Настављамо са публиковањем текстова о црквенословенском језику. Овај текст је превден из књиге "Богослужбени језик РПЦ. Историја. Покушаји реформације" која је 1999. године изашла у издању Сретењског манастира у Москви...
Словенски језик је већ хиљаду година, од Крштења Русије 988. године све до данас богослужбени језик Руске Православне Цркве. Од времена светог Методија и Кирила у Православљу које је Русија примила осећало се страхопоштовање према словенском богослужбеном језику. Храм је био главни центар народног просвећења. Чување Богослужења и Светог Писма на словенском језику од стране многобројних словенских народа представља велико благо и живоносни кладенац и за земаљски и за будући вечни живот, као и за истину праве вере и правила благочестија и усавршавање моралног и духовног образовања, а такође и иконографију и изградњу храмова и градова. Словенски језик у Цркви, која је све догматско и литургијско предање и наслеђе од Грчке Мајке Цркве примила у чистоти и целовитости, представља везу са духом хришћанског народа у Русији, са животом и свакодневицом, јер су на словенски језик биле преведене све богослужбене књиге грчких отаца, при чему су се сачували прецизност, јасност и истинитост, иако је превод представљао и стваралачко дело.
Словенски језик је већ хиљаду година, од Крштења Русије 988. године све до данас богослужбени језик Руске Православне Цркве. Од времена светог Методија и Кирила у Православљу које је Русија примила осећало се страхопоштовање према словенском богослужбеном језику. Храм је био главни центар народног просвећења. Чување Богослужења и Светог Писма на словенском језику од стране многобројних словенских народа представља велико благо и живоносни кладенац и за земаљски и за будући вечни живот, као и за истину праве вере и правила благочестија и усавршавање моралног и духовног образовања, а такође и иконографију и изградњу храмова и градова. Словенски језик у Цркви, која је све догматско и литургијско предање и наслеђе од Грчке Мајке Цркве примила у чистоти и целовитости, представља везу са духом хришћанског народа у Русији, са животом и свакодневицом, јер су на словенски језик биле преведене све богослужбене књиге грчких отаца, при чему су се сачували прецизност, јасност и истинитост, иако је превод представљао и стваралачко дело.
Словенски језик је људима помагао да не заборављају Христа и да чувају Његов живи лик и Његово учење у срцу и души и да доносе плодове живог стваралачког доживљаја Речи Божије. У Цркви је текло настајање и стварање самог словенског језика, његова унутрашња христијанизација и оцрквљење, преображај саме стихије словенске мисли и речи, словенског гласа, душе народа. Руски народ је имао ретку срећу да прими хришћанство онда када су се тек стварале црте националног самоопредељења и када су као гром загрмели Васељенски Сабори и када се у чистоти утврдило Апостолско Православље и у самој Грчкој Цркви, када су се и литургијски, и догматски и морално утврдиле многе истине и када је сам словенски језик, ничим не запрљан и чист, за свој народ постао сасуд Благодати, а верни народ се у Благодати Христовој обнавља, и просвећује и спасава и постаје заједничар вечне Истине. Словенски језик је богатство вере и културе пренео многим полудивљим племенима и народима и они су у Цркви нашли јединство и братство у Христу као деца Божија. У Русији су се потрудили многи ревнитељи духовног просвећења: и кнез Владимир – просветитељ, и свети Андреј Богољупски, и свети Александар Невски, Данило Московски, светитељ Петар, митрополит Алексеј, преподобни Сергеј Радоњешки и многи подвижници благочестија. Стварали су се манастири, храмови, школе. Стварале су се библиотеке, преводило се на словенски језик, састављане су азбуке за мале и полудивље народности, писани су летописи.
