Диогенис Д. Валаванидис
Поштовани,
„Центар за заштиту хришћанског идентитета“ из Београда, са огорчењем и негодовањем протестује због одлуке председника Летоније Еглиса Левитса, који је националном парламенту (Сејму) поднео нацрт Закона о промени статуса Летонске православне цркве, која сада има статус самоуправне јурисдикције Московске патријаршије, а на чијем челу се налази митрополит Курдјашов. Захтев се упућује националном парламенту у коме већину представљају католици и лутеранци, док су православци у мањини. Каквог ли апсурда и цинизма?
Посматрајући ово питање са правног аспекта, прихватање поднетог нацрта Закона, несумњиво представља грубо кршење Устава Летоније и важећег принципа одвојености Цркве од државе. Секуларизам или начело одвајања религије и државе, односно религијских заједница од јавних институција, истовремено се залаже и за умањење утицаја религије на државу или потпуно одвајање религије и државе. У поменутом акту се до апсурда наводе «аргументи» који служе као основ за доношење исправки закона, тј. да тренутни статус Православне Цркве у Летонији наводно представља «претњу за државну безбедност». Питамо се, чиме се овај податак може поткрепити, поготово ако узмемо у обзир чињеницу да летонска Православна Црква није ни на један начин показивала нити показује било које знаке нелојалности према држави.
Такође се питамо, каква би реакција међународне заједнице била уколико би на пример у Руској Федерацији на брзину био донет закон да се католицима забрањује да се потчињавају Римском епископу тј. папи?
Све који се одлуче на сличне кораке морамо подсетити да је тренутак да се помире са чињеницом, да је империјални период цара Константина далеко за нама, када је царска власт могла да доноси сличне одлуке. Тада је седиште Васељенског патријарха било у Константинопољу, где је столовао и Византијски цар и где је био Царски синквитос (Царски савет). То се завршило у уторак, 29. маја 1453. године.
Овим наглашавамо, да је фрагментација Православља отпочела катастрофалном одлуком патријарха Вартоломеја Првог, и његовог пада у искушење етнофилетизма (тј. стања у коме државна и национална припадност не смеју, не треба да буду, и никада нису били одлучујући фактор за Цркву и њено организовање у свету), тј. неканонског признавања аутокефалности Православне цркве Украјине.
Због тога је ова појава с правом осуђена од Православне цркве не само на Цариградском сабору (1872. године), већ и на Сабору на Криту 2016. године који је потврдио одлуке, и осудио етнофилетизам, цитирам, као "јерес" и "змијски отров" који разара јединство Православне цркве, крај цитата. Да се Црква кроз историју није држала у својим одлукама тих основа, од ње до данас не би остао ни камен на камену.
Признањем тзв. Православне украјинске цркве, Цариградски патријарх Вартоломеј Први се поставио изнад Господа Исуса Христа, изнад апостола, изнад Васељенског сабора и изнад светих отаца, који одређују свете каноне.
Када је реч о Руској Православној Цркви, она је током XX века даровала аутономије и самостаалности својим Црквама у државама које су се одвојиле од Русије. За разлику од оваквог става, Летонија је од 1918. године када је стекла независност, отпочела са прогонима православаца и захтевима за одвајање од Руске Православне Цркве – као мајке Цркве. Током двадесетих година прошлог века, летонске власти су одузеле 28 цркава, затвориле црквене образовне институције док је једна четвртина непокретне имовине Православне Цркве била конфискована.
»Центар за заштиту хришћанског идентитета» ће увек штитити изворне принципе Хришћанске цркве, енергично се супротстављати даљој фрагментацији Православне цркве – уколико неко убудуће буде покушао то да учини путем неканонског или секуларног давања аутокефалности, процесу дехристијанизације као и заштити породице и традиционалних породичних вредности.
Београд, 11. октобар 2022. године
ЦЕНТАР ЗА ЗАШТИТУ ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА
Диогенис Д. Валаванидис
председник
Фото: Лични архив аутора
