Ранко Гојковић

puskin2Напомена: Поштовани читаоци, у току Сајма књига представљамо неколико нових издања које је приредио и превео уредник Саборника. Прва од њих је књига о Пушкину "ОЧЕ НАШ", која по први пут код нас баца светло на духовни преображај Пушкина и дивну траксформацију од декабристе и масона до монархисте и верујућег православног човека. Уз сагласност издавача, Вашој пажњи нудимо предговор књиге...

После књиге „Православни витез Н.В. Гогољ“, Издавачка кућа „Бернар“ српским читаоцима нуди подробније упознавање са другим великаном златног века руске књижевности и због тога јој се мора одати дужно признање. У нашој послератној „брозоморној“ стварности, не само дело, него и живот (и смрт!) ова два гиганта руске књижевности, били су прилично непознати и најчешће погрешно тумачени. И као што је поменута књига о Гогољу донела једну потпуно нову слику о њему, не само као о великом књижевнику, него и великом православном мислиоцу, исто тако и књига коју држите у руци доноси слику једне предивне генезе духовног преображаја „сунца руске поезије“, слику значајну не само са књижевног и културолошког, него и историјског аспекта. Јер, као што још за живота рече руски песнички геније у разговору са Жуковским, његови непријатељи нису само непријатељи песника Пушкина, него и Русије и Руског Цара. Верујем да није сувишно цитирати део тог дијалога двојице великих песника – Пушкина и Жуковског:

– Није ствар у Францушчићу који више воли мушкарце него жене, – објашњавао је Пушкин Жуковском. – …ствар је у томе, што неко жели да ме потпуно завади са Царом. Сугеришући свима да ће он, наводно, платити мени за моју жену.

– Да, ти имаш много непријатеља, - саосећао је Жуковски.

– Ради се о томе да то нису само моји непријатељи - то су непријатељи Русије и нашег Цара…

Уз књигу „Свети Цар“ у којој је приказана паклена завера против руске државности, у књигама о Гогољу и Пушкину видимо да се тај рат није водио само на политичком, него и на духовном плану. Оно што, као злата вредан закључак, из ових књига може извући и просечан познавалац руске историје и културе, јесте чињеница да никакве масонске завере не би могле срушити православну империју, да није дошло до озбиљне дехристијанизације руског друштва, поготово доброг дела његове интелигенције. Многе ће зачудити снага и раширеност тајних друштава у Русији, зачудиће их да у Царском лицеју у ком је учио Пушкин, безбожни волтеријанизам представља својеврсни култ многих професора на лицеју, где су биле раширене и пошасти содомије и порнографије. Ради комплетирања те слике о стању руског друштва у веку уочи пада монархизма, преведена је скоро комплетна студија о Пушкину из дела „Пушкин и масонство“ Бориса Башилова, познатог истраживача тајних друштава у Русији. Та студија је веома значајна јер аргументовано раскринкава подлу лаж о наводном сукобу и нетрпељивости између Николаја I и Пушкина, дакле, раскринкава лаж како о великом песнику Пушкину, тако и великом монарху Николају I.

У мрачном периоду руске историје, после смутње изазване падом монархизма, црвена олош је преузела и форсирала мит (убачен од стране тајних друштава у Русији) да је Пушкиново убиство била царска завера чији је циљ да се уклони слободоумни песник. Када је после ослобађања од комунистичких окова ова варијанта почела да се руши под неумољивом снагом аргумената, убачен је „мит“ да није било никакве завере, него да се радило о породичној драми са баналним љубавним троуглом. Било је и таквих „паметњаковића“ који су трабуњали да је песник тражио смрт, како би изашао из животног и стваралачког ћорсокака.

Међутим, студија Башилова и каснија истраживања познатих пушкинолога, као и у случају са Гогољем, коначно су дала верну слику стања, и та истраживања су у потпуности оправдала Пушкинове речи да је завера против њега, заправо, завера против Русије и Руског Цара.

За свој филм о Пушкину «Последњи дуел», режисер Наталија Бондарчук каже да филм показује да Пушкин није убијен случајно, него да се радило о завери против Пушкина.

То је завера, не само против Пушкина, то је завера против целе Русије – говори у филму песник Вјаземски жандару Дубељту. Дантес[1] је у тој игри само обичан пион – објашњава логику завере један херој филма. – А даље – истребљење најбољих руских умова, политичка издаја, и као резултат – страна интервенција“.

