1.
Прошло је пола века откако у друштвеној свести, захваљујући водвиљу „Гусарска балада“, рат 1812.године постоји као нешто јако старо и не претерано озбиљно, као нешто баш театрално. После 1941.године сви ти топовски фитиљи и сабље – то вам је као дечја игра.
Зато актуелизовање схватања грандиозности догађаја 1812.године (посебно ако се они сагледавају из перспективе врло вероватних догађаја у блиској будућности) представља задатак не само историчара, већ и уметника, публициста, философа.
У савременој историјској науци постоји жанр који се назива „микроисторија“. Глобални процеси се осмишљавају кроз проучавање невеликих заједница људи који живе у конкретном локалитету и у одређено време. Такву заједницу, сасвим сигурно, представљају и официри који су учествовали у Бородинској бици. Иза њих су остали записи - успомене, писма, дневници, ратни извештаји…
Ми сада нећемо да размишљамо о процесима светских сразмера, али ћемо покушати да помоћу само једне речи, која због свог изузетног коришћења и осећања које изазива може да се назове „најбитнијом“, увидимо очи у очи тај ужасни дан и да га емоционално преживимо. Слика која нам се отвара пред очима је много упечатљивија од оне код код великог Франца Рубоа, и опипљивија него у савременим 3D технологијама. „Микрореч“ се емоционално утапа у атмосферу догађаја, она осветљава човека, чак и када постоји највећа могућа једноставност при излагању.
Реч која је присутна у свим описима Бородинске битке је реч „ужас“. Именица „ужас“ и све речи изведене од ње:
„…Тог ужасног дана“ – изговара генерал гроф М.С.Воронцов.
„Битка бесна и ужасна…“ – прича генерал Јермолов.
„Каква ужасна битка!“ – пише поручник Ф.Глинка.
„…На дан главне битке, - доцније се сећао генерал гроф Воронцов, - дат ми је задатак да браним шанчеве прве линије на левом крилу, и требало је да издржимо први и врло жесток напад 5 – 6 француских дивизија, које су истовремено бачене у борбу против те тачке; по нама је дејствовало преко 200 топова. Отпор није могао дуго да траје, и он се завршио, у ствари, када је престала да постоји и моја дивизија. Налазећи се у самом центру и пошто сам видео да је један од шанчева на мом левом крилу изгубљен, узео сам батаљон 2. гренадирске дивизије и повео га на бајонете, како бих повратио шанац. Међутим, рањен сам, а батаљон је скоро уништен. Било је скоро 8 сати ујутро и мени је судбина одредила да будем први у дугачком списку генерала који су тог ужасног дана избачени из борбе…“
Исту ту епизоду на Семјоновским шанчевима и њен наставак ми налазимо и код генерала Јермолова: „Одједном се на нашем левом крилу разбуктала топовска и пушчана ватра. Покренуле су се страшне громаде снага и без обзира на наш отпор, изгледајући застрашујуће, корачајући спорим корацима, непријатељ је ишао према нама, и наши ровови испред села Семјоновскоје су освојени. Али ипак он није могао дуго да издржи и са невероватним губицима је одступио. Раздражен због неуспеха, сакупио је растурену војску, додао одморне снаге и обновио напад. Пукови који су нападали, који су уништавани убиственом ватром наших батерија и пешадије, ишли су упорно напред. Али дивизије грофа Воронцова и Неверовског су их дочекале бајонетима и омиљено оружје руског војника само није могло да продужи отпор. Батерије су прелазиле из руке у руке: губици са наше стране су били виши од издрживих, ту је рањен и гроф Воронцов. Командант заједничке гренадирске бригаде, пуковник кнез Кантакузин, избацујући непријатеља из тврђаве коју је овај освојио, је убијен. И генерал-мајор кнез Горчаков други (Андреј Иванович) је, док је распоређивао своје јединице по ивици левог крила армије, био рањен…“
„Ех, пријатељу мој! Како је ужасна била битка код Бородина!“ – узвикује у „Писмима“ Фјодор Глинка. – „Па и Французи кажу да су из топова избацили 60.000 ђулади и изгубили 40 генерала! И наши су губици врло велики. Кнез Багратион је тешко рањен! Катарина каже да процена људи не може да се упореди ни са каквим новчаним губицима.“ Али у рату за отаџбинуни људи више нису важни! Крв тече као вода: нико је не штеди и не жали! Не, пријатељу! Ни обале Дунава и Рајне, ни пола Италије, ни немачки пејзажи одавно, а можда и никада до сада нису видели тако жестоку, тако крваву и тако ужасно гласну грмљавину топова у једној бици! Само су Руси то могли да издрже: борили су се под небом своје отаџбине и на својој рођеној земљи…!
