Ранко Гојковић
Напомена: Поштовани читаоци, са радошћу Вас обавештавамо да је у издању цркве Свете Петке у Сурчину изашла из штампе књига "Слово о закону и благодати" светог Митрополита Илариона Кијевског. Ради се о ремек делу древне руске књижевности из XI века, свакако најпознатијем и најзначајнијем делу те књижевности уз "Летопис минулих лета" Нестора Летописца и "Слова о полку Игоровом" непознатог аутора. Симболично је да књига великог руског светитеља, Митрополита Кијевског Илариона, који је први поменуо руски народ као народ са посебном мисијом, у Србији излази из штампе на дан када неонацистички режим у Кијеву забрањује његову Цркву. Вашој пажњи нудимо предговор уредника "Саборника" који је уједно и преводилац овог дела на србски језик...
Захваљујући Православљу и његовим духовно-моралним вредностима могућа је била таква невероватна појава великих делатника руске словесности какви су били у време „Златног века“ руске књижевности. Православна духовност је омогућавала раније духовно сазревање и формирање личности, јер су деца од малих ногу учила и читала молитве, од малих ногу знали су шта је добро, а шта је лоше, што данас ни многи одрасли не схвате до краја живота. Али велика књижевност поменутог „Златног века“, појава таквих гиганата духа какви су били Пушкин, Гогољ и Достојевски, није пала са неба, него је то величанствено стабло руске књижевности имало своје корене из којих се црпела животворна снага. Говорим о древној руској књижевности која у многим елементима још тада превазилази западну словесност. Ремек-дела древне руске књижевности попут „Слова о полку Игоровом“, „Поученија“ Владимира Мономаха, „Повест минулих лета“ Нестора Летописца, „Моленија“ и „Слова“ Данила Заточника или књига коју држите у руци „Слово о закону и благодати“ Митрополита Илариона - сведочанство су томе.
Али није само руска словесност проникнута Православљем, него је и руска државност стварана људима проникнутим духом Православља. Митрополит Иларион је био први Рус на Кијевској катедри, не због наклоности браће Грка, него пре свега захваљујући изузетној снази и угледу државе Јарослава Мудрог, сина Владимира Крститеља Русије, који је то захтевао од Фанара.
Дакле, већ на самом рађању хришћанске књижевности у Кијевској Русији почела је да се јавља посебна мисија руског народа и руске државе у борби против зла. Ова мисија руске државности први пут је истакнута средином XI века управо у овом изузетно значајном делу „Слово о закону и благодати“ првог руског митрополита на Кијевској катедри, митрополита Илариона.
Ово дело зреле богословске мисли, попут дела апостола Павла упоређује Стари Закон (Завет) са благодати која превазилази тај Закон и која је од стране Спаситеља дарована целом људском роду. Долазак Јеванђелске благовести и у руску земљу у складу је са Христовим речима „ново вино у нове мехове“, то јест, за ново учење нужни су нови народи, па тако и руски народ. Иако прикривено, овде Иларион не полемише само са Јудејима, него и са Ромејима (Грцима) јер су већ тада многи међу њима били убеђени у своју изузетност и изабраност. То се види и из предговора митрополита Јована Сничева и из чињенице да је само због изузетне моћи државе Јарослава Мудрог Иларион постао митрополит и да је одмах по смрти кнеза Јарослава Фанар сменио митрополита Илариона са Кијевске катедре. Види се и по томе да је све до добијања пуне аутокефалности РПЦ, поред Илариона једини Словен који је био на Кијевској катедри био Србин, свети Кипријан.
Централно место у „Слову“ заузима учење о спасењу и благодати. Митрополит потпуно јасно истиче да је Закон само претеча и слуга благодати и истине. Истина и благодат су само слуге будућег века и правог живота. Свети Иларион учи и о континуитету Цркве, указујући да су Мојсије и пророци говорили о Христовом доласку, да су Христос и Његови апостоли говорили о Васкрсењу и о будућем веку. Од тренутка када је Спаситељ дошао на свет, Стари (претходни) Завет човека са Богом изгубио је снагу. Или како то дивно дочара Митрополит Иларион, речима да се „човечанство више не грчи под бременом закона, већ слободно ходи у благодати“.