Словенски језик је чувао црквено јединство и православну традицију. 2. августа 1581. године први пут је била одштампана цела Библија на словенском јазику у граду Острогу, што је допринело дубоком проучавању Светог Писма. Руска Црква је у XVI веку, када су протестанти Хришћанство претварали у систем философских система – што је представљало плод епохе препорода, почела да води дугу и тешку борбу за очување чистоте вере, црквенословенског језика и црквено-националне културе.
Словенска Библија заузима прво место у погледу потпуности и тачности превода библијских древних писама, о чему сведоче и преписи кумранских рукописа, написаних 200-300 година пре Р.Х. када није било потребе да се изврћу текстови Светог Писма. Текст древних рукописа се подудара са острошком словенском Библијом. У словенској Библији је тачно сачуван број година: 5508 година од стварања света до Христовог Рођења, као и сва месијанска места. Познато је да су текст седамдесеторице преводилаца, који је узет за основу словенске Библије и који је преведен за александријску библиотеку Јевреји у синагогама сматрали свештеним преводом дуго времена и да је он читан на грчком језику 200-300 година. А масоретски текст Библије води порекло од Акибе, после II века након Р.Х.
Кирило-Методијевски превод Јеванђеља на словенски језик се одликује тачношћу, верношћу оригиналу и јасношћу, чистотом израза хришћанских појмова.
Словенски текст Светог Писма и Православног Богослужења је сведок првог миленијума, односно нераздељеног хришћанства, и истовремено представља драгоцено наслеђе равноапостолног труда светих Кирила и Методија на којем се васпитавају деца Руске Православне Цркве.
Црквенословенски богослужбени текст је важан и свет. Хришћани разних конфесија покушавају да осмисле своју традицију у поређењу са традицијама других вероисповести, јер су свештене књиге Новог Завета преведене на 1050 језика међу којима најважније место заузима словенски. Пошто је превод Светог Писма био начињен са грчког језика, а грчка текстологија је прописивала јединствен штампарски грчки текст до XVII века, који је касније у ХХ веку потиснут из употребе у питањима истраживања и оцене коначних резултата многих реконструкција текста важну улогу игра словенски текст као сведок текстуалне традиције првог миленијума, односно времена неподељеног Хришћанства.
Острошка Библија на словенском језику из 1581. године се ни по форми ни по садржају није мењала и представља еталон, по којем се може пратитити реконструкција грчког текста у времену.
Анализа и поређење текстова показују да словенски текст стоји на чврстој и неразрушивој основи древне богослужбене праксе Православља, а да се западно хришћанство удаљило од древних традиција.
Света равноапостолна браћа Кирил и Методије су за превод користили црквени византијски текст који није био мењан, који је био под контролом и који се увек и свуда у Цркви чувао као нешто постојано, непромењиво и стално, као сама Истина, као црквено-текстуално предање, које има корене у апостолској древности. Ово предање Цркве свето, саборно и апостолско, као поток извире из свежег врела живе Јеванђељске воде, тече чистим коритом под ведрим небом на лепом времену и његове прозрачне воде су мање доступне за прљање људским мудровањима у име надменог ума и на штету стваралачке Љубави.
У текстовима се среће неколико десетина тешко разумљивих речи као што су тектон – дрводеља, усмен – кожни, измена – откуп, знаменије – знак, вину – увек и др., али здрав човек може да их запамти за недељу дана, јер људи уче стране језике и то по два-три језика учећи по 40-50 речи на дан, а језик који је некада био матерњи, жив језик наших предака и који је освећен годинама треба волети и чувати.
Словенски језик је у Цркви у Русији освећен непрекидним богослужењем и спољашња хармонија, чистота, срдачност, молитвеност, мир Христов и благодатна утеха освећују душу православног хришћанина као плод вере и љубави.
О значају словенског језика за православно богослужење дубоко расуђују и у Грузинској Цркви. Архимандрит Рафаил (Карелин) је у беседи у Тбилисију то овако изразио: “Данас је у литургијском животу Грузинске Аутокефалне Цркве словенски језик по свом значају други, после старогрузинског, богослужбени језик. Црквена славистика има за нас практичан значај и за њу постоји велико теоретско интересовање.”
