Ранко Гојковић
Тужна и претужна новост стиже данас од мог драгог руског брата Бориса Земцова: «Здравствуј, брате Ранко! Невоља је стигла у мој дом. Велика и црна. На фронту, у боју под Бахмутом, погинуо је мој сродник Јура. Наравно, ти га се сећаш...»
У јануару 2019. године ноћио сам са Борисом у кући Јурија Земцова у Тули, његова кћеркица је у част србског брата свирала на балалајци, тај топли дом запамтио сам за цео живот. Тешко је описати ту лепоту коју сам видео у његовој иконописачкој радионици, предивне иконе памтим као да су још пред мојим очима. Каква је радост била у мом срцу и у мојој души, када сам видео предивну икону светог Николаја Србског...
Немогуће је заборавити таквог човека, наравно, памтим драги Борис. Памтим и Твоју бригу о Јури приликом нашег последњег сусрета у Москви, у јуну текуће године, када си ми рекао да је Јура као добровољац отишао на фронт... Тешко је утешити некога ко је изгубио блиског сродника са таквом витешком душом и срцем. Иако сам се са тим човеком дружио само два дана, осећање је такво као да сам изгубио веома блиског човека и сродника...
Ево како сам описао сусрет са тим руским братом у зиму 2019. године, у свом тексту на Руској Народној Линији:
«А у Тулу путујем заједно са мојим пријатељем, руским новинаром и писцем Борисом Земцовом, замеником Олега Платонова у редакцији „Руског Весника“. Он већ пар година жели да ми организује екскурзију на Куликово поље, Тула је његов завичај. Но, све до сада неуспешно, моја путовања у Русију прилично су испрограмирана од почетка до краја…
Још желудац није сварио ни део онога што смо јели и грузијском ресторану, а нисам могао да откажем послужење са дивно сервираног стола у кући Борисовог рођака Јуре. Предивна породица Јуре Земцова, професора иконописања на локалном богословском факултету, достојно је угостила госта из Србије. Предивне иконе су урађене у атељеу где Јура заједно са женом слика иконе светитеља Господњих.
Колико сам се обрадовао када сам сазнао да је Јура насликао и икону светитеља Николаја Српскога, тако драгога моме срцу…
Ујутро, 17. јануара, са Борисом, Јуром, његовом мајком и сином одлазимо аутом из Туле ка Куликовом пољу. Више од 100км. Око 20 км од Куликовог поља посећујемо село Себлино где се родила Матрона Московска, посећујемо цркву где се Матронушка крстила.
Сећам се како је Борис у књизи својих успомена на дане свог добровољачког подвига у Републици Српској, благодарио Матронушки на њеном заступништву у легендарном боју руских добровољаца на вису Заглавак, у планинама око српског града Вишеграда.
Наравно, све то је поново загрејало српско срце, но, све је то била само увертира за оно што се догађало следећих неколико часова. Сусреће нас и поздравља Олег Генрихович Вронски, директор музејског комплекса „Куликово поље“. Очигледно се Јура постарао да то не буде „обична екскурзија“.»
Јуриј Земцов, руски доборовољац, иконописац, кандидат филозофских наука, предавач на Тулском државном универзитету, историчар, завичајни етнолог..., пре неколико дана је херојски погинуо у боју под Бахмутом. Имао је 47 година. Његова породица, његова жена, мајка и троје деце које је оставио иза себе, могу се поносити својим мужем, сином и оцем.
Борис Земцов, ујак Јуријев, у својеврсном некрологу у часопису «Завтра» цитирао је Јуријеве речи из једног од његових последњих писама мајци с фронта, речи које сведоче о витешкој души Јурија Земцова:
«Мама! Мој циљ је – да се вратим жив! И до краја својих дана да будем добар породични човек, то јест, син, отац, муж. Да бринем о својим ближњим и бавим се својим делом! А о садашњој ситуацији могу се послужити речима светог адмирала Ушакова: «Немојте бринути, ове олује ће довести до величине Русије!»
Текст у журналу «Завтра» Борис завршава правдољубивим речима:
«Због величине Русије и положио је свој живот Јуриј Викторович Земцов. Сасвим је прикладно подсетити се да га у «рат» нико није мобилисао, није агитовао, није га усмеравао. Отишао је као добровољац! Није отишао на фронт «брбљајући» по ТВ, није слао дарове у хуманитарним акцијама, већ је у СВО учествовао реалним делом, сматрајући то својом грађанском и људском дужношћу. Часно ју је и испунио! Сачувајмо у својим срцима светло сећање на њега!»
Упокој, Господе, душу раба Твојега Јурија, опрости му његове грехе вољне и невољне, и насели га у Насеља Праведних, где нема болести, туге и уздисања.
