Ранко Гојковић
Напомена аутора: Поштовани читаоци, на данашњи дан, 1. априла (по државном календару) 1809. године, родио се велики руски књижевни геније Николај Васиљевич Гогољ. Тим поводом забележена су и ова размишљања о Гогољевом поимању уметности уопште, као и о значају одговорности за изговорену и написану реч. О Гогољу сам писао и раније, приредио сам и превео две књиге о његовом животу и стваралаштву («Православни витез Н.В. Гогољ» и «Једном је Гогољ...», на дну текста налазе се фотографије тих књига, а предговор за књигу "Православни витез Н.В. Гогољ" можете прочитати ОВДЕ) и бескрајно много дугујем наслеђу човека за кога је велики Достојевски рекао да је златни век руске књижевности поникао из његовог «Шињела»...
† † †
У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог (Јеванђеље по Јовану, 1; 1)
Гогољев лик и његово књижевно дело још увек многи тумаче у оквиру две крајности – или се доживљава као писац-сатиричар, хумориста који велелепно разобличава друштвене и људске пороке, или се доживљава у својству болесног фанатика, средњевековног мистика који се усамљен бори против нечистих сила, прилично удаљен од Православља. У време богоборачког комунизма чак су га представљали и као противника монархизма, који је исмејавао пороке «царске тираније».
Међутим, многи православни људи данас Гогоља доживљавају као настављача светоотачке традиције у руској књижевности и као великог религиозног мислиоца. Данас читаоци у Русији имају могућност да стекну потпуну слику о Гогољевом животу и делу, данас је читаоцима доступна не само знаменита «Преписка са пријатељима» него и друге књиге његове «духовне прозе», као и огроман број изузетних радова о Гогољу. Само библиографија највећег живог «гогољоведа» у Русији, професора московског Ломоносов универзитета Владимира Воропајева, чини више од 150 наслова књига које је приредио, било Гогољевих, било о Гогољу.
Са професором Владимиром Воропајевим у "Гогољевом кабинету" у његовом московском стану
Оно што посебно треба истаћи, јесте чињеница да не само његова духовна проза, него и његова књижевна дела из раног периода стваралаштва носе дубок печат хришћанске религиоизне књижевности, са поукама о добру и злу где добро увек побеђује, а зло увек бива кажњено. Још тада Гогољ покушава да води људе према Богу, исправљањем њихових недостатака и друштвених порока. Нећемо се у овом тексту подробно бавити тиме, само у најкраћим цртама истичемо карактеристичне примере. Тако у приповеци «Ноћ уочи Божића» сатана је свезан и исмејан, а у «Сорочинском вашару» демони су извргнути руглу, а нечиста сила је разоружана и порок је кажњен у приповеци «Виј». Сличну слику видимо и у циклусу «Петроградских прича», а Тарас Буљба већ представља апологију Православља. Гогољев «Ревизор» нипошто није некаква комедија која исмејава царски поредак, него изузетно снажна поука православним хришћанима да се пазе да их долазак истинског Ревизора, дакле Други долазак Господа нашег Исуса Христа, не сачека у тако жалосном душевном стању у коме су се затекли јунаци Гогољевог комада у завршном чину... Јунаци «Мртвих душа» имају такве душе јер живе без Христа, међутим, данас знамо да је Гогољева визија била да у завршном делу буде показан пут за препород душа палих јунака тог романа. И на крају овог кратког приказа религиозних мотива у Гогољевим делима, треба истаћи другу редакцију приповетке «Портрет» из 1842. године. У њој је одлично одсликан Гогољев однос према уметности, када на крају приповетке монах сликар поучава свог сина: «Спасавај чистоћу своје душе. Ко је у себи задобио талент, тај душом мора бити чистији од свих. Другом ће се много опростити, но њему се неће опростити“.
Шта је ово ако није религиозно осмишљавање уметности? У принципу се може рећи да ова поука монаха-сликара свом сину представља програмски кредо Гогољевог живота. Талент који је добио од Бога, Гогољ жели да усмери на прослављање Бога и на корист људима.
Дакле, у познијем стваралаштву Гогољ се више не бави исправљањем недостатака својих јунака, него све чини да искорени недостатке у себи самом, крећући на истински богословски апсолутно оправдани пут аскетизма. Тако у „Ауторској исповести“ (1847) пише да се не може говорити и писати о вишим осећањима и кретањима човека, а да се у себи самом не заложи бар мало зрно тих виших осећања, да се бар мало не постане бољим.