У вези са тим желим да се задржим на неколико питања која се тичу значаја словенског језика за савремено православно богослужење.
У овом реферату словенски језик се разматра уопштено и условно као јединствени структурни и знаковни систем.
Словенски језик има књижевну историју дугу преко хиљаду година. Он није постао мртав језик, није постао наслеђе само археолога и лингвиста; словенски језик се чује на свим континентима, на њему се врши богослужење у Православним Црквама, на њему милиони људи узносе молитве Богу.
У последње време се више пута постављало питање: зар словенски језик не представља литургички архаизам, преграду за разумевање текстова, и зар не треба превести све богослужбене књиге на савремене језике?
Такви покушаји су се предузимали у Русији и другим земљама.
У Русији језичке литургијске реформе нису наишле на подршку основне масе верника и данас црквенословенски остаје богослужбени језик. Да ли се ова појава може објаснити само приврженошћу традицији или она има и друге основе?
Сматрам да су те основе следеће:
Словенском језику, као и другим старим језицима (имам у виду старогрчки и старогрузински) је својствена нарочита динамичка структура; он боље преноси пулс религиозног живота, дубље изражава молитвена осећања него савремени језици.
Стари језици више одговарају целовитом синтетичком доживљају, нови аналитичком, раздробљеном; стари – созерцању, нови – логизирању, стари језици су пуни енергије и емоција, нови у поређењу са њима носе рационалистички, описни карактер. Древни језици дају човеку већу могућност да дође у додир са дубином појава, са духовним супстанцијама, они чине да човек постане учесник догађаја, а савремени дају бољу могућност да се појаве изложе у одређеном систему и да се да њихова анализа.
Поредећи лексичко и граматичко ткиво старих и нових језика видимо да древни језици по обиму располажу мањим речничким фондом, али се њихов граматички систем одликује већом разноврсношћу, пластичношћу и савршенством.
Мобилност и експресивност глаголских облика, богатство афикса и флексија, који немају аналогију у савременим језицима, лаконизам и динамика синтаксичких стурктура и етимолошка дубина лексике стварају непоновљиву изражајност и по речима Патријарха Пимена “нарочиту лепоту” словенског језика. Ове могућности словенског језика омогућују да се у богослужбеним текстовима изрази вишепланост догађаја, синергизам и паралелизам радњи, да се обједине различити хронолошки периоди у јединствене смисаоне циклусе (да се на известан начин савлада линеарно кретање времена) да се испољи и појача потекст сваке реченице.
Сложеност и еластичност глаголских форми словенског језика чине једну реченицу исту по речничком саставу час ажурно лаком и полетном, час до физичке осетљивости тешком и чврстом као да је извајана од мрамора. Лаконичност, унутрашња избрушеност и истовремено нека наизглед спољашња незавршеност и испрекиданост, често без доследног прелаза са једног предмета на други, дају смисаоним паузама емоционални садржај подвлачећи да богослужбени текст није монолог, већ дијалог, тајанствена беседа душе са Божанством, да у свештеним догађајима присуствује личност сваког човека који се моли као стални субјект.
Сликовито говорећи динамика древних језика је у хармонији са динамиком светлости. Богослужење је симфонија зракова Божанствених енергија. Свештена историја се приказује у овој Божанственој симфонији у чијој светлећој позадини су вечност и земаљске реалије у свом логоистичком преображају.
Треба истаћи да је у богослужбеним текстовима мајсторски искоришћен тачно и строго оцртани круг изражајних средстава. Древни химнографи су ово учинили да не би дошло до замене духовних осећања естетским, односно душевним, да се ум човека који се моли не би оптеретио уметничким информацијама чиме би и сама молитва била приземљена.
Древни химнографи су Цркву доживљавали као идеју јединства у њеном реалном и мистичком оваплоћењу. Унификација изражајних средстава је један од услова заједничке молитве, духовног познања, емоција и заједничких осећања верника – тела Цркве.
