Александар Сергејевич Пушкин
Зашто, о чему брујите, светски букачи?
Зашто проклетством претите Русији?
Шта вас љути? У Литванији немири?
Кад Словени се споре није то ваша брига,
Није то ваша судбином писана књига!
Наша су питања – наши и одговори.
У завади међусобној
Ова племена су још одавна;
Не клањају се први пут сили громној
И ми смо једна, они друга страна,
Ко ће остати усправан у неједнаком спору:
Надмени Пољаци или Руси верни?
Сви словенски потоци теку руском мору.
Ако оно пресуши – шта ће Словени?
Пустите нас: нисмо вам јасни,
Наше крвне везе и све што нам се догађа;
Нисте нас читали, вама смо страни,
И ова наша породична свађа;
За вас су безвучни и Кремљ и Праг,
И бесмислено је да увлачим вас
У борбу храбрости као враг –
Зато, не мрзите нас.
Због чега? За шта смо одговорни?
Је л' што на згаришту, срушеној Москви,
Безочној вољи не бесмо покорни –
Оној, пред којом дрхтасте ви?
Или, што кад и у понору смо били,
У царству свом нађосмо кумир,
И нашом крвљу сасвим откупили:
Европску слободу, части и мир?
Ви сте силни на речима – пробајте на делу!
Или су вам сви хероји легли у постељу
Немоћни да стисну исмаилске бајонете?
Или је руског цара реч већ нејака?
Или мислите, нова Европа је јака?
Или Русији победу да отмете?
Или нас је мало? Од Крима до Перма сибирског
Од Колхиде до хладног камена финског,
Од устрепталог Кремља
До зидина моћне Кине,
Стражаре наше воље челичне
Да се чува руска земља.
Зато, с нама покушајте речима,
Чувајте своје зле синове,
Јер много је места на руским пољима
Што крију дедова ваших гробове.
• С руског превео Анђелко Заблаћански
(Из књиге Од Пушкина до Капустина, 2019)
† † †
Клеветникам России
О чем шумите вы, народные витии?
Зачем анафемой грозите вы России?
Что возмутило вас? волнения Литвы?
Оставьте: это спор славян между собою,
Домашний, старый спор, уж взвешенный судьбою,
Вопрос, которого не разрешите вы.
Уже давно между собою
Враждуют эти племена;
Не раз клонилась под грозою
То их, то наша сторона.
Кто устоит в неравном споре:
Кичливый лях, иль верный росс?
Славянские ль ручьи сольются в русском море?
Оно ль иссякнет? вот вопрос.
Оставьте нас: вы не читали
Сии кровавые скрижали;
Вам непонятна, вам чужда
Сия семейная вражда;
Для вас безмолвны Кремль и Прага;
Бессмысленно прельщает вас
Борьбы отчаянной отвага —
И ненавидите вы нас…
За что ж? ответствуйте: за то ли,
Что на развалинах пылающей Москвы
Мы не признали наглой воли
Того, под кем дрожали вы?
За то ль, что в бездну повалили
Мы тяготеющий над царствами кумир
И нашей кровью искупили
Европы вольность, честь и мир?..
Вы грозны на словах — попробуйте на деле!
Иль старый богатырь, покойный на постеле,
Не в силах завинтить свой измаильский штык?
Иль русского царя уже бессильно слово?
Иль нам с Европой спорить ново?
Иль русский от побед отвык?
Иль мало нас? Или от Перми до Тавриды,
От финских хладных скал до пламенной Колхиды,
От потрясенного Кремля
До стен недвижного Китая,
Стальной щетиною сверкая,
Не встанет русская земля?..
Так высылайте ж к нам, витии,
Своих озлобленных сынов:
Есть место им в полях России,
Среди нечуждых им гробов.
1831 г.
Фото: РУНЕТ