Многи пишу како је концепција Трећег Рима настала у ХV веку пером монаха Филотеја, у време Ивана Грозног. Међутим, Промислитељским прихватањем хришћанства Русија је трасирала свој духовни пут и управо митрополит Иларион први указује на духовну природу те силе која је кроз Владимирову крстионицу раздробљена словенска племена сјединила у јединствен народ, руски народ. И управо се код Илариона први пут у писаном виду појављује појам „руског народа“, до тада се користио само појам „руских земаља“. Дакле, Иларион први помиње ту од Бога одређену улогу управо руском народу. Он први указује на Јеванђелско учење као корен руске државности, а државну моћ Русије он види као од Бога дато средство за одржање народног живота у Јеванђелским оквирима. Он први указује да је супротстављање злу могућно само у оквирима Јеванђелских истина, данас слободно можемо рећи, у оквиру Православља као неокрњеног Христовог учења. Тај својеврсни месијанизам Илариона надограђује Достојевски у „Дневнику писца“, указујући и доказујући да руски месијанизам уопште није шовинистички као на Западу. Ни Иларион, као ни Достојевски потом, не истичу никакву етничку супериорност руског народа (као што је то случај са Јеврејима и потом, на жалост, и са добрим делом браће Грка и њиховим етнофилетизмом). Него се истиче руско овладавање пуноћом православне истине, као даром датим од Бога руском народу. Такав народ је и дужан да води ка спасењу, јер је Истина Спасења њему дата Свише. Штавише, Достојевски сматра да и само историјско битисање руског народа треба да се потчини служењу човечанству. Без схватања овога није могуће схватити како је „руска империја добра“ у својој историји срушила седам „империја зла“.
[Да не улазим подробно у ту тему, само набрајам (по временском редоследу) седам истинских „цивилизација зла“ које је руска државност, руска „цивилизација добра“ срушила током своје историје.
1. Хазарски каганат (Свјатослав, отац Владимира Крститеља, 965. године разорио је Саркел, престоницу Хазарског каганата, а њено коначно уништење дело је његовог сина Владимира);
2. Германску агресију на Словене срушио је Александар Невски сјајним победама над Ливонским редом 1240. и Тевтонским редом 1242. године;
3. Коначна победа над империјом Чингизида (или над монголско-татарском Златном ордом) започета је чувеном Куликовском битком 1380. године;
4. Ослобођењем Москве 1612. године окончана је римокатоличка агресија Ватикана и Пољске, коју је започео Иван Батори против Ивана Грозног;
5. Наполеонов продор у Русију са европским савезницима (својеврсна тадашња Европска унија) заустављен је 1812. године у чувеној Бородинској бици, када је руским снагама командовао маршал Кутузов;
6. Од 16. до 20. века Руска империја водила је 12 ратова против Отоманске империје (једино у Кримском рату, у коме су савезници Османлијама били Енглези и Французи, Турци су били условни победници) и увелико захваљујући многим победама руског оружја ослобођени су сви православни народи од турског ропства.
7. Победом над Хитлером, руска држава срушила је и седму велику „империју зла“ у својој историји.
Није сувишно напоменути да је и у Првом светском рату управо на Источном фронту сломљена кичма Виљемове Немачке и Франц-Јозефове Аустроугарске империје зла, али после несрећних револуција 1917. године (и каснијег Лењиновог потписивања Брест-Литовског мира којим се одрекао трећине територије Руске империје) све дивиденде извукли су њени западни „савезници“].
Ово дело открива духовну и моралну суштину руског православља. Та промена епохе од закона (Старог завета), коју је Бог установио у древном Израиљу, до благодати (Новог завета), која је донела духовну слободу, била је тако добро прихваћена у широкој души руског човека. Митрополит тако јасно доводи читаоца до спознаје да се са доласком Христа у свет пред целим човечанством појавио до тада недоступан облик живота, појавио се Јеванђелски свет у коме светлост и истина тријумфују над законом.
Као саставни део ове књиге у нашем издању је наведено и „Исповедање вере“ које је митрополит изговорио приликом архијерејске хиротоније, као и „Молитва“ у којој митрополит благодари Господу за просвећење Русије светлошћу Јеванђелске истине. Већина руских издања такође ова три рада сврстава у једну књигу.
Горе поменуте књиге древне руске књижевности, а посебно ово ремек дело митрополита Илариона и данас нас терају да се дивимо великом културном и духовном развоју тадашње Русије.
То преовладавање духовно-моралних категорија над материјалним у животу руског народа лежи у основи те самобитне православно-словенске цивилизације (чији смо део и ми Срби). Пре свега ту мислимо на духовну целовитост, несебичност, саборност, високу државну и патриотску свест... Тај систем духовно-моралних вредности на који је први указао митрополит Иларион, постоји већ хиљаду година и за тих хиљаду година руска државност као руска „империја добра“ је срушила тих поменутих седам истинских „империја зла“. Даће Бог, срушиће и осму, данашњу западну империју лажи.
Књига митрополита Илариона и данас је изузетно важно сведочанство високих домета и светоотачког наслеђа величанствене руске словесности још од древних времена. Нека ово буде и искрена препорука читаоцима за читање ове изузетне књиге…
