Редакција Саборника
Гледајући жалосне слике и нељудку борбу за власт уз потпуно гажење људског достојанства, прво питање које се јавља умним људима јесте - да ли се Стефан Митров Љубиша преврће у гробу. Како ли највећем сину Будве пада овај прогон србства у његовом граду? Да ли је Снежана Куч свесна да је Стефан био секретар општине Будва? Пошто монтенегрини покушавају да прогласе "црногорским" књижевником овог великог србског прегаоца (рођеног у Аустро-Угарској, данашња Црна Гора), није згорег подсетити у неколико речи на најважније моменте из живота највећег Паштровића...
♦ ♦ ♦
Стефан Митров Љубиша је рођен 29. фебруара/11. марта 1824. године у Будви, у чувеном србском племену Паштровића. Као млад остао је без оца и био је приморан да од детињства зарађује за живот. Брзо је научио италијански језик пошто се једно време школовао у италијанској школи и веома млад постао општински секретар у Будви и израстао у угледног грађанина који је брзо прерастао локалне оквире. Уласком у политику почиње његов прегалнички национални, књижевни и просветни рад којим је задужио целокупно србство. Поред италијанског, научио је и немачки, енглески и француски језик. Прерана смрт (умро је 1878. године у Бечу) ускратила је србству нове победе на националном пољу, а србској књижевности је онемогућила, несумњво, нова велика достигнућа. Укратко о најважнијим залагањима Стефана Митрова Љубише:
- Залагао се да се србски језик уведе као службени у администрацији.
- Захтевао је укидање уредбе по којој су православни Бокељи приморани да не раде на римокатоличке празнике.
- По окончању апсолутизма постаје посланик у Бечу (као заступник интереса Далмације и Боке) и у законодавној скупштини први пут се чула србска реч, на тај начин се Стефан борио за равноправност србског језика.
- Захваљујући његовој борби 1862. године србски језик постаје службени у далматинским судовима.
- Његовим залагањима, православни ђаци добијају могућност стипендирања за школовање у Бечу.
- Његовим залагањем отворена је Србска поморска школа у Херцег Новом.
- Успео је да гимназију у Дубровнику истргне из руку језуита.
- После Бокељског устанка, његовим залагањем обештећени су сви Бокељи којима су попаљене куће.
- Његовим залагањем на државни рачун отворена је Србска гимназија у Котору.
- Супротставио се покушајима Хрвата да Далмација постане део Хрватске без сагласности Далматинског сабора. Посебно је инсистирао на томе да Дубровник и Бока Которска никада нису припадали ни Далмацији, а камоли Хрватској. Тим поводом остале су забележене његове бритке речи: "Ја знам да ви мене не трпите јер сам Срб православне вјере".
Стефан Митров Љубиша је оставио дубок траг и у србској књижевности. Незаборавне су многе приче са чистим народним 
мотивима, писао је о србским народним обичајима, о ликовима из србског миљеа. У њима је завештао потомцима како се бори за своју веру, обичаје и језик, презирући однарођавање и "европеизацију" тако својствену данашњим монтенегринима. Приче је објављивао пре свега у "Србској Зори", а Кањош Мацедоновић спада у најзначајнија дела србске књижевности.
Монтенегрини не могу да својатају Стефана Митрова Љубишу јер се боре против његових начела: „Код Срба, највиши дио народнијех обичаја стоје у тијесној вези с вјерским обичајем, тако да је тешко вјеровати да је добар Србин онај који те обичаје презире или хладнокрвно штује, пак био он турске, католичке или православне вјере. Ти су обичаји спасили код Срба народну свијест, они ћу је и гојити.“
У далматинском сабору, Стефан Митров Љубиша је грмео: „Ја не знам, душе ми, који ме је народ осудио, но знам који ме је народ похвалио и одобрио мој политички рад, а то су моји бирачи, моја браћа Срби бокешки. Ја нијесам никад припадао народној партији, но од Косова припадам оној несретњој, али јуначкој и поносној народности српској, коју штују и уважавају и њени душмaни…“
Паметном доста. Све ово горе наведено показује сву бесмисао полуписмених монтенегринских новинарчића, пискарала и назови историчара који покушавају највећег приморског Србина представити као монтенегрина. Дакле, Стефан Митров Љубиша није био никакав "црногорски приповједач", нити пионир "црногорског новинарства", него дични борац србских националних интереса србског југа. Ми можемо схватити да данашњи монтенегрини не желе да буду Срби и то је њихово легитимно право. Не може свака фукара бити Србин, свето је то име. Серб Есть Раб Божий. Али нека модерне потурице не присвајају оно што им не припада, имају Секулу Дрљевића и остале црногорске усташе, нек се диче њима до миле воље, али Стефана Митрова Љубишу не могу отргнути од србства никаквом пропагандом...
