Протојереј Дарко Ђого

Herr Inzko,

Од првог дана Вашег појављивања на овим просторима Ви сте помно његовали имиџ пријатеља српског народа. И онда када сте, праћени обезбјеђењем, дошли у сарајевску српску Цркву Светог Преображења, да се помијешате са народом, да, ваљда, осјетите његово било, да поиграте коло и поразговарате са окупљеним свијетом и свештенством, мени је лично била далека Ваша нападна народност, Ваша самопромоција због веза са српским епископатом и свештенством које сте створили још за вријеме Вашег амбасадорства у корист Аустрије у однашњој СФРЈ и ондашњем Београду. Играли сте у колу, пјевали сте нам „Маријо славна“, пили сте наше вино и дуго остали са нама, али и тада су Ваш тешки германски нагласак са којим говорите српски језик, прегоњење у интимизацији и апсолутна усредсређеност на политичке интересе супротне српском народу говорили о томе да је све оно напријед наведено било обмана или, мислио сам, самообмана. Морам да признам да сам понекад жалио и Вас самог – некако налазећи у судбини аустријских Словенаца (али и Словенаца уопште) неку посебну трагичну ноту, људе који су вијековима живјели у стокхолмском синдрому љубави према окупатору и тлачитељу, али који су – Ви сте нам то покатали – и сами одвећ лако постајали равни својим германским господарима. Тужна је то судбина, а за Ваш духовни профил и одлучујућа. Попут угарског племства које је кукало на Беч и служило Бечу, попут толико оданих Словенаца, Пољака, Чеха, Хрвата, Срба који су научили да владају за оне који их презиру, и Ви сте у исто вријеме тражили спону са нама и грубо пљували по сваком гостопримству које Вам је указано.

Опширније...