Почетак световне Нове године посебно облежавају три велика светилника свете вере Христове - свети Игњатије Богоносац, свети Јован Кронштатски и свети свети Данило II србски. Свети србски архиепикоп Данило II био је једна од најумнијих глава свога доба у свету. Његово "Житије краљева и архиепископа србских" нeма аналога у светској књижевности тога времена, као што ни многа друга достигнућа Србије из периода Милутинове владавине, немају аналога у свету. Вашој пажњи нудимо текст о великом србском светитељу...
АРХИЕПИСКОП ДАНИЛО ДРУГИ - Данило пећки, рођен око 1270. године, важна је историјска личност XIV века. Био је аристократског порекла, Милутинов дворјанин и животописац. Са двора одлази у манастир Светог Николе у Кончулу, монаши се и мало после тога сели се на Свету Гору. Тамо је боравио у неколико наврата, и то као хиландарски игуман и подвижник у карејској испосници. Између тих боравака стајао је његов пастирски, епископски рад у отачаству, и то као владике бањског и после владике хумског.
Док је боравио и игумановао у Хиландару, Данило је саставио познати зборник "Житија краљева и архиепископа српских" кога чине: Житије краља Уроша, краља Драгутина, краљице Јелене, краља Милутина, архиепископа Арсенија I, Јоаникија I и Јевстатија I, уз који ће дописати Службе Арсенију I и Јевстатију I. Први настављач Данилов и његов непосредни ученик допунио је овај зборник Житијем Стефана Дечанског, а у више наврата га довршавају и други његови ученици и настављачи Житијем краља Душана и житијем архиепископа Данила Другог. Зборнику су вероватно после 1375. године додате кратке житијне забелешке о постављењу првог патријарха српског Јоаникија, затим другог патријарха Саве и трећег Јеврема.
Свети архиепископ Данило, у својој разноврсној делатности еванђелској, ишао је стопама Светога Саве и његових најбољих наследника. Милутинов помагач, он као да се, нехотице, такмичио са својим краљем у множини, лепоти и богатству задужбина. Подигао је у Пећи храм Богородице Одигитрије - Путеводитељке, с два мала храма у њој посвећена Светом Јовану и Светом Арсенију, саградио је црквицу Светог Николе крај своје велике задужбине. Смислио је и извео испред пећких храмова красну, иконописану, припрату. Сазидао је пирг, с црквицом Светог Данила на врху и са звонима, мучно довезеним с Приморја. Завршио је прекинуту обнову Жиче, опустелу од Кумана, покрио ју је, дигао је стуб, иконописао трпезарију и подигао једну дрвену зграду. Осим великих задужбина, он је још у Магличу обдарио цркву Светога Ђорђа, подигао је палате и саградио келије. У Јелшици је подигао цркву Светог Михаила и двор. У Лизици је обновио цркву Светога Саве. Све своје задужбине опколио је виноградима, воћњацима и вртовима. Где није стигао подићи цркву од камена, градио ју је од дрвета.
Свети архиепископ Данило знаменит је не само као побожни подвижник, црквени и државни радник, него и као веома просвећен човек и писац. Његов присни ученик, који је и написао његов Живот, сведочи да је Данило био веома начитан, много волео књигу и бринуо се за ширење књиге у Србији. Неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник и "искусан делима ... световнога живота", одушевљен уметник и савестан књижевник, пун мисли о небеском животу - Свети архиепископ Данило мирно се упокојио у Господу у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године.
