Ранко Гојковић
Напомена аутора: Поштовани читаоци, текст који нудимо Вашој пажњи написан је 2010. године наменски за руског читаоца, за братски портал "Руска Народна Линија", поводом тада једанаесте годишњице бомбардовања Србадије од стране неонацистичког НАТО пакта. Свакако да после 11 година човек стекне и нека нова животна искуства и знања, крв више није тако "врела" и вероватно би данас неке ствари кориговао или прећутао. Међутим, многе ствари ни за јоту не бих другачије приказао, то је печат времена и као такав, данас после 22 године од бомбардовања и 11 година од писања, нудимо тај посрбљени текс Вашој пажњи...
♠ ♠ ♠
Пре 11 година, 19 земаља-чланица НАТО пакта на данашњи дан почели су бомбардовање Србије. Ту епоху која је трајала више од једне деценије, неки аутори називају «Трећим србским устанком». У овом тексту желео бих спровести неке паралеле и са руским читаоцима поделити своја размишљања о тој деценији херојског отпора србског народа планетарном злу, о симболици србских устанака, о симболици Видовдана – као заветног дана целокупне србске свештене историје. Постоји и небеска симболика у тим србским устанцима.
Када је турска тиранија превазишла сваку меру, Срби су подигли устанак таквих размера, да се, уз Божију помоћ (а такође и уз помоћ сестре Русије) услед тога распала велика Отоманска империја. Међутим, турско ропство замењено је латинским ропством за онај део србског народа који је остао изван граница тадашње Србије. Срби се нису смирили са улогом чувара свиња у Аустро-Угарској, па су Хабзбурзи, нападом на Србију, започели Први светски рат. Један од резултата тог рата био је распад двојне монархије.
Ево и сада, на измаку ХХ века, нова планетарна «Империја зла» почела је још један рат против непокорне Србије. Као почетак Трећег србског устанка може се сматрати Видовдан 1989. године. Тада се више од милион Срба окупило на Косову и Метохији да би ставили до знања да је то света србска земља и да би подржали Слободана Милошевића у коме су видели борца за права косовских Срба, који су током деценија Титове власти били у сопственој држави подвргнути тиранији од стране Албанаца.
Бомбардоавње Србије може се сматрати почетком Трећег светског рата, чији ће резултат бити, верујемо да ће тако бити Богу угодно, уништење садашње Имерије зла.
Зашто су бомбардовали Србију?
Да би «устројили демократију»?
Да би још једну земљу увукли у идејно, правно и економско пространство и натерали је да игра по њиховим правилима. Натерати је да игра онда када су сви добици већ одавно подељени. Русија епохе Јељцина, «поигравши» по тим правилима, остала је не само празних џепова, него је и пала на колена.
Данас се Русија диже са колена. Тај руски препород за Србе је, скоро па последња нада, пошто у нашој позадини снажно дејствује пета колона, она која управо и обезбеђује демократизаторима неке успехе. Привремене, надамо се.
Пету колону чине не само «демократске снаге» заједно са либералном интелигенцијом, него, авај, и део црквене јерархије. Тужно је гледати како неке владике, који су за време Милошевића били љубимци Сорошевих медија, немилосрдно су се обрачунали са владиком Артемијем као једним од симбола србског супротстављања Западу на Косову и Метохији.
Није случајно да се у свим либералним медијима врте 3-4 епископа, који су својом отворено модернистичком позицијом унели смутњу у СПЦ. Стиче се утисак да је њихов глас – истовремено и саборна позиција СПЦ. Међутим, јавном мњењу су потпуно непознате позиције многих благочестивих владика.
Аутор је био сведок тога, када је тадашњи (с краја 90-их година) ректор Богословског факултета др Радован Биговић, за време акције протеста уверавао студенте на Филозофском факултету да се не пецају на удице Милошевићеве пропаганде, говорећи да, наводно, «никоме на Западу не пада на памет да нам одузима Косово».
(Ако су декани Богословског факултета такви «далековидци», онда не чуди што је Догматика авве Јустина уклоњена из програма Богословског факултета, а уместо ње се изучава учење екуменисте митрополита Јована Зизијуласа. Не чуди ни то што епископ Игњатије (Мидић) проповеда јеретичко учење на том истом факултету).
И док је издаја на том истом Западу строго кажњива, у покореним, вазалним државама, издаја се овде представља у својству другачијег мишљења, демократског достигнућа.
