IIIПротеран у Бесарабију, Пушкин већ упада у чисто масонску средину. Од политичког слободоумља требало је по налогу власти да га исправља нико други него… стари масон И.Н. Инзов, члан Кишињевске ложе „Овидиј“. Инзов, мајстор ложе „Овидиј“ генерал Пушћин, и други кишињевски масони почињу појачано да просвећују Пушкина у масонском духу и већ почетком маја 1821. године, они успевају да заврбују Пушкина међу чланове ложе „Овидиј“.
У сачуваним одломцима Кишињевског дневника Пушкина, постоји запис: „4. маја сам примљен у масоне“. „Ја сам био масон – пише касније Пушкин у писму Жуковском – у кишињевској ложи, то јест, због које су уништене све ложе у Русији“ (Пушкин у овом случају говори о забрани масонских ложа од стране императора Александра I).
Начелник Генералштаба кнез П.М. Волконски је питајући повереника колонисту Новоросијског краја и Бесарабије генерала Инзова о делатности масонских ложи, писао: „…Што се тиче делатности господина Пушкина известити Његово Императорско величанство у чему се огледа његово занимање од времена које сте одредили, као се он понашао, и због чега Ви нисте обратили пажњу на његово занимање за масонске ложе“. Последње питање је било веома незгодно за генерала Инзова. Инзов, васпитаник мартинисте кнеза Ј.Н. Трубецког у свом одговору кнезу Волконском о учешћу Пушкина у раду масонске ложе написао је очигледну лаж када је утврдио: „…што се тиче његовог (то јест, Пушкиновог) занимања за масонске ложе, он због непостојања исте то не може бити, чак и кад би имао жељу да то постане“. У стварности, као што смо горе указивали, у Кишињеву је била масонска ложа „Овидиј“ и Пушкин је био њен члан. И у том тренутку кад је Инзов писао свој одговор Волконском, ложа „Овидиј“ је још постојала и прекинула је своје постојање само неко време после захтева кнеза Волконског. Мартинист и масон Инзов је лагао Волконског саопштавајући му да, ако би Пушкин и пожелео да буде масон, он не би могао бити такав због одсуства масонске ложе у Кишињеву. Само се надајући на то да ће петроградски масони успети да прикрију његову очигледну лаж, Инзов је смео тако смело да лаже Волконског. О постојању масонске ложе у Кишињеву знали су сви становници Кишињева. „Кишињевски масони – саопштава Тиркова-Вилијамс у својој књизи „Живот Пушкинов“ (Том I, стр. 258) – су деловали прилично отворено. Посвећујући у братство бугарског архимандрита Јефрема, њега су са завезаним очима провели кроз двориште у подрум. Ложа „Овидиј“ је била смештена у кући Кацака, на главном тргу, увек пуном народа. Бугари су се, видевши да њиховог архимандрита некуда воде завезаних очију, бацили да га спасавају од „ђаволског суда“. Једва су их успели умирити. При таквој отворености, тешко да је у маленом Кишињеву било могућно сакрити масонску ложу „Овидиј“ од пажње власти. Инзов, као и већина мартиниста, вероватно је и сам био масон и можда просто није желео да одаје своје „браћу-зидаре“. „Пушкин – пише Тиркова-Вилијамс – … је у Кишињеву преживљавао својеврстан пад,… Прошао је кроз тамне клисуре у којима су кружиле тамне силе, нападале, савлађивале. Не потпуно, не задуго, не без борбе, но ипак савлађивале. Велики уметник није могао ући у уски скептицизам, но, нешто га је мучило, прекривало урођену јасну снагу његовог духа“. (Том I, стр. 294).
Живећи на југу, Пушкин се сретао са многим масонима и угледним учесницима масонско-дворјанске завере декабриста: Рајевским, Пестељем, С. Волконским и другим, са Енглезом-атеистом Гетчинским. Живећи на југу он се дописивао са масонима Риљејевим и Бестјужевим. Упућен на југ да се исправља од политичког слободоумља стеченог у лицеју, Пушкин се, напротив, заузимањем масона и декабриста, нашао заробљен политичким и религиозним слободоумљем чак и још више него у Петрограду. Само у том кратком периоду његовог живота, поглед на свет Пушкина и носи одређене црте политичког радикализма. Но, тај период није дуго трајао. Масони и декабристи се брзо уверавају да Пушкинов радикализам и атеизам нису дубоки и схватају да он никада неће бити њихов убеђени присталица. Пушкин је, без обзира на своју младост, пре масона и декабриста схватио да са тим људима он нема и не може имати ничег заједничког. Управо у том периоду, ускоро после ступања у масонско братство, он је по сопственом признању, почео да изучава Библију, Куран, а расуђивања Енглеза-атеиста назвао је у једном свом писму „баналним брбљањем“. Пушкин се разочарао и у радикалне политичке идеје. Сусревши се са најугледнијим чланом Савеза Благостања, илуминатом Пестелом, о чијој изузетној памети су му декабристи заглушили уши, Пушкин је у њему видео само жестоког, заслепљеног фанатика. Према сведочењу Липранде: „Када је Пушкин први пут видео Пестеља, онда је, говорећи о њему, рекао да му се не свиђа, и без обзира на његову памет, коју је он покушавао да искаже филозофским тенденцијама, никада се са њим не би могао зближити. Пушкин се негативно односио према Пестељу, закључивши да се његова ауторитарност граничи са окрутношћу“.
