Ранко Гојковић
Силе зла против православног монархизма код Руса и Срба…
Идеју за писање овог текста добио сам подстакнут питањем које ми је поставио један српски свештеник током предавања о Цару Николају II Романову. Наиме, 17. јула текуће године, на годишњицу убиства последњег православног Цара Николаја II, у једном православном омладинском кампу на манастирском имању говорио сам о Цару Николају и Светој Царској Породици, као и о књизи «Свети Цар» коју сам приредио и превео. Знамо да је истог датума убијен и Драгољуб Дража Михаиловић, командант последње православне монархистичке армије на свету, па је том предавању претходио парастос генералу Дражи Михаиловићу одржан после свете Литургије.
На крају предавања, један дивни српски свештеник поставио је веома интересантно питање – да ли има нека «тајна веза» због које је за датум убиства Драже Михаиловића изабран управо 17. јул – датум убиства последњег православног Цара? Заиста веома интересантно питање...
Прво што пада у очи, јесте чињеница да су ова два злочина усмерена пре свега против православног монархизма. Ко жели да подробније схвати читав понор између православног монархизма и западног парламентаризма, нека прочита «Московски зборник» једног од највећих идеолога руског монархизма Константина Победоносцева. У тој књизи Победоносцев је до сржи оголео лажну суштину парламентаризма и одсликао сву узвишеност православног монархизма. Најважнији текстови из те величанствене књиге преведени су и на српски језик, у књизи «Велика лаж нашег доба» коју је Ваш покорни слуга имао част и задовољство да преведе (издавач «Бернар», 2018. г.). Кључна ствар у поређењу та два система, јесте чињеница да је у православном монархизму неупоредиво плодније тло за спасење душа људских – а за православног хришћанина то би требало да буде најважнија ствар у животу.
Знамо да сатанске закулисне силе, владари из сенке овог палог света, посебну пажњу обраћају на историјску симболику. Може се побројати читава хрпа таквих примера, навешћу само неколико, које сам навео у одговору на питање поменутог свештеника. Није случајно да је споразум о уласку снага неонацистичког НАТО пакта на српски Космет потписан управо у Куманову. Сатанисти из неонацистичког НАТО пакта желели су да покажу да парола из Балканских ратова и чувене Кумановске битке – Балкан балканским народима – више не важи. Ни хапшење Милошевића које је баш на Видовдан спровела српска фукара по налогу Запада – свакако није случајно баш тог дана извршено. Навео сам да није случајно ни да је распад СССР-а потписан у замку званом Бела Вежа (Беловешки споразум). Јер је престоница древне Хазарије Бела Вежа разрушена од стране Свјатослава, оца Владимира Крститеља Русије и савремени Хазари су мислили да је потписивање Беловешког споразума истовремено и крај руске државности и да је то њихова освета Русима за рушење пљачкашке државе Хазарије. Али су савремени Хазари заборавили да се судбина Русије, како је то историја више пута показала, ипак не решава само на земљи, него пре свега на Небесима. Свој одговор свештенику завршио сам речима да сам више него сигуран да и дан убиства ђенерала Драже Михаиловића апсолутно није случајан. Јер је Дража био командант ПОСЛЕДЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ МОНАРХИСТИЧКЕ АРМИЈЕ која је ратовала под Христовим знамењима. Више је него карактеристично да је на последњем ратном путу те последње православне монархистичке армије која је ратовала под знамењима Христа, она морала да ратује са свим сатанским армијама тога доба. Пошавши на свој страдалнички пут из Србије, Црне Горе и Херцеговине преко Босне ка западу, та последња православна монархистичка армија српских четника морала је да ратује и против Титових богоборачких партизанских јединица, и против немачких нацистичких јединица, и против усташке клеронацистичке војске, а из ваздуха је била бомбардована од стране лажних савезника, Енглеза и Американаца. То није доживела ни једна друга армија у Другом светском рату. Очигледно је светским сатанским владарима из сенке чији је слуга био српски крвник Јосип Броз Тито, било битно да командант последње православне монархистичке армије буде убијен управо на дан убиства последњег православног Цара!
То је више него карактеристичан сигнал и данас сваком истинском православном Србину и сваком истинском православном Русу, да су им непријатељи исти и да Руси имају савезника само у Господу Богу и српском православном роду и да Срби имају савезника само у Господу Богу и руском православном роду.
Циљ овог текста није било какво уношење раздора у српском националном корпусу, свестан сам да су Срби имали два антинацистичка покрета у Другом светском рату (против италијанских фашиста практично нису ни ратовали, Италијани су често у Далмацији спасавали српски живаљ од усташког ножа) и да је међу обичним војницима и једног и другог покрета било и часних и нечасних људи. Али ако данас, после свих беспућа у које је српски род гурнуо његов крвник Броз, још увек неко не схвата да је Тито био слуга сатане и српски крвник, а да је Дража служио хришћанским идеалима и желео добром свом народу, тај тешко да ће икада прогледати. Духовно...
Наравно, морамо бити свесни и планетарног значења убиства последњег православног Цара и условно речено локалног значења убиства команданта последње православне монархистичке армије на свету која је војевала под знамењима Христа. Овде није реч о размерама, о поређењу такве врсте, важно је схватити суштинску ствар – од највећег значаја за светску сатанистичку закулису представља борба до истребљења против ПРАВОСЛАВНОГ МОНАРХИЗМА као последње препреке за зацарење антихриста, сина погибли.
Дакле, историјске околности ХХ века наметнуле су 17. јул као дан и руских и српских монархиста. Човек снује, Господ пресуђује - сатанисти су имали сатански циљ у својој симболици, међутим, та симболика данас уједињује српске и руске православне монархисте...
И на крају, један пикантан податак који нам показује какав дух и данас у доброј мери влада међу онима који одлучују о српској култури. Када сам већ поменуо две књиге које сам превео и приредио у протеклој години – «Свети Цар» и «Велика лаж нашег доба» - морам рећи да приликом откупа књига од издавача за српске библиотеке, ни једна од ове две у сваком погледу изузетно значајне књиге, није прошла прелазну оцену државне комисије за откуп књига за библиотеке!
Шта рећи, у години у којој се обележавала стогодишњица убиства спаситеља српске војске и народа у Првом светском рату, Светог Цара Николаја, најзначајнија књига о њему која је изашла на српском језику у протеклој години, по мишљењу државне комисије за откуп књига не заслужује да се нађе у српским библиотекама. По мишљењу наше комисије, прелазну оцену за откуп у српске библиотеке не заслужује ни књига Константина Победоносцева, једно од најзначајнијих дела руске словесности с краја XIX века (то није мишљење увређеног преводиоца, то је мишљење највећих руских ауторитета и тога доба и данашњице). Број наслова књига које су добиле зелено светло те комисије за откуп, а које промовишу неке друге, потпуно нетрадиционалне вредности за српског православног хришћанина, тешко је и побројати...