Пошто је СССР био разорен од стране демократаизатора, то се борба србског народа против свепланетарног зла претворила у титанску борбу Давида против Голијата. Запад се тада уплашио да херојски отпор србског народа може подстаћи и остале балканске народе. Читаву деценију србски народ и држава пружали су успешан отпор демократском тоталитаризму, међутим, борба је била исувише неравноправна.
Милошевић се није долучио на «кинески корак» и немилосрдан обрачун са србским издајницима. Кинеско руководство се није уплашило претњи демократизатора и немилосрдно се обрачунало са издајницима. Да се то није десило, сада би уместо гиганта гледали вазалну Кину са разореном привредом и слугама Запада на власти.
Међутим, Србија није Кина.
Такав корак би убрзао пад Милошевића, јер Србија тада није имала савезника. Руске демократе на челу са Јељцином довели су и своју сопствену земљу на руб пропасти. Тешко се ишта могло очекивати од такве Русије...
Са злослутном прецизношћу се испунило све оно што се чуло у историјском обраћању Слободана Милошевића србском народу (види "Ја нисам сам, са мном је Бог").
Наступили су најсрамнији дани у србској историји.
Срби су уместо глава на раменима почели носити телевизоре.
Успавали су србску децу причама да ће либерали донети прогрес, а потом су «гласноговорници» проговорили гласом крвних непријатеља. И србска власт је разним гласовима почела трабуњати о «злочинима режима Милошевића»: и хрватским, и албанским, и евроатланским гласом.
Но, ми знамо да је управо «режим Милошевића» потписао примирје са западним тоталитаризмом, одбранивши останак Косова и Метохије у саставу Србије. Запад је почео да вапије о томе како су Срби злочинци и како им се мора одузети Косово. Србска демократска власт је одговорила – и то ради очувања свог кредибилитета у очима сународника – да ће Косово бранити мирним средствима. И док Шиптари (шиптар или шкипетар (sqipёtar), самоназвани Албанцима због географског појма Албанија) позивају своје сународнике да се боре за Велику Албанију, а Хрвати – за Велику Хрватску, србске демократе хапсе своје хероје који су бранили Србе од поновног геноцида. Мало им је било што су ухапсили Радована Караџића, него су срушили и његову бисту и не уклањају остатке, како би демонстрирали ликвидацију највеће србске књижаре која је промовисала књиге које су покушавале да отрезне људе погружене у атмосферу окупације.
Сумирајући резултате «деценије демократије» у Србији, не може се не указати почаст Слободану Милошевићу.
Молим Господа да ми опрости што сам лакомислено поверовао у то да ће његов пад омогућити уздизање Србије.
Управо под његовим руководством србски народ је водио жесток рат за преживљавање и у том рату очуван је и народ и армија. Тадашња власт није побегла и није потписала капитулацију. Деветнаест најмоћнијих земаља Запада нису могле спровести дело до краја. А србски народ је и у време бомбардовања материјално био обезбеђен много боље неголи данас. Румунски и бугарски држављани су долазили у Србију у својству гастарбајтера – као да није било десет година ратова и санкција! То је ужасавало демократске тоталитаристе и њихове србске истоверце, који су чинили све што је у њиховој моћи да Србија доживи пораз.
Слободан Драгићевић у својој књизи «Смрт демократији, слобода народу» сликовито то показује речима – «свака победа Милошевића био је њихов пораз».
На крају неки закључци.
