Архимандрит Софроније (Сахаров, + 1993.)
Настављамо серију текстова о црквенословнском језику...
Људски језик је предвиђен за изражавање реалности различитих нивоа: постоји житејски ниво – ниво природних потреба; постоји ниво близак њему који се од њега ипак разликује – ниво примитивних душевних осећања и страсти; постоји језик политичке демагогије; постоји научни, философски језик, језик поезије; на крају највиши од свих јесте језик Божанског Откровења, молитве, богословља и других односа између Бога и људи – литургијски.
Сваки језик има свој задатак: да уведе слушаоца или читаоца у област којој дати језик припада. Имајући у виду “условно-рефлексивну” енергију речи нарочито велику пажњу треба да поклонимо литургијском језику који је позван да у уму и срцима људи који се моле рађа осећај другог, највишег света. Ово се постиже присуством имена и појмова који припадају искључиво божанственом нивоу, као и употребом малог броја специфичних облика изражавања.
Словенима је по промислу дарован благословени језик који се вековима користи у богослужењу, Светом Писму и молитви, и који се никада не користи за ниже свакодневне потребе, чак ни у црквеној литератури. Ми смо категорички убеђени у неопходност употребе овог језика у богослужењу; уопште нема потребе да се он замени језиком свакодневице, чиме ће се неизбежно снизити духовни ниво и тиме нанети неизмерна штета. Неумесни су аргументи о тобожњој неразумљивости старог језика за многе савремене људе; за људе који су одреда писмени и чак и образовани. За њих усвајање малог броја речи које се не користе у свакодневном животу представља посао од неколико сати. Сви без изузетка улажу огроман напор у усвајање сложене терминологије из различитих области научног или техничког знања: политичких правних и друштвених наука, философски или поетски језик и томе слично. Зашто би се Црква приморавала на губитак језика који је неопходан за изражавање својствених највиших форми богословља или духовних искустава?
Свако ко искрено жели да постане заједничар у вековној култури Духа лако ће наћи могућност да усвоји непроцењиво благо свештеног словенског језика који запањујуће одговара великим тајнама богослужења. Невелике особености овог језика човеку олакшавају напор да се привремено одвоји од страсне свакодневице: всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије.
Ако бисмо приликом служења Литургије користили језик своје свакодневице он би у души и уму присутних изазивао рекације нижег нивоа – нашег физичког постојања. Људска реч је образ Предвечне Речи Оца. Ријечју Господњом небеса се створише... Он рече и постаде; он заповједи, и показа се (Пс. 33, 6, 9). И наша реч поседује стваралачку моћ. Ријеч Бога нашега остаје довијека (Ис. 40, 8); и наша реч достиже вечност ако је речена у путевима воље Његове. Призивањем Имена Божијих обављају се Тајне Цркве, укључујући и претварање хлеба и вина у Тело и Крв Господа.
Речи Литургије и молитава уопште нису само људске, већ су и Одозго дате. Црквени језик спада у сферу Божанственог Бића; он мора да изражава Откровење Духа и њиме изазвана умна виђења. Кроз слушање ријечи Божије (Рим. 10, 17) човек се надахњује на веру која је победила свет (1 Јн. 5, 4; упор. 1 Сол. 2, 13).
(Преведено из књиге «Богослужебный язык Русской Православной Церкви. История. Попытки реформации», Сретенский монастырь 1999.г., стр. 274-275)
