ЈУБИЛЕЈ ВЕЛИКОГ ПРАВОСЛАВНОГ ВИТЕЗА. Анатолиј Дмитријевич Степанов и „Православна интернационала“

Ранко Гојковић

Напомена: Поштовани читаоци, као дугогодишњи дописник "Руске Народне Линије" из Петрограда и дугогодишњи блиски пријатељ главног уредника Анатолија Дмитријевича Степанова, осећао сам потребу да напишем неколико речи о овом истинском православном витезу поводом његовог јубилеја - 60 година од рођења. Дан уочи јубилеја од стране митрополита Петербуршког и Ладошког Варсонуфија удостојен је још једног црквеног ордена. Подсећамо да је раније био награђен орденом преподобног Серафима Саровског од стране блаженопочившег Патријарха Алексеја. Можда ће некоме звучати као патетика, али заиста сам благодаран Господу због блиског познанства и дугогодишњег пријатељства са овим свеправославним витезом на информационом попришту. Текст који нудимо Вашој пажњи је превод текста написаног за руског читаоца поводом јубилеја Анатолија Дмитријевича...

♦ ♦ ♦

После десетина мојих путовања у Русију и нешто мање долазака Анатолија Дмитријевича у Србију, православни знатижељници неколико пута су ми постављали питање – како сам се упознао са главним уредником Руске Народне Линије. Мој одговор увек је био исти – упознао нас је свети Николај Србски...

У суштини, тако је и било. Једном србском русофилу какав сам био, пре нешто више од деценије није било тешко открити такав православно-патриотски ресурс каква је била (и остала) Руска Народна Линија. Одушевљен текстом владике Николаја о Владимиру Крститељу, превео сам тај текст на руски језик и послао на адресу редакције, наивно мислећи да србски светитељ није толико познат руском читаоцу. Убрзо је од Анатолија Дмитријевича стигао љубазан одговор - благодарност, уз напомену да је њихов ресурс тај текст публиковао две године уназад. Као узгред је напоменуо да ускоро долази у Србију на неколико дана са својим пријатељем, данас помоћником главног уредника РНЛ Павелом Вјачеславовичем Тихомировим. Наравно да је уследио мој одговор са искреном понудом да будем на услузи у случају потребе…

Тако је почело једно лепо, уистину братско пријатељство, тако је почео и мој улазак у свет писане речи. Управо на инсистирање Анатолија Дмитријевича постао сам дописник РНЛ, постао сам „православни публициста“. Није то био, свакако неће ни бити, последњи долазак Анатолија Дмитријевича у Србију (и Републику Српску). Било их је још 5-6, свако је било пропраћено посетом познатом србском старцу, игуману манастира Рукумија оцу Симеону. На идеју и упорно инсистирање Анатолија Дмитријевича и после благослова оца Симеона, почео је и рад на мом диптиху „Знаменити Срби у руској историји“ и „Знаменити Руси у србској историји“…

Та путовања су продубила не само његово знање о Србима, него и његову љубав према Србима. А мојих путовања у Русију било је свакако много више и сувишно је говорити колико су та путовања продубила моја знања и љубав према Русији. На многобројним путовањима „по руском свету“ могу са поносом рећи да сам упознао велики број изузетних руских родољуба, истинске руске православне интелектуалне елите, писаца, различитих уметника, мноштво дивних свештеника, монаха и владика. Многи од њих су потом долазили у Србију и почаствовали ме својом посетом мом дому. За то непроцењиво духовно богатство могу захвалити пре свега Господу, а потом данашњем јубилару, мом драгом руском пријатељу и брату, Анатолију Дмитријевичу Степанову.

На једном од тих путовања по „руском миру“, приликом посете Кијеву, мислим да је то било 2011. године (сувишно је напомињати да сам по препоруци АД тамо имао братски дочек) чуо сам сјајну формулацију – Анатолиј Дмитријевич својим делом је створио својеврсну „православну интернационалу“. Покушавајући да заблагодарим на незаборавној екскурзији по пештерама Кијевско-печерске лавре, од тог пријатеља Анатолија Дмитријевича чуо сам речи које су се дубоко урезале у сећање: „Немој захваљивати мени брате драги, заблагодари Пресветој Богородици. Она нас окупља и јача“. Заиста, касније сам се десетине пута уверио у ту истину, да када нешто човек ради чиста срца и не зарад своје сујете, него у славу Божију и Божијих угодника, увек то донесе шчедар одговор Небеса. Као што је рекао поменути србски светитељ Николај (Велимировић): „Док има молби на земљи, биће и еха на Небу“.

Та „православна интернационала“ увелико даје предивне плодове и тих плодова ће бити много и у будућности.

Морам признати да је аналитичка зрелост, смиреност и трезвени поглед на свет мог руског пријатеља, увелико утицао и на моје нивелисање погледа по неким историјским питањима и питањима садашњице. Као врстан историчар Анатолиј је и дубок познавалац духа свог руског народа, његове величине али и његових стихија које га знају довести на руб пропасти, схвата и све нијансе историјског тренутка. Једноставно, не дозвољава да од неколико стабала не види шуму и због тога је његова критика увек дубоко конструктивна. Ако бих фигуративно желео да истакнем ту његову особину, могао бих рећи да се труди како се не би доспело у ситуацији да се „плаче на Вавилонским рекама“.

Моја херцеговачка виолентност не дозвољава да се увек сложим баш са сваким приступом мог друга, али његов пример трезвеног погледа на свет не може да не надахне. И због тога сам захвалан данашњем јубилару.

Дорогой Анатолий Дмитриевич, от сердца желаю Вам и Вашим близким крепкого здоровья, Божьей помощи во всём делам, ангела Вам хранителя.

Ваш Ранко Гойкович

Извор оригинала: РУСКА НАРОДНА ЛИНИЈА

Фото галерија: Лични архив аутора, сва имена у потпису испод слике иду с лева на десно

20200127 144449