Ранко Гојковић
Сутра, 17 јула, навршавају се 102 године од једног од најстрашнијих злочина у историји људског рода, дивљачког убиства Божијег Помазаника Руског Цара Николаја II Романова и његове Свете Породице и неколицине блиских им пријатеља. Мало људи зна да је убиство србског краља Александра и краљице Драге, представљало једну врсту генералне пробе за тај страшни злочин. Сви елементи организованог злочина цареубиства били су присутни и код убиства краља Александра– медијска сатанизација (већ тада су медији били углавном у рукама сатанских тајних друштава) – лик краљице Драге је бесомучно блаћен, као што је у Русији клевета о Распућину и Царици служила да облати најближу околину Цара Николаја, затим уплетеност страних западних служби, издаја дела армије, народних посланика и индустријалаца (данас би рекли олигарха), па све до ритуалног убиства монарха. Краљ Александар је почео да извлачи србски државни брод из смртоносног загрљаја Запада у који га је насукао његов отац Милан, откупио је дугове Хиландара и вратио га у србско окриље, први је штампао и свет упознао са бисером србске писмености Мирослављевим Јеванђељем, вратио је протераног Митрополита Михаила (кога је протерао његов отац - најамник Аустроугарске монархије) у Србију где се овај велики јерарх и упокојио, почео је да поправља односе Србије са вековном и природном заштитницом Русијом – и то му тајна друштва нису могла опростити…
Приликом превођења и публиковања текстова светог владике Николаја, који нису ушли у Сабрана дела, изражавао сам благодарност чика Миру Роглићу, верујућем Србину из Канаде, због слања часописа на руском језику у којима су публиковани ти текстови србског светитеља. Ту благодарност изражавам и овом приликом, јер сам у једном таквом Зборнику који ми је послао чика Миро, наишао на текст свештеномученика Аркадија у коме се говори о казни Божијој према убицама православног монарха.
Заиста је чудно да се ни један србски историчар није позабавио овим чињеницама - како је врло брзо после страшног злочина из маја 1903. године, Божија казна сустигла све починиоце овог гнусног сатанског злочина. Изгледа да је “Прогресивни рационализам” доситејевштине полако али сигурно истиснуо из умова наших историчара Промислитељски смисао људске предназначености. Српска прошлост почела је да се накарадно тумачи у убогим умовима “здраворазумних” историчара који су све мање марили за улогу Промисли у тумачењу историјских процеса, а све више уз материјалистичке и богоборачке социјалне теорије.
Историчар мора бити свестан да је његов позив веома значајан и веома одговоран и да је истинском историчару неопходно уздићи се до познања мере високе одговорности свог служења. У супротном, његов рад постаје извор заблуда за многа покољења Срба који губе схватање вишег смисла постојања Србиновог и у складу са тим, слаби духовни имунитет против рушилачких социјалних теорија и туђих “вредности” (пре свега богоборачког Запада).
Дакле, историчари оштећени својом неутврђеношћу у вери, приликом изучавања српске прошлости концентришу се на зло и пошто је без вере немогуће правилно објаснити себи порекло и природу зла и извући поуке, то је и зло постало реалност српске стварности ХХ, а видимо и XXI века.
Најопаснији непријатељ није колонизатор и окупатор, већ наш сународник, кога храни окупатор - поучавао је својевремено Махатма Ганди. Такви бедници који трабуњају о „православној џамахирији“ данас предају србској деци историју.
Превели смо са руског језика део текста свештеномученика Аркадија који говори о Божијој казни која је стигла главне учеснике у страшном злочину, убиству краља Александра и краљице Драге 1903. године. Да ли су се Срби некада запитали, да није таква страшна голгота у ХХ века задесила Србадију и због тог почињеног а још неокајаног страшног злочина. Део текста викарног епископа Тверске епархије РПЦ Аркадија, који цитирамо, написан је уочи почетка Првог светског рата и представљао је једну врсту упозорења руским бунтовницима, на жалост, узалудну:
„…Но, од суда људског још се и може утећи, зато од суда Божијег никуда и никада неће се побећи. Слушали сте ви, наравно, како су пре десет година у Србији бунтовници убили свог краља Александра и краљицу Драгу. Избегавши суд људски, они су подвргнути суду Божијем. Пуковник Машин, који је први нанео удар краљици Драги, полудео је и 20 дана трпео страшне муке, након чега је умро. Јединица кћерка вође србских кадета, министра Јована Авакумовића, лепотица Леносава, извршила је самоубиство скоком са балкона. Пуковнику Петру Мишићу муњевито умире син јединац, а он сам је полудео. Генералу Атанацковићу убио се син јединац, гимназијалац. Генералу Сави Грујићу, умиру један за другим два сина, оба сишла с ума. Мајору Љубомиру Костићу умрла два сина. Два официра-завереника налазе се у лудници, а њих шест су у стању тихог лудила...
Ето како Бог кажњава оне који нарушавају народно спокојство и подижу руку на Помазаника Божијег!
Бојте се и ви, младићи, обманути од непријатеља руског народа, бојте се суда Божијег!
Проклетсво Божије и руског народа над онима који издају своју Отаџбину – Православну Русију!»
Да додамо да је свештеномученик епископ Аркадиј канонизован 2000. године „у Сабору новомученика и исповедника Цркве Руске“. Више пута хапшен и практично од доласка бољшевичких синова пакла на власт, врло мало времена је провео на слободи. У септембру 1937. године, после хапшења архиепископа Августина, покушао је да напусти Калугу, но ухапшен је на железничкој станици, у возу. Био је затворен у Калужском затвору, затим у Бутирском затвору у Москви. Не желећи да призна своју наводну кривицу на саслушању је изјавио: „После петнаест година проведених у прогонству, до данашњег дана се не слажем са совјетском влашћу по питању религије и затварања храмова“.
Стрељан је 27. децембра 1937. године на полигону НКВД недалеко од села Бутово у Подмосковљу.
