Алекса Шантић
Поштовани читаоци, велики србски светитељ Свети Василије Острошки, слава му и милост, вековима надахњује све благочестиво у роду србском. Надахњивао је и свог великог земљака, Србина из Херцеговине, Алексу Шантића. Није случајно управо земљак светог Василија, слава му и милост, написао оне знамените речи - мене све ране мога рода боле - речи потпуно супротне каиновском духу савремених монтенегринских потурица. Како другачије да буде - ради се о светлости и тами. Песник помиње сузу светитеља која је канула. Колико је суза великог светитеља кануло од како су отпадници у витешкој Црној Гори пљунули на претке и сврстали се у припаднике народа насталог у Титовом Јајцу 1943 . године, који од тада, до данас, не престају да војују против Бога и свеколиког Србства у Црној Гори. Међутим, велики свесрбски светитељ Свети Василије Острошки, слава му и милост, надахнуо је данас и витешки србски народ у Црној Гори, запаливши искру благочестиве вере у витешкој Црној Гори, прво у децембру 2019. године, а онда и у мају 2020. године. Хапшењем витешког владике Јоаникија, заблудела сорта настала у Титовом Јајцу само је помогла да се "над нама Небо отвори" како је глагољао велики србски песник и владика и владар Црне Горе Петар II Петровић Његош...
♦ ♦ ♦
ПОД ОСТРОГОМ
Спокојно ћути манастир и спава.
Малени торањ стражари и бдије,
И доли мирно тече Зета плава.
Још позни мјесец на видику није,
Одблесак први тек што једва зâри
Врхове кршâ. Тихо. Само вије
Притајен вјетар из грмова стари’.
Но док под храстом од стољетних дана
Преда мном ватра кô јутро се жари
И црвен баца по рачвама грана,
С кивота светог сјај чудесни сину,
И сребрн блесак паде преко страна…
И видјех: уз крш свети отац мину,
На челу носећ једну мутну бору,
И сјајан на врх Острога се вину.
Пјесму звијезде почеше у хору,
И видар бола у одежди стану,
Погледа тамо према Дурмитору.
Клекну и поче да моли, и кану
Суза му једна… Као никад прије,
Небо затрепта, и над врхом плану
Пун крвав мјесец… И са страна свије’
Са грмљем болно јекну голет горња;
И кô срце једно гдје јад љуто бије,
Жалосно звоно зацикта са торња.
1910.
Фотографија: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА
