Ранко Гојковић
Поштовани читаоци, у понедељак 4. новембра текуће године у библиотеци "Свети Сава" у Земуну одржана је промоција књиге "Кап по кап" Радована Рађевског. Веома лепо поетско вече (на коме су поред аутора говорили и књижевник Зорица Зец, професор књижевности Милена Огњановић, уредник Саборника Ранко Гојковић а организатор и модератор је био Горан Петровић) улепшао је наступ музичког трија - Андреј Лукман је свирао на фрули, његова супруга Катарина вокал и њихов кум Ђорђе Крећа на гитари. Њихов наступ су из сенке пратила два Николаја, свети владика чије су песме извођене и у чијем манастиру доста често борави аутор књиге и мали Николај који је умилно слушао наступ својих родитеља и кума. Вашој пажњи нудимо обраћање уредника "Саборника" на овој више него интересантној промоцији лепе поезије...
Пре свега морам да истакнем да волим поезију али да сам далеко од некаквог стручњака који полаже право да говори о поезији. Због тога, просим извињење што ће мој осврт на књигу брата Радована бити свакако нестручан, али кад сам већ почаствован позивом да кажем нешто о књизи, то ће бити оно што ми је издиктирало пре срце него разум.
Природно је да оно о чему говорим и пишем, као неко ко се представља и као православни публициста, има печат „православног мировозренија“ како би рекла браћа Руси, то јест, православног погледа на свет. Не могу прикрити свој угао гледања на ствари о којима говорим, па тако и данас, о поезији и о овој књизи Радовановој.
Радована сам упознао у манастиру и у првом тренутку, када сам добио књигу на поклон, помислио сам да се ради о религиозној поезији. Не, ово није књига религиозне поезије, али свакако да се религиозна нит провлачи кроз Радованове стихове, јер је и он човек поменутог „православног мировозренија“. Уосталом, истинска поезија и није ништа друго него разговор са Богом.
Ја не знам како се конкретно код брата Радована преплићу вера и стваралаштво, али као верујући човек читајући стихове ове књиге, на многим местима сам био принуђен да застанем и размишљам, дуго размишљам. Некада само неколико речи нагони на размишљање и схватате да понекад песничка кратка искрица објашњава нешто о чему се могу написати вишетомни романи. Дозволите ми да цитирам неколико таквих „искрица“ из Радованове књиге, које је извукао „православни публициста“ који борави у мени:
На самом почетку, на првој страници књиге, као својеврсни мото стоје следеће речи, на средини скоро чистог листа - Мени моје ја копа гроб. Колико се о овоме може размишљати, колико се крије мудрости иза ових пет речи са мање од двадесет слова?
У песми Театар, у строфи од пет стихова, сажета је основна догма и смисао Христове мисије, то јест, победа над смрћу:
Господар руке и клина,
Господар мисли сваке,
Господар и саме смрти
спремно леже на Крст,
Да шибан и грозно пљуван
здроби смрти жиг.
У песми Шкриња, још један повод за дуго размишљање:
Чуј, горди човече,
Како весело звецка ситнина
У џепу сиромаха.
Прочитавши ове стихове сетих се речи мог омиљеног књижевника Николаја Васиљевића Гогоља који је рекао да „Онај ко једном стекне и заволи то сиромаштво, до краја живота никада се неће одрећи тога богатства“.
У песми Молитва песник с болом истиче да наши преци „нису били ови због којих данас патим“ да би поентирао молбом
Додај дивоти Царства Твог
Васкрслу душу народа мог.
Песма Његошу задивљује узвишеним приказом Његошеве величине и дубине пада бешчасних:
Чине те бешчасним сви они без части,
и шта рећи о грози неуморних прича
само да с удави твоја жива химна
која двеста лета пољуљано српство
сакрива под скуте Божијега Сина.
У песми Печат, поново само неколико речи над којима се може дуго и дуго размишљати:
Никад мудрост није
без патње израсла.
У песми Дављеник, имамо једноставно питање над којим је добро замислити се:
Све те силне речи
Без часног живота
Да ли чему вреде?
И на крају, последња песма Мени моје ја као да заокружује целину и пошто је књига отворена констатацијом да сопствено ја копа човеку гроб, на крају се даје једини могући лек против сопственог ја – само покајничке сузе у стању су утопити гордост „свога ја“ и отворити небо:
Стадох на ивицу,
напуних раку сузама својим,
утопи се моје ја у њима.
Отворише се небеса.