Рат од Видовдана 1989. године до 5. октобра 2000. године Србија је водила сама против универзалног зла Новог Светског Поретка. Притом су тих 19 земаља НАТО пакта, непријатеље Србије, активно подржавале све бивше југословенске републике, укључујући и Црну Гору, некадашњу «Србску Спарту». Мафијашко руководство Мила Ђукановића пљунуло је на своју светлу историју и стало на страну србских непријатеља. Тај рат претио је свим територијама на којима живи србски народ и свим облицима србске власти (и у Србији, и на простору садашње Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније и Црне Горе). Против њих се водила прљава пропаганда кампања, са, до тада невиђеним размахом, која карактерише нарав западних демократа. Као резултат рата добили смо етничко чишћење од Срба огромног дела територије бивше Југославије, који су тамо вековима живели. Истовремено, у самој Србији националне мањине нису имале никаквих проблема. И упркос тој очигледној чињеници да у Србији живи огроман број избеглица из других крајева Југославије, а из саме Србије нико није бежао, свеједно се управо Срби оптужују за етничко чишћење и геноцид! Оптужују се између осталог и од стране оних који су сами отимали србска огњишта. Последња битка у том десетогодишњем рату био је «Други косовски бој» - како је у поменутој књизи Слободан Драгићевић назвао бомбардоавње које је трајало 78 дана. Та битка водила се по целој Србији и завршена је потписивањем примирја 11. јуна 1999. године, које је названо «Кумановски споразум». То примирје је било дуго очекивано и радо дочекано са обе стране. И за Србију исцрпљену десетогодишњим отпором, и за Запад који није очекивао такав отпор, и коме је било неопходно што пре на неки логичан начин окончати страшну аферу. Србија је у том рату нанела много више војних губитака непријатељу него што их је сама поднела. Војни потенцијал Србије у потпуности је био очуван. После потписивања примирја Србија је поднела тужбу против западних земаља, коју је на жалост, демократска власт потом опозвала. Међутим, као и много пута раније, све оно што је било очувано у рату, Срби су изгубили у условима мира. Године 2000, дана 5. октобра, дошло је до капитулације Србије. Преко ноћи су непријатељи који су убијали србску децу у тоалетима, претворени у 
пријатеље, а херојски отпор Срба постао је предмет осуде од стране локалних издајника и њихових газда. Да би руском читаоцу била јасна сва дубина пада србских демократских властодржаца, пробаћемо замислити следећу хипотетичку ситуацију. Замислите да се после напуштања Москве од стране Кутузова десио дворски преврат и да је «демократска власт» предала Императора Александра I у Хашки трибунал, где га потом и убијају, а Французе при том проглашавају својим најбољим пријатељима. Међутим, слично се заиста десило у Србији, а не хипотетички. Управо као резултат 5. октобра Запад је признао независност Косова. Из свега реченог, руска браћа морају да извуку неопходне поуке. Као што је Запад занемарио Резолуцију 1244, исто тако ће занемарити и споразум Медведев-Саркози или нешто слично. Како се може веровати «синовима оца лажи»...
Епилог
Без обзира на капитулацију издајничке власти, Косово и Метохија су били и биће србски! После примирја србски народ и армија су ПРИВРЕМЕНО напустили Косово. Јер тамо се на сваком педљу земље налази србска хришћанска светиња. И управо духовна сила тих светиња чини сваку окупацију ПРИВРЕМЕНОМ.
Србски отпор открио је недостатак јединства у редовима северноатлантских сила, па је стога Америка, како би покренула рат у Ираку, била приморана да организује своју „Пијацу Меркале“, међутим, овога пута инсценација је изведена на њеној територији (рушење Светског трговинског центра у Њујорку 2001. године – Р.Г.)...
Велики пријатељ србског народа, академик Јелена Гускова, говорила је да је «србска победа омогућила човечанству предах и наду на оправданост отпора западном злу...».
Демократе могу – било локалне, било прекоокеанске – говорити о Милошевићу шта желе, међутим, чињенице остају чињенице:
- Милошевић није побегао из окупиране земље, није трговао са спасењем путем тражења гаранција од непријатеља;
- Почео је борбу против планетарног зла крајем осамдесетих година прошлог века и остао доследан у својој борби у којој је славно и изгубио живот;
- По Божијем Промислу хашка робија га је привела истинској вери и дала му могућност уистину хришћанске кончине;
- Без обзира каква су наша лична уверења – било монархистичка (као у аутора ових редова) или нека друга – не одати признање борби Слободана Милошевића против планетарног зла могу само људи-пужеви, лакеји који немају осећај достојанства и који нису способни да достигну висине благородне племенитости.
У закључку да кажемо и пар речи о симболици Видовдана у србској историји, коју смо поменули на почетку текста.
На Видовдан 1389. године србски благоверни кнез и верни народ изабрали су Царство Небеско и тиме прокрчили пут хиљадама србских бораца и мученика за Крст Часни и Слободу Златну.
Међутим, на Видовдан 1389. године трасиран је и један други пут – пут Вука Бранковића. Пут служења крвнику свог народа и своје вере, пут људи-пужева. Савремени потомци тих људских сподоба ухапсили су и предали у Хаг човека са чијим је именом повезан Трећи Србски Устанак.
Нису случајно Милошевића ухапсили управо на Видовдан – 28. јуна 2001. године.
Тако се испоставило да су људи, који су се прикривали иза парола «демократске опозиције», сами себе довели у улогу Бранковића. Шта се ту још може рећи...
Извор руског оригинала: Руска Народна Линија
Фото: РУНЕТ
