Радован Бећировић Требјешки
Поштовани читаоци, на данашњи дан је Србадија из Дробњака убила великог србског крвника Смаил-агу Ченгића. Вашој пажњи нудимо одломак из поеме "Бој на Мљетичку" великог Радована Бећировића Требјешког, где се описује долазак дробњачких витезова код Његоша са главом Смаил-аге Ченгића...
† † †
Кад бануше дробњачки сердари,
На Цетиње пред манастир стари;
Док закуца звоно Иваново,
Свак је знао да је нешто ново.
Изађоше пред њијех сенати,
Није лако било дочекати;
Великога бана Церовића,
Алексића, главосјековића,
И војводу Шуја Караџића.
Цијела се престоница сјази,
Није шала, Ченгић кад долази.
Па свијема мило да га виде,
И онога ко му главу скиде.
Његош ове људе цијенећи,
Он их не шће чекати сједећи,
Но их срете Петровићу Раде
На бијела врата од Биљарде.
У братска се пољубише лица,
Причају му Шујо и Новица;
За Мљетичак и борбу крваву
Мирко вади Смаил-аге главу.
Натака је на врх од ханџара,
Па с владиком Радом разговара:
„Ево главе, Величанство ваше,
Зулумћара и царскога паше,
Који добра наша отимаше,
Што је вама због царскијех међа,
Ономлани забо нож у леђа.“
Благородан Петровић владика
Прими главу братскога крвника.
Страшну главу од страшна јунака,
Препала би Мусу или Марка.
Очи паши, када рају плаши,
Два би мрка за врат свеза брка —
Убила га диљка крај потиљка,
Крвава му око главе поша —
Бег ни мртав не ферма Његоша.
Чело мршти Новицу да спршти,
А на Мирка вучје зубе стиска,
Е би Ђока у том под облаке
И војводу Шуја и Дробњаке.
Ал' Његоша, људске величине,
Спушти мртву главу да почине,
Потури је на сред биљијара,
Гдје Ченгића кући одговара,
Па се с мртвом главом разговара:
„Дође ли ми дође Смаил-ага,
Нема тога на свијету блага
Да ми плати девет мојих брата,
Осим твога пресјечена врата.
Девет си ми погубио брата,
Та је свака глава некопата,
Окапале на стражево коље
Под Липником на Гатачко поље;
Те их вукле птице и звјериње,
Ја ћу твоју на поље Цетиње,
Сахранити , словенски крвниче,
С почастима што везиру личе,
С десне стране од градске капије,
Поред главе паше Бушатлије.
Ту су главе царскијех каваза,
Серашћера са Царева Лаза;
Бехај паше и његове гарде,
И Мекића Хасан-бега-каде,
Од Никшића Махмутбеговића,
И из Спужа царева сестрића...
И остале паше и везири
Ту и твоја глава нек се смири.“