Пушкин се није зближио ни са угледним делатником масонске завере на северу – песником Риљејевим. Политичке стихове Риљејева „Думи“ Пушкин је називао смећем и шаљиво је говорио да њихов назив потиче од немачке речи дум (глупак). Подсмевао се Пушкин и над политичким радикализмом Риљејева, о чему сведочи Плетњев. Водећи на југу потпуно неозбиљан начин живота, Пушкин је у стварности много и упорно читао и исто тако много и озбиљно мислио, јачајући духовно свакодневно.
Тиркова-Вилијамс правилно примећује посебност Пушкиновог карактера: „Пушкин је имао гипкост и силу челика. Савити се под утицајем спољашњег удара или сопствених „метежних“ заблуда. И поново збацити са себе терет. Излити се у стиховима и исправити се“. Пушкин је у Кишињеву написао следеће веома значајно признање:
Уздахнувши, оставио сам друге у заблуди/Своје непријатеље предао сам проклетству заборава/И поцепао сам мреже којима сам био заробљен/За срце нову кушајући тишину/Мој својеобразни геније је у усамљености/Спознао и тихи труд, и жудњу за размишљањем/Владам својим даном, ум је у складу с поретком/ Учим, да одржавам пажњу многих мисли/Тражим награду у загрљајима слободе/У метежној младости изгубљене године/И у образовању да станем једнак са веком.
Изузетно је карактеристично и друго поетско признање, које је написао те исте 1821. године:
Увек ће тако бити и било је,/Такав је од давнина бели свет:/Учених је много, а умних мало,/Познаника хрпа, а пријатеља нема.
Ни међу масонима, ни међу декабристима који су живели на југу, Пушкин није нашао ни истомишљеника, ни пријатеља. Као и сви генији, он остаје усамљен и иде својим посебним, непоновљивим путем. Већ следеће 1822. године, у Кишињеву, Пушкин пише своје изузетне „Историјске белешке“ у којима он развија погледе који представљају оповргавање политичких погледа декабриста. У то време, пошто су сами декабристи сматрали да је неопходно самодржавље заменити уставном монархијом, или да леви генерално потпуно униште монархију и у Русији уведу републику, Пушкин тврди у тим примедбама да је Русија ванредно добила, да су сви покушаји аристократије у 18 веку ограниче самодржавље, претрпели крах.
Сећајући се свог живота у Михајловском, Пушкин пише 1835. године:
Но, овде ме је тајанственим штитом/ Свето провиђење осенило/ Поезија ме је, попут анђела утешитеља/ Спасила и ја сам васкрсао душом…
Поводом стихова „Платонизам“ који нису укључени у први том, Пушкин је написао: „Није потребно, јер ја желим да будем моралан човек“. „Богати Михаиловски период био је период завршног брушења Пушкина. Његово ослобођење од иностранштине почело је још у лицеју, делимично се пројавило у Руслану, потом је почело све јаче и јаче да се пројављује, превладавајући егзотику јужних утисака. Од првих, писаних у полуруској Одеси, строфе Оњегина су већ вејале руским селом. У древном псковском крају, где песник попуњава књижевна знања непосредним посматрањем над народним животом, продубљује се његов интерес за руску старину, за руску стварност. Сада је Пушкин око себе слушао чисто руски говор, живео је међу људима који су били одевени по руски, који су певали старинске руске песме, поштовали старе обреде, молили се по православним обичајима, поштовали духовно наслеђе својих предака. Ко да је неко окренуо точак историје на два века назад и Пушкин је уместо барских салона у којима су имитирали Европу у манирима и мислима, осећао као у допетровској, Московској Русији. Њој је душом и телом припадао од њега скривени сељак у ражи, сељачке девојке, са којима је Пушкин за празнике плесао и певао, слепи и певачи на вашару, игуман Јона постављен да подучава песника уму-разуму. Сви они, сами то и не знајући, помогли су Пушкину да постане руски национални песник“ (А. ТырковаВильямс. Жизнь Пушкина, т, II, стр. 72).