Обавезно треба да се примети: у овом фрагменту први пут се појављује израз „отаџбински рат“, и то баш онако, како га ми схватамо: народни рат. Овај одломак је писан три дана после Бородина, 30.08.1812.године. Тада нико није ни помишљао на ратни поход ка иностранству – на ратовање ван граница своје земље. А сам израз „отаџбински рат“ је у народу прихваћен на прави начин (широку примену је добио) тек четврт века доцније.
Да, и још – оно најстрашније, чему је Глинка био сведок тог дана: „Не гледајте у тај шумарак, - рекао ми је један од доктора који је превијао рањенике, - у њему су читаве ломаче одсечених руку и ногу!“ Ломаче – то су брда побацаних једних преко других руку и ногу, које су само тренутак пре тога биле живе. Па ти сад живи и сећај се те зелене шумице!“ Тамо где су превијане ране, пише Глинка, локве крви нису пресушивале. „Никада нисам видео тако ужасне ране. Разбијене главе, откинуте ноге и руке смрскане до рамена, биле су уобичајена слика. Они који су носили рањенике су од главе до пете били у крви и мозговима својих пријатеља…“
2.О молитви
Довољна је само једна реч да се види слика битке. Али та реч неће никоме дозволити да продре у руску душу. Прво, за већину, а то је све био свет искусан у ратовању, реч „ужас“ уопште није представљала оно осећање које их је тог дана водило. Било их је доста који су се у самој бици осећали као рибе у води. Баш о генералу Милорадовичу, кога смо већ помињали, се причало да је он, док око њега звижде меци, био као код своје куће, а ђулад која падају код ногу његовог коња га терала су га да збија шале. И није био једини. Кнез Пјотр Вјаземскиј прича о онима, које је дотле сретао само на баловима или улици: „На бојном пољу сам сусретао многе моје познанике из града… Баш је било чудно. Сва та господа су и у бици изгледала као да су у својој кући, или у кући неког пријатеља. Само сам ја био новајлија и незграпни провинцијалац међу блиставим и многобројним престоничким друштвом…“
А ево какви су војници (према успоменама ветерана Царског гренадирског пука): „Војници се нису шалили и нису се смејали, већ су седели и нестрпљиво чекали када ће затребати бајонети, а док су чекали они су грицкали травке. А свуда око њих, и испред њих: дим, прашина, крици, стењање, звиждање метака и фијукање ђулади и граната! Тамо избаце цео ред, а онамо читаву гомилу људи унаказе! – а наши само мирно седе…“
Седе у рововима, чекају наређење, прстима гњече травке, а у њима скакавци; војници се моле…
Ето - само је овако могуће завирити у руско срце: без тога је било каква слика о њему нетачна.