Данас се може с поузданошћу рећи да Пушкин није био образац породичног човека. Познат је случај из 1833. године, када на балу код Фикељмонове Пушкин није уделио пажњу својој супрузи, већ младој немачкој лепотици Амалији Крјуднер, па је Наталија гневно побегла са бала и частила мужа шамаром по његовом повратку кући. Исто тако се, са сигурношћу, може рећи да је и његова прелепа жена знала да својим кокетирањем изазове песникову љубомору. На кокетирању се све и завршило[2] – није било ништа више од тога између Наталије, Пушкинове жене (по многима најлепше жене Русије тога доба) и Пушкиновог убице, Дантеса, који је кокетирао са женама, а спавао и са мушкарцима. Међутим, Пушкинова млада жена-лепотица Наталија није тада помишљала да је са неколико часова кокетирања ставила на карту живот свог мужа, није ни помишљала да су непријатељи (многи од њих - некадашњи Пушкинови другови из младости, колеге са лицеја) одлично познавали карактер њеног мужа…

Данас знамо да је папир за срамно анонимно писмо у коме се Пушкин сврстава међу „дипломиране каваљере светлог реда рогоносаца“ и које је разаслато на бројне адресе, потекао из неке западне амбасаде (вероватно холандске - само оне су тада имале такав папир). Знамо да је генијални песник, да би заштитио своју част, и част своје жене, изазвао на дуел оне за које је сумњао да су аутори пасквиле.[3] Каснија експертиза рукописа барона Хекерена, као и експертиза рукописа кнежева Гагарина и Долгорукова (потврђена од стране више експерата-криминолога), показала је да је писмо-пасквила написано руком кнеза Долгорукова, тада познатог содомистичког развратника у Петрограду. Међутим, многи пушкинолози верују да је Долгоруков био само физички аутор писма, а да замисао припада Хекерену, холандском амбасадору који је усиновио Дантеса, управо како је мислио и Пушкин. Кнежеви Гагарин и Долгоруков били су такође „интимни“ пријатељи холандског амбасадора Хекерена. Уз ову содомистичку групу Пушкинових непријатеља, као заклете непријатеље Пушкина у високом друштву и као учеснике у завери против Пушкина, пушкинолози још убрајају и жене двојице тадашњих руских министара - супругу министра просвете Уварова и жену министра иностраних послова Несељродеа.

Управо Пушкинов пример нам показује једини могући пут повратка славе Русије. Пушкин је доказ да је руски дух, наравно, уз помоћ светог Православља, у стању да победи све завере тајних друштава. Историја његовог преобраћења од декабристе и члана масонских ложа, до преданог монархисте који је препевао на руски предивне хришћанске химне и молитве, толико је упечатљива и дивна, да не може да не надахне сваку христољубиву душу. Наравно, сам Господ је уредио тако да му се у близини нашао и на христољубивост га подстакао велики светитељ тога доба – свети Филарет Московски.

О Пушкиновом делу из његове позније, „хришћанске фазе“, довољно је речено у предговорима преведеним са руског језика, овде ћемо још указати на два препева Пушкинова духовног садржаја – Молитве Господње (Оче наш) и чувене Великопосне молитве Јефрема Сирина. Ти препеви су у књизи штампани и на руском језику, како би се добри познаваоци могли упознати са величанственим остварењима Пушкина у оригиналу, јер моја маленкост вероватно није била у стању да пренесе сву лепоту тих остварења на савремени српски језик. Поезију није једноставно преводити, лично се нисам усуђивао озбиљније се бавити превођењем руске поезије, надам се да ће неко умешнији у том послу временом понудити квалитетнији превод ових бисерних Пушкинових редова…

После читања ове књиге читалац може извући закључак да Пушкин свакако није живео таквим дубоко хришћанским животом као, рецимо, Гогољ, и да је његов кратки и бурни живот био препун свакојаких авантура. Међутим, његова духовна победа над мрачним силама са којима је у раној младости друговао, његов величанствени преображај о коме говори историјат преписке са Митрополитом Филаретом, као и дуга исповест песникова уочи смрти, дају нам наду и увереност да је његова душа одлетела у окриље светлих сила. „Сунце руске поезије“ (како многи зову Пушкина) није могло ни завршити у царству таме јер, да је тако, Пушкин свакако не би ни могао стећи тај ласкави епитет…

[1] Жорж-Чарлс де Хекерен Дантес - Пушкинов убица, држављанин Француске, служио је у Коњичком пуку у Русији. Био је усвојено дете и потом љубавник „оца“, холандског амбасадора Луја Хекерена у Русији, а вероватни разлог његовог пристанка да буде као пунолетан усиновљен од стране Хекерена, лежи у титули барона коју је стекао звањем усвојеног сина. После убиства Пушкина протеран је из Русије. Очигледно је болесна настраност већ тада била норма за припаднике западног друштва. Пушкин се није либио да у епиграмима исмеје поједине настране представнике тадашњег високог друштва и они су стали у прве борбене редове у завери тајних друштава против Пушкина и Русије. (Напомена аутора текста).

[2] Скоро 160 година после смрти песника, 1995. године, публикована су писма Француза Дантеса од чије руке је погинуо Пушкин (до тада чувана у његовој архиви), из којих се јасно види да Наталија Пушкин није била његова љубавница. (Напомена аутора текста)

[3] Пушкин је упутио оштро писмо и изазов на двобој и холандском амбасадору и његовом усвојеном сину-љубавнику, од чије је руке потом и пострадао – Р.Г.

puskin2

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com