Динамичке структуре, унутрашње смисаоне волуминозности и структурна пластичност словенског језика помажу човеку да традиционалне симболе и метафоричне слике у разним контекстима доживи као вечно нове и непоновљиве.
Једном речју: стари језици имају веће могућности за изражавање појава и динамике духовног живота. То је први и главни разлог њиховог чувања у православном богослужењу.
Друга основа јесте тешкоћа самог превода.
Богослужбени текстови су ремек-дела свештене поезије, нарочите врсте и реда. Преводилац истовремено треба да поседује дубоку филолошку припрему и изузетан поетски дар. Без овога ће превод богослужбених књига изгледати као бледо и прозаично препричавање великих поема. Даље, преводилац мора да познаје светоотачко богословље и то управо светоотачко, а не схоластичко, како би схватио литургијске текстове дубоке по свом догматском садржају.
Православне црквене службе се називају поетским, иконографским, појућим богословљем.
И на крају, оно што је најважније, преводилац мора да има живу веру, црквеност и религиозну интуицију, која би му омогућила да осети, доживи и оцени сваку реченицу и реч текста који преводи.
Занимљиво је да су Петроградски митрополит Гаврило и Московски митрополит Филарет, који су руководили радовима на превођењу светоотачких дела са грчког језика на словенски и руски, сматрали да је неопходно да рукописе превода дају на проверу простим старцима-монасима који нису знали грчки језик, али су поседовали заједничко духовно искуство са древним писцима–подвижницима и пошто су били, да тако кажемо, на истим духовним таласним дужинама, они су интуитивно осећали сваку нетачност и грешку у преводу.
Трећа основа је традиција. Традиција је кристализација историје. То је актуелно постојање прошлости у садашњости. Љубав и поштовање према прошлости су до наших дана сачували старинске саборне цркве и храмове у њиховој првобитној величини: иконе и фреске неописиве духовне дубине. Жива традиција нам је сачувала дивно и непоновљиво православно богослужење.
Сама реч Православље означава право, правилно богопоштовање, чије је основно обележје верност апостолском предању.
Црквена традиција је рођена из заједничког духовног искуства хришћана, из искуства богоопштења.
Једнако религиозно осећање је створило једнаке или веома сличне форме. Црквено богослужење и устројство храма представљају синтезу живота Цркве из доба њеног духовног процвата. Садржај ствара форме, али и форме чувају и штите садржај. У датом случају стари језици имају помоћни, али важан значај за очување једне врсте Црквеног Предања – богослужбеног канона, у чистоти и унутрашњој целовитости.
Што је канон постојанији и чвршћи тим дубље и чистије он изражава општељудску и духовну потребу: канонско је црквено, црквено је саборно, а саборно је свечовечанско.
Лепота црквеног богослужења се пореди са сјајем растопљене платине која се излива у млазевима.
Словенски језик је заједно са другим древним језицима постао сакрални, свештени језик Цркве.
Питање јасноће богослужбених словенских текстова за вернике поприма све већи значај.
Треба обратити пажњу на научну страну нових издања богослужбених књига, снабдети их приручничким материјалима, укључујући и речник, где би поред буквалног превода била дата етимологија словенске лексике. Потреба за тумачењем и коментарима постоји не само када је реч о Светом Писму, већ и када је у питању духовни слој који за њим следи – богослужбени канон. Пред нама стоји задатак састављања литургијске егзегезе која одговара интелектуалном нивоу и духовним потребама савремених верника.
Словенско православно богослужење је непроцењиво благо мистичке гносе, огроман потенцијал духовних сила и енергије, који морамо да сачувамо не само за себе, већ и за будуће нараштаје.
Црквенословенски језик има велики значај за православно богослужење и за православног пастира.
