Последњи Руски Император Николај II био је старији син Императора Александра III и његове супруге Императрице Марије Фјодоровне (кћери данског краља Христијана VII). Рођен је 6. маја 1868. године. Император Николај Александровић ступио је на престо после смрти свога оца – Императора Александра III – 20. октобра 1894. године. Крунисање на Царство извршено је 14. маја 1896. године у Успењском сабору Московског Кремља.
Супруга Николаја Александровича била је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса – будућа Руска Императрица Александра Фјодоровна – рођена је 25. маја 1872. године у Дармштаду. Венчање Николаја Александровича и Александре Фјодоровне одржано је 14. новембра 1894. године. У Царској Породици родиле су се четири кћерке: Олга (3. новембар 1895. године), Татјана (29. маја 1897. године), Марија (14. јуна 1899. године), Анастасија (5. јуна 1901. године). У Царској породици дугоочекивани син, наследник Руског престола, Царевић Алексеј, рођен је 30. јула 1904. године.
Николај II се према вршењу монархистичких обавеза односио као према свом светом дугу. Император је велику пажњу додељивао потребама Православне Цркве, издашно је прилагао за градњу нових храмова, у том смислу и изван граница Русије. Током година његовог царствовања број парохијских храмова у Русији порастао је за више од 10 хиљада и било је отворено више од 250 нових манастира. Император је лично учествовао у чину освештавања темеља нових храмова и у другим црквеним свечаностима. За време царовања Императора Николаја II црквена јерархија је добила могућност да припреми сазив Помесног Сабора, који два века пре тога није сазиван. Лична благочестивост Господара пројавила се и у канонизацији светитеља. У годинама његовог царовања у лик светитеља прибројани су свети Теодосије Черниговски (1896), преподобни Серафим Саровски (1903), света кнегиња Ана Кашинска (обновљено поштовање 1909), свети Јоасаф Белгородски (1911), свети Јермоген Московски (1913), свети Питирим Тамбовски (1914), свети ЈованТоболски (1916). Император је био принуђен да пројави посебну упорност по питању канонизације преподобног Серафима Саровског, светог Јоасафа Белгородског и Јована Тоболског. Николај II је високо поштовао светог праведног оца Јована Кронштатског. После његове блажене кончине Цар је наредио да се врши свенародно молитвено помињање упокојеног на дан његовог упокојења.
Император, по природи затворен, осећао се спокојно и благодушно пре свега у уском породичном кругу. Они који су познавали породични живот Императора истицали су задивљујућу једноставност, узајамну љубав и сагласје свих чланова те тесно сједињене Породице. Њен центар је био Царевић Алексеј, на њему се усредсредила сва привезаност, све наде. Околност која је помрачила живот Императорске Породице, била је неизлечива болест наследника. Напади хемофилије, током којих је дете пролазило кроз тешка страдања, више пута су се понављали. Карактер болести је био државна тајна, и родитељи су често морали да скривају осећања која су преживљавали, учествујући у уобичајеном поретку дворског живота. Императрица је добро схватала да је овде медицина била бескорисна. Међутим, за Бога нема ничег немогућег. Будући дубоко религиозном, она се свом душом предавала усрдној молитви у нади чудесног исцељења. Понекад, када је дете било здраво, чинило јој се да је њена молитва услишена, али поновни напади су се понављали и то је мајчину душу испунило неизмерном тугом.
Императорска Породица се одликовала дубоком религиозношћу. Императрица није волела световна дружења, балове. Религиозним духом било је проникнуто васпитање деце Императорске Породице. Сви њени чланови живели су у складу са традицијама православне благочестивости. Обавезне посете богослужењима у недељу и празничне дане, посна исхрана за време постова, били су неодвојиви део њихових живота. Лична религиозност Господара и његове супруге није било просто поштовање традиције. Царска Породица је посећивала храмове и манастире за време својих многобројних путовања, поклањала се чудотворним иконама и моштима светитеља, вршила поклоничка путовања, као што је то било 1903. године за време прослављења преподобног Серафима Саровског. Кратка богослужења у храмовима при двору нису била довољна за Императора и Императрицу. Специјално за њих вршене су службе у Фјодоровском сабору у Царском Селу, изграђеном у древноруском стилу. Императрица Александра се овде молила пред аналојем са отвореним богослужбеним књигама, пажљиво пратећи службу.