Историчар Царског гренадирског пука, заставник Гребеншчиков је написао: „А уопште, у тој години која је за Русију била толико тешка, сви њени верни синови – руски војници – су се тако борили, тако чврсто стајали за Православну веру и Руског Цара, да је тешко издвојити било који пук; сви су умирали за Русију, како и доликује свакоме ко је Рус… та је битка доказала да ако армија воли Цара, Отаџбину и Веру, и ако им је одана, број непријатеља не значи ништа, и исто толико не значи ништа искуство тог непријатеља!“
Царски гренадирски пук је био постављен у селу Утице, одакле је јуче, 25. августа, у подне почела литија са чудотворном иконом божје мајке која је донета из Смољенска. Гребеншчиков пише: „Војнике су кропили светом водицом. Хиљаде људи су стајале и молиле се за спас Вере, Цара и Отаџбине руског народа! На пола пута икону је дочекао кнез Кутузов; окружен многобројном свитом он се сагнуо пред њом и поклонио јој се до земље…“
И сада ево важног детаља, итекако важног: „А трговци и сав руски народ – сви су донели да богато угосте своје храбре заштитнике. Али када су подофицири-интенданти позвали војнике на по чашицу водке многи међу њима су одбијали, говорећи да се не спремају за обичан празник, већ да падну за рођену земљу, и зато треба не да пију, већ да се моле! Време беше иако ведро, ипак влажно и хладно. Без обзира на то – скоро нигде се нису могле видети ватре – коме је још било стало до њих у таквим тренуцима! Нису се чули ни песма, ни смех. Сви су се молили…“ Али, истовремено, наши су гледали у Французе који су славили читавог дана и ноћи двадесет петог на двадесет шести август. А онда се појавило сунце. Јутро је било ведро, време празнично…“
Фјодор Глинка није само дневник писао:
„Напред наши, напред момци,
С Богом, вером, бајонетом!
Све за веру и нашу верност:
Победићемо или изгинути!“
Вера Православна и молитва – ето то је био ваздух Бородина. Покретач ратничког подвига – поимање светости догађаја.
Бородино је, наравно, руска победа: непријатељ није постигао циљ који је себи поставио, није уништио руску армију. Кутузов је војску повукао онако, како је требало. Њено повлачење је штитио одважни Милорадович.
3.
Када причају (на пример Јевгениј Тарле) да после битке „нико до последњег тренутка ма колико се трудио није успевао да схвати шта то Кутузов жели“, а он сам је, као, већ био донео одлуку да напусти без нове битке Москву“, тиме Кутузову дају особину коју Руси не поседују. Наравно, Кутузов је могао још у пролеће 1812, ратујући са Турцима, да све турске мурзе и везире врти како хоће око малог прста, јер их је скроз читао, знао је све њихове особине и тајне страсти, и зато их је полако гурао према ономе, што треба Русији. Он је зато у мају и завршио рат, пошто је својом војском која је бројала 15 хиљада војника растурио османлијску, од 60 хиљада људи, потписао мир, осигурао границу са јужне стране, због чега је био награђен титулом грофа, а убрзо после тога и најсветлијег кнеза.
Али – игра са Турцима је била једно. Москву никако није могао да изда Рус, макар му и памет била тако плитка да је бистре главе могао да изговори да „губитак Москве још увек не значи губитак Русије“. Оваква прича се може наћи у свим приручницима. Тарле претпоставља да је Кутузов намерно збуњивао своје блиске сараднике, говорећи час једно, час друго. На пример – генералу Тормасову: „Мој тренутни задатак је спасавање Москве“. А генералу Јермолову је одлучио да опипа пулс када је овај покушао да изговори да Москва мора да се напусти: „Где ти је памет?“ Тарле такође каже да се „Кутузов збуњивао, сам себи противуречио, али све како би војницима показао да он не жели ни по коју цену да препусти Москву“, јер „нема силе која би га натерала да оде из ње, али – шта да се ради – Божја воља постоји!“ Реч „Бог“ је у раду совјетског академика Јевгенија Тарлеа (1874 – 1955) писана великим словом – да ли у духу времена, да ли из неког другог разлога. Мада се из његове биографије зна да је он пореклом од цадика али се, када се уписивао на Кијевски универзитет, крстио.
Рекло би се да заиста све до последњег тренутка Кутузов није знао шта да се ради. Цело његово биће је било против напуштања Москве, јер је то значило да се њене светиње могу изложити скрнављењу. Зна се да је Кутузов био богомољац, да је волео литургију, да је тражио да се испуни не његова, већ Божја воља. Чекао је откровење. А када је оно дошло, он је, пошто је изненада прекинуо седницу, изговорио: „Влашћу коју су ми дали Господар и отаџбина - наређујем повлачење“.
Његово лично мишљење га уопште није интересовало.
А ноћу је у својој колиби плакао.
+++
Поље Куликово, па Бородинско поље, па Прохоровско…
Сваки руски век је имао своје поље.
Поље 21.века још увек нема своје име…
Преузето са:http://srb.fondsk.ru/