Црквенословенски језик има веома важан значај и за православног хришћанина. На овом језику се врши Богослужење у нашој Православној Руској Цркви и на њему су написане наше свештене и богослужбене књиге. По свом узвишеном карактеру, по својој снази и мелодичности, црквенословенски језик представља најсавршеније средство за изражавање религиозних расположења православног руског човека. Највиша стремљења душе и дубока осећања, која су одбацила земаљско и која су усмерена ка небеском, чистом и вечном добијају најбољи израз у овом језику, далеком од свега обичног, свакодневног. Међутим, за то је потребно да све што се чита у храму Божијем постиже свој циљ, односно да допире до свести хришћанинове душе, учећи је истинској побожности и указујући јој пут спасења. А да би се то остварило потребно да они који користе језик Цркве – чтечеви, појци, црквено и свештенослужитељи у потпуности разумеју оно што њихова уста изговарају. Осим тога, без потпуног знања језика мајке-Цркве не може се дати одговор људима који не знају и питају шта значе речи и изрази у црквеном језику. А таквих речи и израза у црквенословенском језику има.
Дакле, све што се чита и поје у храмовима Божјим треба да објасне људи који се налазе на висини свог позива, а такви људи пре свега треба да буду православни пастири. Тек тада ће се код руског човека учврстити свестан и уједно пун страхопоштовања однос према богослужењу наше Православне Цркве, а и сам његов поглед на свет ће се обогатити приличним фондом религиозно-црквених појмова.
Словенски језик је назван управо словенским зато што су њиме говорили наши преци Словени.
Словени, који су првобитно живели око Карпата су дуго времена били непросвећен пагански народ. Веома често су имали прилике да долазе у додир са културним народима Римског и Византијског царства. Мало-помало Словени су потпадали под утицај ових народа који су већ били просвећени хришћанством. Од Грка и Римљана хришћанство је продрло и брзо се међу њима ширило. Међутим, слушајући богослужење на њима туђем грчком или латинском језику Словени нису могли потпуно да усвоје истине учења које је за њих било ново и зато су многи од њих били хришћани само по имену, а у суштини су чували своју ранију грубост природе и придржавали се старих паганских сујеверја. Тако је било до IX века.
Половином IX века света браћа Кирил (у свету Константин) и Методије, родом Грци, су намислили да олакшају Словенима схватање хришћанског богослужења и превели су за њих богослужбене књиге са грчког језика на словенски. Пошто у то време Словени још увек нису имали писменост, света браћа су сама саставила словенску азбуку узевши за образац грчку азбуку и допунивши је словима која су недостајала. На тај начин су богослужбене књиге биле преведене на словенски језик, а они сами су постали апостоли – просветитељи Словена.
Света браћа Кирил (827-862.г.) и Методије (+885.г.) су били синови угледног велможе, а родили су се у Солуну (Тесалоники) – главном граду Македоније, земље насељене углавном Словенима. Старији брат Методије је после домаћег васпитања прво обављао војне, а затим административне дужности, али је касније примио монаштво настанивши се на планини Олимп. Млађи брат Кирил се одликовао сјајним способностима за учење, учио је друштвене, философске и математичке науке. У свету су га очекивале почасти, али се он није тиме саблазнио, већ је постао свештеник и библиотекар у библиотеци при храму свете Софије. Касније је свети Кирил отишао код брата на Олимп да живи. Претпоставља се да су за време живота на Олимпу света браћа почела да преводе богослужбене књиге на словенски језик.
Око 862. године уз посредовање византијског цара Михајла III света браћа су од стране моравског кнеза Ростислава била позвана у Моравску ради проповеди хришћанства. Овде почиње главна делатност светих Кирила и Методија. У Моравској и Панонској кнежевини (данашња Мађарска и Чешка) хришћанство су међу тамошњим Словенима већ проповедали немачки и латински свештеници. Међутим, латински клир је служио на латинском језику који је Словенима био туђ. А како је латински језик Словенима био неразумљив, наравно да се испоставило да је проповед немачких свештеника безуспешна.
Света браћа су почевши да уче Словене Христовој вери дала свештене књиге на словенском језику. На словенски језик су биле преведене и богослужбене књиге. На словенском језику су почели да служе, а како би научили Словене писмености почели су да отварају и школе. Хришћанство је брзо почело да се шири међу Словенима.
Немачки свештеници су видећи успех свете браће у ширењу хришћанства међу Словенима из зависти против њих поднели жалбу Риму. Римски папа Никола I је позвао свету браћу да дођу на суд (у то време није било поделе Цркве, сви су били православни и тек су почињале несугласице између Рима и Византије). Света браћа су се упутила у Рим, али папу Николу I не затекоше у животу, а његов наследник Адријан се веома благонаклоно понео према светом Кирилу и Методију. Кирил је папи представио Јеванђеље на словенском језику и папа је ставио словенски превод у храм светог Петра где су света браћа чак и служила свечану Литургију на словенском језику. Свети Кирил се у Риму разболео и упокојио. Умирући он је убеђивао светог Методија да не напушта дело проповеди и ширења вере међу Словенима. Папа Адријан је рукоположио Методија за епископа у Моравској и испратио га са почастима, а дао му је повељу у којој је признао да је богослужење на словенском језику сврсисходно.
По повратку светог Методија међу моравске Словене непријатељи га нису оставили на миру. Они су против њега нахушкали немачког цара Лудвига и постигли су да Методије буде заточен у тамницу, где је у заточеништву провео две и по године. Када му је била враћена слобода поново су га оклеветали пред папом. Методије је поново морао да се упути у Рим како би се одбранио. Свети Методије, којег је папа оправдао, наставио је своје велико дело.
Када се свети Методије упокојио против његових ученика су почели прогони. Они су били протерани из Моравске и отишли су у друге словенске земље, углавном у Бугарску. Бугарска је брижно чувала труд светих просветитеља и касније, када је крајем Х века за време светог кнеза Владимира Русија примила хришћанство преписе ових књига је предала нашој отаџбини. У та древна времена словенски дијалекти су се веома мало разликовали један од другог и књиге једног словенског племена је друго племе без икаквих проблема могло да користи приликом богослужења и читања.
О црквенословенском језику у беседи “У заштиту црквенословенског језика” (Астрахањ, 1910.) добро расуђује Г.А.Соколов.
Словенски језик има одређену снагу као фактор религиозно-моралног развоја и ево већ 1000 година просвећује Православну Русију. Његов васпитни значај остаје на снази и данас, деца Руске Православне Цркве нарочито осећају непосредну снагу религиозне поуке изражене на црквенословенском језику.
Садржај црквених књига је неодвојив од форме. Она је најсавршеније оваплотила језик у себе. Одвојити форму од идеје значи знатно је ослабити, лишити је све њене пуноће, снаге и значаја. Она не може без штете по свој садржај да одбаци ову форму.
Црквена реч се слила са животом Православне Русије.
Црквенословенски језик је драгоцени сасуд који је створен за висок садржај, који му по својим основним својствима у потпуности одговара. Јер нису тек тако историчари дошли до закључка да смо труд Методија и Кирила на превођењу, “њихово велико дело ми преживели у сопственој историји: у руској мисли, у руским осећањима, у руском подвигу.”
Колико је нечија вера искренија и дубља толико је већа и потреба за формом управо словенске речи у њеном једноставном и величанственом току, у њеној дивној мелодичности и музикалности.
Снага мисли и снага осећања су повезане са снагом црквенословенског језика.
Бити у цркви, узносити се душом ка Богу, поучавати се, није постало само потреба, већ и тежња, својство душе, њена природа.
Словенске речи су пуне вере и највише духовне истине.