Као политичар и државни делатник Господар је поступао у складу са својим религиозно-моралним принципима. Са почетком Првог светског рата Господар је редовно ишао у Ставку (Главни штаб Руске армије), посећивао војне јединице активне армије, превијалишта и војне болнице, војне фабрике у позадини - једном речју, чинио је све што је било важно за вођење тог рата. Императрица је од самог почетка тог рата посветила себе рањенима. Пролазећи курсеве милосрдних сестара заједно са старијим кћеркама – Великим Кнегињама Олгом и Татјаном – она је по неколико сати дневно неговала рањенике у амбуланти у Царском Селу. Император је боравак на положају Врховног Главнокомандујућег сматрао испуњењем моралног и државног дуга пред Богом и народом, међутим, увек остављајући водећим војним стручњацима широку иницијативу у решавању свеукупних војно-стратешких и оперативно-тактичких питања.
Представници Државне Думе и издајници из више војне команде су 2. марта 1917. године принудили Николаја II да се одрекне од престола. Одричући се од Царске власти, Господар се надао да ће они који желе његово удаљавање, успети да доведу рат до победничког краја и да неће погубити Русију. Он се плашио да би његово одбијање потписивања одречења могло довести до грађанског рата у корист непријатеља. Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Господар је доневши, како му се чинило, једину правилну одлуку, ипак преживљавао тешка душевна мучења. „Ако сам ја препрека за срећу Русије и мене данас моле све друштвене силе које стоје на челу, да напустим трон, ја сам спреман то учинити, спреман сам чак не само своје царствовање, него и свој живот дати за Отаџбину“ – говорио је Господар. Духовни мотиви због којих се последњи Руски Господар, не желећи проливање крви поданика, одрекао престола у име унутрашњег мира у Русији, дају његовом поступку истински морални карактер. Није случајно приликом разматрања питања о заупокојеном помињању убијеног Господара, у јулу 1918. године на Саборском Саветовању Помесног Сабора, свети Тихон, Патријарх Московски и све Русије донео одлуку о свеопштем служењу парастоса са помињањем Николаја II као Императора.
У животу Императора Николаја II била су два периода неједнака по дужини трајања и значају – време његовог царствовања и време пребивања у затвореништву.
Император Николај Александровић је често свој живот уподобљавао са искушењима страдалног Јова, на чији дан црквеног прослављења се и родио. Прихвативши свој крст исто тако као и библијски праведник, он је поднео сва послата му искушења, чврсто, кротко и без сенке роптања. Управо то дуго трпљење са посебном јасноћом се открива у последњим данима живота Императора.
Већина сведока последњег периода живота Царских мученика говоре о затвореницима тоболског губернаторског и јекатеринбуршког Ипатијевског дома као о људима који су страдали и без обзира на сва изругивања и увреде, водили благочестиви живот. У Царској Породици, која се нашла у заточењу, ми видимо људе који искрено теже да оваплоте Јеванђелске заповести у својим животима. Заједно са родитељима, сва понижења и страдања са кротошћу и смирењем подносила су и Царска деца. Протојереј Атанасије Бељајев, који је исповедао Царску децу, писао је: „Утисци (од исповести) су такви: подај Господе да би и сва друга деца била тако морално висока као деца бившег Цара. Таква незлобивост, смирење, покорност родитељској вољи, оданост безусловној вољи Божијој, чистоћа у помислима и потпуно непознавање земаљског блата – страсног и греховног – мене је задивило“. У скоро потпуној изолацији од спољашњег света, окружени грубим и суровим чуварима, заробљеници Ипатијевског дома пројављују задивљујуће благородство и јасноћу духа. Њихова истинска величина није проистицала из њиховог царског достојанства, него од те задивљујуће моралне висине на коју су се они постепено уздизали.
У ноћи између 3 и 4. јула 1918. године у Јекатеринбургу извршено је злочиначко убиство Царске Породице.
