Ранко Гојковић
Напомена аутора: Поштовани читаоци, текст који је пред Вама преузет је из каталога за изложбу фотографија "Да се Бијело Поље види боље" мајстора фотографије Мише Бранковића, председника удружења "Ава". Три удружења - „АВА“, "Савез Срба из Црне Горе – Београд" и "Православна фондација", - покренуле су иницијативу за помоћ у изградњи куће Кнеза Мирослава. Објектив Мише Бранковића, врхунског умјетника фотографије, забележио је све цркве и манастире на територији Општине Бијело Поље, које данас можемо видјети на једном мјесту. Величанствена изложба са 40 фотографија светиња са подручја Бијелог Поља, отворена је 30. јуна у манастиру Црнча крај Бијелог Поља. Изложба ће бити и продајна и то је уједно и почетак акције на поменутој изградњи куће кнеза Мирослава, која треба да се изгради тик уз ограду храма светог Петра и Павла у Бијелом Пољу, где је најлепша србска књига, Мирослављево Јеванђеље, била написана. У величанстевној атмосфери древне немањићке светиње, манастира Црнча, која је пола године била и седиште србске архиепископије у време Арсенија Сремца, изгледало је као да се поново рађа саборни дух елитних векова србске историје. Поред аутора изложбе брата Мише Бранковића, на отварању су беседили и Жељко Чуровић у име ССЦГ и моја маленкост у име ПФ, као и академски сликар Милутин Обрадовић. Изложбу је отворио наш домаћин, протојереј-ставрофор Синиша Јанковић из Бијелог Поља. Наредних дана публиковаћемо још неколико текстова везаних за ову изузетну изложбу и изузетну акцију - изградњу куће Хумског кнеза Мирослава у Бијелом Пољу...
† † †
Да би млади србски нараштаји могли изабрати праве орјентире и уопште опстати у овом времену када “западни хуманисти са бичем у руци” после последњег геноцида над Србима од 24. марта до 10. јуна 1999. године, настављају са кажњавањем Срба до њиховог потпуног или уништења или преумљења, они морају познавати своју историју. Не као пуки збир некаквих фактографских чињеница, већ као духовни садржај због којег су се надимале груди и снажиле мишице у непрекидној борби за Крст Часни и слободну златну, током векова крстоносне србске историје. Пре свега, да на прави начин схвате Његошеве речи, да “над свом овом грдном мјешавином, опет умна Сила торжествује”.
А то торжество умне Силе није ништа друго него Промисао Господња о човеку, јер Творац човеков је свакако и Творац историје. Свети владика Николај је написао да је Свети Сава најлепше србско дете даровано Богу и најлепша србска личност кроз коју се Бог показује србском роду. Ову мисао светог владике могли би пренети и на јединствену књигу у србском роду, на Јеванђеље његовог стрица Мирослава, најлепшу србску књигу коју је србски род даровао Богу, а истовремено и књигу кроз коју Бог вековима показује љубав према србском роду. Светлост Истине Христове која је преко Светог Саве проникнула у милионе србских срца и обасјала србску земљу непролазном светлошћу и светошћу, доживела је и материјално оваплоћење у многобројним немањићким светињама, летописима, епским песмама, народним бајкама, србском хришћанском фолклору, Крсној Слави… – свему ономе што једним устима и једним срцем слави Христа у роду србскоме, а што је обухваћено једним именом - Светосављем.
У тренутку када се осећа губитак духовне моћи западне цивилизације, у тренутку када се и у Византији осећају дегенеративни процеси, када се осећа да је потребно нешто ново, Господ преко овог Свог великог угодника покреће читав род србски на изградњу нове културе, као дела нове Православно-словенске цивилизације, која ће вековима бити стуб Православља на Балкану, предстража Свете Русије и прва одбрана Правоверја у свим зликовачким походима Запада на Исток. И плодови су невероватни, такав низ светилника вере Православне изнедрило је србство у тим елитним вековима своје историје. Арсеније, Јевстатије, Сава II, Данило Хумски,… - ређа се ниска великих Архијереја на челу Цркве Светосавске. Немања, Стефан Првовенчани, Краљ Милутин, Краљ Стефан Дечански, Цар Душан,… - ређа се ниска благоверних владара светосавске државе светих Немањића.
На жалост, после ослобођења од Турака, уместо охристовљене светосавске просвете Немањића, која је културно-просветну и државну моћ Србије довела до непоновљивих висина, србска држава уводи нову врсту просвете, потпуно страну србском православном светосавском духу и долази до, катастрофалног по Србе сукоба Цркве и школе. Тако и србска просвета прихвата све гадости дегенерисане европске “просвећености”, која обзнањује да је човек постао од мајмуна. Потом, у србофобној „титославији“ смо доживели и директан прогон Цркве (протеривање Богословског факултета са универзитета, државно протежирање раскола у СПЦ, забрану изласка из манастира нашем Ави Јустину итд.). Међутим, како каже наш народ – човек снује, Господ одлучује. Ава затворен у манастиру ствара дела бесмртна у славу Бога и рода свога светосавскога.
Христолика душа Србинова урамљена је у Светосављу и излазак из тог рама, за сваког Србина значи самоубилачки скок у цивилизацију која је на самрти. То треба са знају и памте србска деца, наши владари нису оставили потомству дивљачке задужбине у виду сто убијених за једног или у виду стрељања деце, него су потомству остављали задужбине које спадају у највећа достигнућа људске цивилизације. Да наша деца знају да смо имали кодификовано писмо и величанствену књижевност на свом језику вековима пре „културних“ европских народа, да смо имали Белог анђела који гледа са свода цркве на гроб нашег духовног родитеља, да смо имали најлепшу књигу у временима када су многи европски владари били неписмени. Да знају да су нам наши преци оставили све што је потребно да постанемо носиоци Истине Христове, да постанемо Нови Израиљ утемељен не на Закону, него на Благодати. И да наша деца знају да Господ не заборавља дела оних који Господа Прослављају и не дозвољава да њихова дела буду уништена и заборављена. И да чувају јединство свог рода, али то јединство мора бити у Истини, а не у лажи. Уосталом, на јединство нас упућује и наш грб са четири слова „С“ али никада не смемо заборављати да та четири слова не стоје на пустом месту, него око Крста Христовог.
Једно огромно духовно богатство Србадије исијава и из сјајних фотографија мајстора фотографије брата Мише Бранковића чији је објектив забележио толико величанствених пројава духовности Србинове кроз векове.
Изложбе овог човека обилазиле су Васељену од Истока до Запада и од Севера до Југа земљиног шара. Благодарни смо Господу што данас, овде, на месту где је стваран овај србски бисер у време кнеза Мирослава, можемо да доживимо и осетимо делић тих елитних векова србске историје овековечених објективима брата Мише Бранковића.
Фото галерија:
