Ранко Гојковић
О страдалци нови под хумкама влажним, победа је ваша над хришћанством лажним
Свети Николај Србски
Као да су тужне вести постале део наше свакодневнице, па и први дан календарске Нове године по папском календару, донесе посебно тужну вест, вест о смрти професора Србољуба Живановића. Присећам се 2011. године и прве конференције о Јасеновцу у Петрограду, у организацији „моје“ Руске Народне Линије. (Узгред, превео сам све реферате са те конференције и уврстио у књигу „Православно-католички дијалог после Јасеновца“). Када сам га питао о условима за учешће на конференцији у Петрограду, одговорио је да никада не наплаћује хонораре када говори о Јасеновцу, само да се покрију путни трошкови и хотелски смештај. Иако не баш блиски по годинама, могу са поносом рећи да се од првог сусрета наше познанство претворило у пријатељство и од те 2011. године ни један долазак професора Живановића у Србију није прошао без његовог доласка у мој дом. Педантно је сваке године слао честитку за Божић и Нову годину, тим редоследом стављајући до знања да поштује Јулијански календар. Извињавам се због личних тонова, али када се пише о одласку блиског човека, сматрам да је немогуће избећи ту ноту. Као што сматрам да су у таквим текстовима емоције природне, не може се о смрти блиских људи писати са хладнокрвношћу са којом патолог сецира лешеве.
После познанства у Петрограду, учествовао сам са професором на многим конференцијама, заједничким трибинама и промоцијама књига, као и на последње три „Међународне конференције о Јасеновцу“ у Бања Луци. Упркос поодмаклим годинама, питао сам се откуд човеку у тим годинама толико енергије да организује и учествује у толиком броју манифестација.
Ниш 2011. године, промоција књиге "Православно-католички дијалог после Јасеновца", са десна на лево: Наташа Јовановић, Србољуб Живановић, Милан Петровић, Владимир Димитријевић, Предраг Драгић Кијук, Ранко Гојковић
Одговор је стигао приликом једног његовог гостовања на ТВ Коперникус. Наша позната новинарка Наташа Јовановић управо то је питала професора - где црпи толику снагу и енергију борећи се за истину о србским страдањима? Био сам присутан у студију али невидљив за камеру и не само одговор, него и израз лица и подрхтавање у гласу, указало је очигледно на једно искрено људско саосећање са тим страдалницима. Професор је тада дрхтавим гласом рекао да је држао у руци поломљене дечије лобање и да се тада зарекао пред тим светим дечијим костима да ће до краја свог живота сведочити истину о њиховим страдањима. Верујем да је тај завет о сведочењу Истине о дечијим страдањима кога се држао до краја живота, завет дат пред лобањама страдале деце, учинио да му Господ подари да и у позном животном добу задржи бистар ум и једну невероватну менталну снагу и концентрацију. Томе сам био и лично сведок десетине пута. После те емисије, нисам постављао себи питање откуда толика енергија томе човеку када говори о србским страдањима.
Ужице 2019. године, једна од многобројних трибина о Јасеновцу са професором Живановићем
О његовој ширини и добронамерности предивно је писао професор Владимир Умељић, још један редовни учесник Међународних конференција за истину о Јасеновцу, аутор термина „Србоцид“ за геноцид над Србима у НДХ (по мом мишљењу одличног термина). Не бих се понављао али не могу да не укажем на сраман и примитиван однос који су према овом великом човеку испољили један епископ СПЦ и двојица директора Музеја жртава геноцида. Остаће забележено у историји бешчаћа како влада Србије на чело институција задужених за чување сећања о србским страдањима поставља прво пијандуру, па потом квази историчара коме је једина референца за тако озбиљно место – нетрадиционална орјентација. Ни владика који се занима „туђманизацијом“ србских страдања нема никаквих референци по питању Србоцида у НДХ, али изгледа да је орден државе Израел важнији од било које друге референце. Међутим, у интервјуу који сам за „Фонд Стратешке Културе“ урадио са професором 2015. године, он је правилно указао да онај кога народ престане поштовати, више није достојанственик. Такви клеветници попут поменуте тројке, лепо су описани још од стране старозаветног Сираха: „Обичај је човека лажљивца да оговара, но срамота је његова увек с њиме“ (Премудрости Сирахове, 20: 26)
Професор Живановић доследно се држао дефиниције светог владике Николаја са почетка текста, који паписте као главне инспираторе Србоцида назва хришћанима лажним. У свим својим наступима и текстовима, он је латинску римску јерес ословљавао као „Римокатоличка такозвана црква“.
Одлазак професора Србољуба Живановића представља велики губитак за све оне који се боре против, на жалост државног пројекта, који се описује са само пар речи – „пројекат туђманизације србских страдања“. Али његова борба за Истину о србским страдањима не може бити узалудна, Истина је увек та која побеђује.
Молимо се Господу да упокоји његову душу у насељима праведних, а свим професоровим поштоваоцима који су остали да живе, да Господ дарује духовне снаге да истрају у борби за Истину о србским страдањима.
Вјечнаја памјат драги професоре…
У земунском стану професора Живановића
Фото: Лична архива, снимак екрана
