Анкета коју је телевизијски канал „Раша Тудеј“ (Russia Today) спровео заједно с великим западним агенцијама за истраживање јавног мњења показала је да се већина странаца не сећа улоге Русије у Другом светском рату. Педесет одсто испитаника мисли да су Хитлера победиле САД, 22 одсто главне заслуге приписује Британији, и само 14 процената се сећа улоге Совјетског Савеза. Остали или наводе друге земље или не знају.
Не ради се само о случајности или о непознавању историје, већ о плодовима кампање која траје већ 72 године и о систематским напорима да се заборави наш допринос у Другом светском рату. То се прво објашњавало захтевима „хладног рата“ и спречавањем ширења комунизма, али су се ствари одвијале прилично тешко, јер је била жива генерација ветерана који су тачно знали да су Русе срели на Елби и да су у Берлин ушли као гости.
Пад СССР-а је англоамеричким пропагандистима олакшао посао. Сама земља-победница је била у рушевинама, деморализована док су је живу разједали црви русофобије – и тада су могли да предузму своје активности пуном паром. Док су Русима сервирали „ледоломац“ који је био плод рада британске обавештајне службе, на Западу је почео рад широких размера на отуђивању Победе од Руса.
Ударна тачка је постала тема „савеза између Хитлера и Стаљина“, како је без икакве алтернативе назван пакт о ненападању. Заборавивши на сопствену минхенску издају „машина истине“ је викала како је сама логика историје „наводила две тоталитарне велесиле на сарадњу“, и о „подједнакој одговорности комуниста и нациста за почетак рата“.
Колико далеко је отишла ова пропаганда показује следећа чињеница: у четвртој верзији изузетно популарне стратешке игре Hearts of Iron (у нашем издању – „Дан Победе“) за СССР и хитлеровску Немачку је доступна само опција као што је склапање сталног савеза, док западне демократије истовремено не могу да се уједине, не само са Хитлером, већ ни са Стаљином. Чак и док ратују против нацизма савезници Коминтерне (која је у стварној историји расформирана 1943. године) по логици ове игре се описују као одвојене, сепаратне силе, које су у суштини непријатељске, иако сарађују ради постизања заједничког циља.
Тако се баца у смеће стварна антихитлеровска коалиција и у мозгове милиона „јузера“ улива се представа о Русији као вечитом противнику Запада, „мањем злу“ с којим су морали да сарађују како би се избавили од „већег зла“ – Хитлера.
Али зар се фирер у улози већег зла није обрео чисто ситуативно, зато што су тако подељене политичке карте? Истинско расположење Британаца из овог времена огледа се, на пример, у рецензији Џорџа Орвела на „Мајн кампф“, која је написана на самом почетку Другог светског рата. Аутор романа „1984“ нам изгледа као витез слободе, иако је заправо бескичмењак и доушник који је предао контраобавештајној служби спискове људи које је сматрао комунистима.
И таква је (врло трезвена) Орвелова представа о распореду геополитичких снага 1940. године: „Могуће је да у Хитлеровој свести совјетско-немачки пакт значи само одлагање. По плану који је изложен у 'Мајн кампф' прво треба да буде уништена Русија, а затим, очигледно Енглеска. Сад ће, како се испоставља, Енглеска бити прва, јер се од ове две земље Русија показала спремнијом за договор.“ Односно, Енглеска једноставно није испољила довољно „спремности за договор“, иначе би Хитлер убијао руске бољшевике с поузданом Енглеском у позадини.
Затим следи још. „Разобличитељ тоталитаризма“ Орвел неочекивано признаје да му је фирер чак и симпатичан: „Спреман сам да јавно изјавим да никад нисам био у стању да осетим антипатију према Хитлеру. Наравно, убио бих га да сам био у прилици, али према њему лично не осећам никакво непријатељство. У њему очигледно постоји нешто изузетно привлачно. То се запажа чак и приликом гледања његових фотографија, и посебно препоручујем фотографију на којој је Хитлер снимљен у млађим годинама као црнокошуљаш. Има трагичан и несрећан израз лица, као куче, то је лице човека који пати због неподношљиве неправде.“
Ако су таква размишљања о „несрећном“ Хитлеру „савести“ британске нације, шта тек рећи о прагматичним политичарима од којих је чак и Черчил у књигу „Моји велики савременици“ укључио есеј о фиреру, да би касније уложио огроман напор да сакрије своју пријатељску преписку с Мусолинијем (управо ова преписка је дучеа коштала главе).
Код Бранденбуршке капије. 1945. Фото: Владимир Гребњов/ТАСС
Једно од Стаљинових великих дела које му заиста даје право на величину – јесте умеће с којим је натерао цео овај западни клуб Хитлерових пријатеља да ратују против њега уместо да са задовољством посматрају „drang nach Osten“ (Поход на Исток). Околности су биле такве да је Америка морала да покрене програм војне помоћи у нашу корист (Lend-Lease Act), а Енглези су били приморани да упуте конвоје у Мурманск и Архангелск, јер би пораз Русије и за њих значио крах. И управо због тога тако глупо звучи данашњи ламент да „не бисмо победили без савезника“: напротив, у много већој мери је тачно да савезници, чак и поред све моћи Америке, не би победили без нас.
Победа 1945. године и наши војници у Берлину представљали су изванредно чудо, невероватан стицај околности, које западна политика није предвидела. Као да је нека невидљива рука увела Русе у Берлин. Сетимо се, на пример, случајно премештене торбе с бомбом, што је спасило Хитлеру живот у лето 1944. године. Племенити покушај није успео. Жалосно је, али да се то није десило, офанзива Црвене армије би била заустављена по договору нове немачке власти са Западом. Не би било никакве заставе над Рајхстагом, никаквог руског поноса због Победе – постојао би само осећај да смо се с напором и великом количином проливене крви одбранили од још једног надирања „дванаест народа“.
Амерички историчар Џек Голдстоун у књизи „Револуције“, између осталог, каже: „Хиљаду деветсто четрдесет четврте године, кад се немачка војска повукла према Берлину, совјетска војска је окупирала Источну Европу.“ Занимљиво је, да ли су Немци бар пуцали приликом повлачења или је дивља црвена хорда упала у незаштићену Европу док је хер командант пио јутарњу кафу? И ако су се фашисти повукли 1944. године, чиме се наша војска бавила до 1945. године? Можда због своје технолошке неразвијености једноставно није стигла да дође до Берлина? Ако тако догађаје види образовани историчар, један од великана америчке науке, шта тек рећи о онима који се једва сећају школског градива?
У вредносној парадигми Запада победа Русије (није битно да ли је совјетска или не) над хитлеровском Немачком, на којој се још увек темељи светски поредак, јесте нешто до те мере противприродно да је просечном Европљанину и Американцу лакше да заборави на ту чињеницу. И тешко да ће сви напори „руске пропаганде“ (чију ефикасност русофоби несавесно преувеличавају) бити довољни да се промени мишљење Запада о историјској улози Русије у рату. Зато је за нас најбољи начин да заштитимо резултате Другог светског рата од ревизије – свагдашња спремност да их... поново покажемо.