Заједно са Императорском Породицом биле су убијене и њихове слуге, које су пратиле Господара у изгнанству: доктор Е.С. Боткин, собарица Императрице А.С. Демидова, дворски кувар И.М. Харитонов и лакеј А.Е. Труп, а такође убијени на различитим местима и у различитим месецима 1918. године генерал ађутант И.Л. Татишћев, гофмаршал[1] кнез В.А. Долгоруков, „ујка“ Наследника К.Г. Нагорни, дечији лакеј И.Д. Седнев, фрајлина Императрице А.В. Хендрикова и гофлектриса Е.А. Шнајдер.
Поштовање Царске Породице, које је почело већ од светитеља Тихона у заупокојеној молитви и говору на парастосу у Казањском сабору у Москви после убиства Императора после три дана након убиства у Јекатеринбургу, настављено је током читавог совјетског периода руске историје, без обзира на жестоке прогоне од стране безбожне власти. Свештенослужитељи и мирјани узносили су молитве Богу о упокојењу убијених страдалника, чланова Царске Породице. У кућама у црвеном углу[2] поштоваоци Царских мученика, ризикујући животе, стављали су њихове фотографије. Посебна вредност су публикације које садрже сведочанства о чудесима и благодатној помоћи по молитвама Царским мученицима. У њима се говори о исцелењима, сједињењу разорених породица, заштити црквеног достојанства од расколника. Посебно су обилна сведочанства о мироточењу икона са ликовима Императора Николаја II и Царских мученика, о мирисном благоуханију и чудесном пројављивању пега крваве боје на иконама са ликовима Царских мученика.
Из Дела Свештеног Јубиларног Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, одржаног у Москви 13-16 августа 2000. године, о саборном прослављењу новомученика и исповедника Руских ХХ века
3. Прославити као мученике у венцу новомученика и исповедника Руских Царску Породицу: Императора Николаја II, Императрицу Александру, Царевића Алексеја, Велике Кнегиње Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. У последњем православном Руском монарху и члановима његове Породице ми видимо људе који су искрено тежили да оваплоте у својим животима Јеванђелске заповести. У страдањима која је са кротошћу поднела Царска Породица у заточеништву, трпљењем и смирењем, у њиховој мученичкој кончини у Јекатеринбургу у ноћи 4/17 јула 1918. године, била је пројављена светлост Христове вере која побеђује зло, слично томе како је она засијала у животима и смрти милиона православних хришћана који су претрпели прогоне због Христа у ХХ веку.5. Часни остаци новопрослављених светитеља именовати светим моштима. Када место њиховог проналаска буде познато – указати му дужно поштовање, а када је неизвесно – оставити на Божије произвољење.7. Саставити посебну Службу Сабору новомученика и исповедника Руских. Благословити састављање посебних служби сваком од прослављених светитеља.8. Општецрквено празновање сећања на Сабор новомученика и исповедника Руских вршиће се 25 јануара/7 фебруара.9. Сећање на новопрослављене светитеље празновати такође и на дан њихове кончине или на неки други дан повезан са животом светитеља.10. Осликавати иконе новопрослављеним светитељима новомученицима и исповедницима Руским на поклоњење, у складу са дефиницијом VII Васељенског Сабора.11. Одштампати житија новопрослављених новомученика и исповедника Руских ради поучавања у благочестивости црквених чеда.12. У име овог Светог Сабора објавити о овој доброј и благодатној радости прослављења нових светитеља сверуској пастви.13. Саопштити имена новопрослављених светих Предстојатељима братских Помесних Православних Цркви ради њиховог уврштавања у светитеље.
Заступништвом и молитвама венца новомученика и исповедника Руских који предстојавају пред престолом Божијим и који се моле за наш многострадални народ, за Руску и Српску Православну Цркву и нашу вољену Отаџбину, да учврсти Господ веру православних хришћана и ниспошаље нам Свој благослов. Амин.
Превод са руског: САБОРНИК
[1] Гофмаршал, фрейлина и гофлектрисса – звања при двору у Руској Империји
[2] Црвени угао – најважније и почасно место у руским кућама, место где су се налазиле иконе и кандило у православним домовима