Луцидна је примедба Розанова, да „Уопште нису универзитети изградили доброг руског човека, него добре, неписмене дадиље“, могу се у потпуности односити на Пушкина. Управо преко дадиље Арине Родионовне и у раном детињству и у годинама живота у Михајловском, у његову генијалну душу је продирао моћан поток руског националног погледа на свет. „У Псковској забити, слушајући дадиљу и певаче, навикавајући се на живот тих људи, читајући хронике, стварао се један од најтежих, преломних момената руске историје, Пушкин је поново осетио живу силу руске државе и нашао је за њу израз у „Годунову“. Од тада па до краја живота, он у мислима није одвајао себе од Империје“. „…Не само власт, него чак ни пријатељи нису схватали да 26-годишњи песник није оштетио темеље, него да је био моћан извор руске стваралачке великодржавне силе. Ањенков је објаснио то несхватање делимично тиме што је импулсивна, страсна природа песникова често многе доводила у заблуду. Иза спољашњих севања, они који су му били блиски видели су његову унутрашњу јасноћу и мудрост…“. „…Још у Одеси, он је полушаљиво звао Александра Рајевског на јутрење “да би чуо глас руског народа као одговор на христословље свештеника“. „… у Михајловском он је јасно чуо тај глас. Међу истинским, старинским руским животом он је збацио са себе волтеријанство, остао је руски народни песник. Дадиља са својом непоколебљивом вером, Свете Горе, богомољци, слепи, хроми богаљи, игуман коме је љубав ка водки била у хармонији са сељачком побожношћу, читање Библије и Светих Отаца – све је то просветљавало песникову душу и тамо се одиграла са њим тајанствена промена, тамо га је тајанственим штитом осенило свето Провиђење. После Михајловског, Пушкин није написао ни један богохулни стих, који су раније, ради забаве тренутних другова, тренутне младости, тако лако излазили испод његовог пера. Не отвара се случајно његов поетски календар из Михајловског са „Имитацијом Курана“ и завршава се са „Пророком“. У писмима из села Пушкин неколико пута говори о Библији и Четима-Минејима. Он их пажљиво чита, прави записе, многима се усхићује као писац. Није то просто интересовање књижевника, него дубља трагања и осећања. Пушкин пажљиво осматра светитеље, трудећи се да схвати изворе њихове силе. Током година тај интерес се шири“. (Тыркова-Вильямс. Т. II, стр. 393).
Пушкин често чита књиге на религиозне теме. Он је сарађивао анонимно у састављању „Речника светих“. Пушкин 1832. године пише да је он „са умиљењем и невољном завишћу читао „Путовања по Светим местима А.Н. Муравјева“. У четири књиге „Савременика“ Пушкин је штампао три рецензије за религиозне књиге. После Пушкиновог преласка са југа у Михајловско, од трагова његовог кратковременог политичког и масонског стања ума, није остало ни трага. То су, тешка срца, морали да признају чак и такви крајњи западњаци као Г. Федотов: „…хришћански утицај умртвио је његов хуманизам – пише Г. Федотов у зборнику „Нови Град“, – Пушкин није црпео из девастираног родитељског дома, није црпео из волтеријанске средине која га је окруживала, него из дубине тог руског народа (почињући од дадиље), са којима је жудео да општи, и пут који је успео да трасира још у Михајловском“. Од расположења „политичког радикализма“, „атеизма“ и од бављења антихришћанском мистиком масонерије, у Михајловску скоро да није остало ништа. За духовно созерцавајућег Пушкина све је то већ – прошлост, занимање бесповратно прошле младости. Генијални ум Пушкина који је вечно радио, схватио је пре многих његових савременика лажљивост масонства и волтеријанства и одлучно се удаљио од идеја повезаних са волтеријанством и масонством.
„Увече слушам бајке – пише Пушкин брату у октобру 1824. године – и тиме награђујем недостатке свог ПРОКЛЕТОГ васпитања. Како су драге те приче. Свака од њих је поема“. Како је велики руски национални песник и како је политички мислилац Пушкин сазрео у Михајловском.
„Моја душа се проширила, пише он 1825. године Н. Рајевском – ја осећам да могу да стварам“. У Михајловском Пушкин много чита, много размишља, изучава руску историју, записује народне бајке и песме, много и плодотворно ради: у Михајловском је написао „Бориса Годунова“, „Евгенија Оњегина“, „Цигане“, „Грофа Нулина“, „Имитацију Курана“, „Бакхическу поему“ и друга дела. У Михајловском се завршно искристализовало уверење да сваки образовани човек мора да размишља о државном и грађанском устројству друштва чији је он члан и да је дужан, да по мери својих могућности, непрекидно помаже његовом побољшању.
