреку за своје зацарење. Оно што, и у овако суморној светској стварности даје наду, јесте чињеница да се данашња Русија полако почела „враћати себи“. У Устав руске државе враћен је појам Бога, и после читавог века материјалистичке сатанске идеологије, у Русију се враћа приоритет духовног над материјалним, како у систему образовања, тако и у националној политици. По речима генерал-мајора Черкасова Александра Владимировича, писца предговора за пето руско издање књиге В.Р. Анишћенкова „Руски свети ратници“, поменута књига представља одличног помоћника у остваривању задатка „враћања себи“. Тај изврсни предговор, због обимности нисмо преводили, а у овом предговору су истакнути неки значајни аспекти на које је указао руски генерал…

Vojnici Korice 2 page 001

                                                                                     Корице књиге "Руски свети ратници"

САДРЖАЈ

 

Руски свети војници. Житија

Предговор српском издању

Из говора светог Филарета Московског

Равноапостолни благоверни Велики кнез Владимир

Мученици-страстотерпци кнежеви Борис и Гљеб

Благоверни Велики кнез Јарослав Мудри

Благоверни Велики кнез Владимир Мономах

Преподобни Иља Муромец

Благоверни Велики кнез Андреј Богољубски

Меркурије Смоленски

Благоверни Велики кнез Александар Невски

Благоверни Велики кнез Данило Московски

Благоверни кнез Довмонт Псковски

Благоверни Велики кнез Димитрије Донски

Свети преподобни Александар Пересвет и Андреј Осљаба

Праведни војник Фјодор Ушаков

Свети Цар Николај II

Опсада Пскова и Псковско-Печерског манастира

Одбрана Тројице-Сергијеве Лавре

Ослобођење Москве 1612. године

Љубав према Отаџбини – стваралачка сила

Иконе Божије Мајке на бојним пољима руског војинства

Устани за веру земљо руска

Литература

О аутору-приређивачу

Сва подвлачења и курзиви у тексту - САБОРНИК

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com