Божанска суштина речи (слова) била је за Николаја Васиљевича Гогоља темељ на коме се све гради у његовом стваралаштву. Тек када се схвати та дубока одговорност према речи, могуће је разумети и спаљивање другог тома «Мртвих душа». Тако нешто свакако није починио неко ко је «психички оболео» како су то тумачили комунистички богоборачки књижевни критичари (да овде поновимо – када неверујући човек пише о Гогољевом стваралаштву, то вам је исто као кад вас неписмен човек учи граматици), него је то урадио човек који је стекао такво смирење и молитвеност да је могао најстрожије судити самоме себи и пред себе поставити највеће могуће захтеве по питању духовности и морала. Тешко је и замислити колико је трагично тешко за књижевника таквога дара ограничавати себе таквим високим стандардима. Заиста, професор књижевности Плетњев је био један од ретких савременика и пријатеља Гогољевих, који је схватио (и није се устручавао да то напише у писму професору Шевирјеву) да је Гогољ у духовном смислу у сасвим другој орбитали од свих његових познаника. Када ово пишемо, не смемо заборавити да је то време великих словенофила, да је то био период «златног века» руске књижевности, чак и велики Достојевски тек после робије полако доспева у те гогољевске «орбитале»...
Дакле, Гогољ као најупечатљивији књижевни израз идеала Свете Русије, уметност види као “невидљиве мердевине којима се пењемо ка хришћанству” и те идеале је запечатио како својим делом, тако и својим животом.
† † †
На почетку текста цитирали смо Јеванђеље по Јовану, у коме видимо да се Реч користи и као други назив за Бога – Логос. Велики руски књижевник је можда као нико други у историји књижевности, филигрантски осећао свештену суштину речи. Гогољ је више пута истицао ту мисао (како у књижевним делима, тако и у својим делима у којима се пројавио као православни мислилац) о посебној одговорности даровитих људи, оних којима је Господ подарио посебан дар. Сматрао је да они према речи морају да се односе са свештеним трепетом, бескрајно пажљиво и часно. Недуго уочи упокојења овај књижевни геније је последњи пут посетио Оптинску пустињу и према сведочењима А.К. Толстоја (човека у чијем дому се Гогољ упокојио и провео последње дане свог живота): «Гогољ је био веома шкрт на речима, говорио је као човек који непрекидно има на уму да је неопходно часно барати са речима».
На једном месту говорећи о уметности уопште, он ово запажање А.К. Толстоја потврђује следећим речима: «Осећао сам осећањем читаве своје душе, да реч мора бити света». У знаменитој «Преписци са пријатељима» Гогољ је написао и главу (глава 4) «О томе шта је то реч». Ниже наводимо неколико цитата из Гогољевог стваралаштва о значају речи:
- Што је више истине, то је неопходно бити опрезнији са речима;
- Неопходно је часно се обраћати са речима. То је виши поклон Бога човеку. Ако сопствена душа није устројена, реч доноси невољу њеном писцу, из њега изађе таква реч која све поквари. Тада се и са најчистијим жељама за добро, може произвести зло;
- Реч гњила да не излази из ваших уста! Ако то треба применити на све без изузетка, колико тек тада треба да буде обавезно примењиво за оне који су на том попришту речи – и који по дефиницији говоре о предивном и узвишеном. Невоља је ако о предметима светим и узвишеним почну да се произносе гњиле речи о гњилим предметима».
- Потребна је велика дубина душе како би осветлили слику, узету из презреног живота, и уздигли је у перлу стваралаштва.
- Осећам, у мери прибављања својих година, да ћу за сваку реч, изречену овде, дати одговор тамо, и морам своја дела подвргнути неупоредиво већој пажњи и опрезности, него што то ради млади, животно неискусан књижевник;
Та висока свест о одговорности уметника пред Речју (Словом) могла је омогућити овакву религиозну, дубоко истиниту и дубоко поучну поуку коју нам је оставио Гогољ:
«Не будите мртве, већ живе душе. Нема других врата осим оних које је назначио Исус Христос, а свако ко другачије улази је лопов и разбојник».
Све више написано сведочи нам да Гогољ није био номинални него истински хришћанин и без свести о религиозном погледу на свет Николаја Васиљевича, немогуће је схватити ни његов живот, ни његово дело.
А и како би могло бити другачије са човеком који се никада није раздвајао од Јеванђеља...
Читајте Гогоља!
Фото: Лична архива аутора