Црквенословенске речи су чак и по изгледу својих слова, а не само устројством и духом који их надахњују препуне непосредне вере и умилења, и воде нас са собом у виши свет узвишених созерцања и расположења, хришћанског подвига и моралног савршенства.
Црквени језик као да је упио у себе својства која припадају самом тексту и самим својим изгледом и особинама чини да душа почиње да се осећа у складу са овим садржајем који се у њему садржи.
Историја и живот нам говоре да је словенски језик благо које треба чувати, и које треба да нам буде драгоцено.
Благодат Божија је словенски језик ставила у исти ред са три изузетна језика: грчким, латинским и хебрејским.
Извесна одвојеност литургијског језика од разговорног, његова извесна одвојеност од свакодневног живота, представљају одлику молитвеног језика. Имати у религиозне сврхе језик разумљив и истовремено свечан, далек од онога у којем се срећу псовке (а у наше време вулгарност је већ опште прихваћена зато што у говору у изобиљу има псовки и прљавштине) и чак од речи и обрта свакодневног језика је општељудска потреба.
Као што први утисци у детињству остављају најдубље трагове у моралном и душевном животу човека и остају му за читав живот мили и драги, тако и богослужбени текстови заувек народу остају драги и свештени, јер су од њихових утисака и утицаја настали први темељи најживље, управо религиозне стране духовног живота народа.
Словенски језик је потребан како би се испољиле религиозна стремљења.
Словенски језик је језик Цркве и религиозне писмености.
Словенски језик је најбоље средство да човек дође до чврсте вере и живота по вери.
Пре примања хришћанства у Русији није постојао неки чврст пагански поглед на свет, чврсто разрађена паганска космогонија.
Зар пољуљати и раскинути везу између религиозних и моралних тежњи и словенског језика не би значило пољуљати оне основе духовних стремљења које су постављене пре ево већ 1000 година?
Учење вере и моралности се излило у облике словенског језика.
Словенски језик је донео непроцењиве религиозно просветитељске дарове руском народу. Словенски језик му је дао оне навике које су руском народу постале друга природа. У чему су особености ових навика? Својом искреношћу, непосредношћу, дубоко прожет вером у Бога и Његова промислитељна дејства, говор на овом језику самим својим устројством, самим избором речи и израза, оним духом који га прожима има сада већ уобичајени утицај на душу верника. Даље, црквенословенски језик већ много векова имајући задатак, једини задатак, да изражава Божанствено учење и да говори о Божијем домостроју у животима људи се тако сродио са садржајем за чије изражавање служи, да је народ који је на њему васпитан нарочито пријемчив управо за оно што он изражава и у самом мелодијском саставу, у кретању говора он осећа овај узвишени смисао и чује глас Бога, он Му се сам обраћа на том језику и кроз векове је усвојио убеђење да је словенски језик оруђе, средство за општење са Богом.
Тамо, где се код нас у Русији у религиозне сврхе уместо словенског језика користи руски више нема Православља. Ми имамо секте где се на скуповима који имају карактер богослужења чита и пева на руском. Али ко ће их назвати православнима? И управо ови разлози који су их одвојили од Православља и учинили да њихов поглед на свет и религиозни појмови постану другачији - управо они су их довели дотле да руски језик претпоставе словенском. Када се под утицајем нових учења и критичког односа према вери отаца променило расположење, када су престали да осећају жив и непосредан утицај словенског језика православно богослужење и обреди су за њих изгубили свој значај. Даљи резултат свега овога је постала тежња да се прожет духом Православне вере словенски језик замени језиком живог, разговорног говора, који више одговара потребама свести. Међутим, несумњиво је да он свести и осећањима више не говори оно што је пре говорио. Када се појавила тежња да се у религиозне сврхе словенски језик замени руским очигледно је да је дошло до промена које воде ка издаји Православља. Склоност према овом или оном језику је само симптом и резултат ових унутрашњих и дубоких промена – у вери и погледу на свет. Само промене у веровањима повлаче за собом издају језика ранијих веровања.
