Од када је 1362 године султан Мурат I освојио Адријанопољ, данашње Једрене, овај град је само три пута заузимала нека друга војска, и то руска 1829 и 1878 године и српска у Првом балканском рату.
Историчари кажу да без помоћи српске војске Бугари нису могли да освоје јако утврђено Једрене.
Када је српски армија, наоружана тешком градском опсадном артиљеријом, возовима стигла у Бугарску, војници под командом генерала Степе Степановића су осули страховиту ватру на турска утврђења, порушили их и сломили турски отпор.
Сама предаја Мехмед Шукри-паше, главнокомандујућег турске војске, је једна од занимљивијих прича око које се и дан-данас споре неки српски и турски историчари са једне и бугарски са друге стране. Први тврде да је Паша тражио да се преда искључиво Степи, а други да се предао бугарском команданту генералу Николи Иванову.
Турски историјски извори тврде да се Шукри-паша предао Србима. Они наводе да је командант батаљона 20 пешадијског пука српске Тимочке дивизије заробио Шукри-пашу и предао га генералу Степи Степановићу. Он је, у знак савезничке солидарности и налазећи се у Бугарској, Шукри-пашу предао бугарском главном команданту генералу Иванову који га је послао у Софију као заробљеника.
Током предаје после пада Једрена, Шукри-паша је предао сабљу генералу Степи Степановићу.
Данас постоје четири сабље за које се верује да су припадале турском Паши у време опсаде Једрена. Једна је изложена у Војном музеју у Београду, друга у Народном музеју у Чачку, трећа у Народном Војноисторијском музеју у Софији, а четврта у Музеју сећања на Балканске ратове у Једрену. Нико тачно не зна која од њих је предата српском генералу током предаје.
«Турски официр високог ранга као што је био Шукри-паша је сигурно у свом једренском штабу имао више сабљи и зато је и могуће да су неке од њих на различите начине и уз одговарајућу документацију доспеле у ове музеје», објашњава за Новости Анђелија Радовић , музејски саветник Војног музеја у Београду.
«У нашој сталној поставци је изложена шашка черкешко-кавкаског типа са корицама за коју сматрамо да је припадала Шукри-паши, турском команданту одбране Једрена 1913 године. У документацији о откупу предмета пише да је сабља дар Шукри-паше генералу Степи Степановићу. Наш војсковођа је приликом опсаде Једрена командовао Другом српском армијом и могуће је да су му сабљу донели наши официри 20 пешадијског пука, који су освојили део утврђења Фора Хадерлик у коме је био штаб Шукри-паше.
Неки аутори тврде да се војсковође нису директно среле и да зато није могло бити никаквог дара. Постоје, међутим, поуздани подаци да је Шукри-паша тражио да се преда генералу Степи. Нејасно је да ли је тај захтев уважен, али постоји и могућност да је он сабљу посредним путем послао српском команданту.
Занимљиво породично предање о овој сабљи је Новостима открио познати глумац Танасије Узуновић.
«Мајор Милован Гавриловић, рођени стриц моје мајке, се као изузетан официр школовао од 1903 године на француској војној академији. Тамо се оженио, а у Србију се вратио 1912 године и учествовао у опсади Једрена. Када је Шукри-паша захтевао да се преда генералу Степи, желео је да то учини на француском језику, па је и питао ко у српској армији говори француски. Био је то Милован пред ким је, по протоколу, Паша требало да клекне и преда му сабљу.
Када је то хтео да учини, Милован га је задржао и рекао: «Нисам дошао да понизим противника. Бог и ратна срећа су хтели да моја војска победи». У знак захвалности за Милованово витешко понашање, Шукри-паша му је поклонио сабљу, двоглед и револвер који су, мислим, у београдском војном музеју», каже Узуновић.
У сталној поставци музеја су, осим сабље, из опсаде Једрена изложене су фотографије и још само два предмета. Реч је о фењеру из штаба Шукри-паше и белој платненој застави коју су Турци као знак предаје истакли на утврђење «Шејтан трла», на једренској тврђави.
Када је реч о Шукри-пашиној сабљи изложеној у чачанском Народном музеју, директорка Делфина Рајић каже да је ова сабља део сталне поставке посвећене балканским ратовима и да се у документацији води као трофејна сабља војводе Степе Степановића коју је примио из руку Шукри-паше приликом предаје Једрена 26 марта 1913 године.
У војним документима Друге српске армије која се борила код Једрена се наводи да су Бугари после повлачења Друге српске армије са Једрена, читаво српско гробље у околини овог града побугарили. На крстовима погинулих ратника није остало ни једно српско презиме у шта су се увериле и породице погинулих српских војника које су, после Лондонског споразума, организовано посетиле гробље у селу Кадикеј. (Истицања у тексту - САБОРНИК)
Извор: СРПСКАИСТОРИЈА
Опрема текста: САБОРНИК