Православни, док год су православни, не могу да желе ову промену већ по самом устројству своје духовне природе, и што је њихова вера чвршћа, искренија и дубља они су тим даљи од ових жеља, они непосредно осећају да би промена језика била повезана са променом у самом духу Православне религије. А у словенским речима они чују молитвени глас својих отаца и дедова и сливају се са њима у јединству вишевековног живота, у јединству молитве све Русије, свих Словена.
Они који желе да се богослужбени текстови преведу на руски језик не желе ово због својих сопствених религиозних потреба. Готово сви они су равнодушни према богослужењу и према језику Цркве. Они ово желе само због теоретских представа о већој приступачности текстова богослужбеног језика, због свеснијег односа према ономе што се чита итд. Међутим, људи који живе религиозним животом, којима су Црква и службе потребни су управо они који не желе превод, а и не могу да га желе док не промене свој однос према религији и оним осећањима која изазива словенски језик.
Заменити један језик другим значи променити својства и особености садржаја давши им нови карактер који не одговара ономе што су у словенске текстове уткали духоносни преводиоци; то би значило срозати његов садржај, приближити га светском животу, а често и дати му карактер вулгарности.
Свака реч православца на словенском језику је позната, блиска, рођена сваком човеку који је васпитан у Цркви.
Црквенословенски језик је далек од утилитарности, он буди осећање великог, узвишеног и вечног. Он се не колеба, не мења се, исто као што је непромењива и чврста вера Православна.
Превести на профористички језик, какав је руски, божанствене истине значило би ставити их у општи ток живота уносећи у превод промене у језику изазване животним потребама, односно условљене социјалним кретањима, променама у уметности и науци, које условљавају развој језика. Међутим, пошто је вера чврста и непромењива у својој суштини исто тако треба да буде чврст и језик религије, не мењајући се са сваком генерацијом у складу са кретањем друштвеног живота. Општеупотребни језик у свакодневном животу више није онај исти и сваки век живота уноси у њега знатне промене. Зар и језик Цркве са сваком генерацијом треба да се обнавља и мења уз стално уношење нових и нових промена упркос непромењивости Католичанске Цркве?
Када је у Русију била донета црквено-словенска писменост на овом језику је вршено богослужење, читане су свештене књиге, писана житија руских светаца, летописи, писане су проповеди и друга дела религиозног и морално-поучног садржаја. И само државни актови, уговори и друга званична документа су писана на руском. У то време је између ова два језика постојала велика сличност. Језици су утицали један на други све до времена Петра I, када је могло да дође до недоумице да ли да се главни део књижевности (летописи, приче, путописи, и тд.) сматрају вишим стилом руског језика или нижим стилом црквенословенског.
Црквенословенски језик омогућава созерцање узвишених религиозних идеја и образа, утиче на срце, подстиче морална осећања, води ка побољшању живота на принципима љубави, самопожртвовања и служења својим ближњима. Он има своје посебне задатке. Не срозавајући се, не слабећи, религиозна вера не може да се окива у форме које су својствене мирском знању.
Црквенословенски језик је достојан да буде сачуван и као најбољи облик изражавања велике идеје хришћанства у оном облику у којем је створен у Православној Цркви и у којој се остварио у души руског народа.
Мисао о богослужењу на руском језику се родила код људи који су далеки од Православља, који су равнодушни према Цркви, који нису осетили утицај словенског језика.
Ми словенски језик не штитимо зато што је он веома стар, већ само због тога што има благотворан значај и преимућства у поређењу са руским језиком.
Разлике у погледима на словенски језик су, на крају крајева, повезане са различитим погледима на свет и односом према религији. Од стране оних који негирају словенски језик показује се и негативан однос према религији. Зар негирање словенског језика у богослужењу не представља напад на саму религију, а не само на облике њеног изражавања?
Они који не воле словенски језик се равнодушно односе према религији.
