Напомена: Поштовани читаоци, на данашњи дан 1899. године рођена је Света Царска Мученица, Велика Кнегиња Марија Николајевна Романов. Кратак текст о предивној кћери Светог Цара Николаја II Романова преносимо са братског сајта ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА...
Трећа ћерка у породици цара Николаја II и царице Александре Фјодоровне, на крштењу је добила име Марија, по небесној покровитељки Марији Магдалини, једној од жена мироносица, чији спомен Православна Црква прославља 22. јула (4. августа).
негиња је била задивљујуће лепа: имала је светлосмеђу косу и велике тамноплаве очи, које су у породици од милоште звали „Машкини тањирићи“. С. Ја. Офросимова, царичина дворска дама је са усхићењем писала о Марији: „Слободно можемо рећи да је руска лепотица. Висока, лепе грађе, са густим свиластим обрвама, изразитим руменилом на светлом руском лицу, била је посебно драга руском срцу. Гледаш је и призор ње, одевене у руски бојарски сарафан се сам намеће <…> Она је весела и жива, али се још увек није пробудила за живот; у њој се крије неубухватна снага праве руске жене“.
Као и старије сестре, Марија се одликовала скромношћу, једноставношћу, срдачношћу и добротом. О карактеру кнегиње М. К. Дитерихс је писао: „Велика кнегиња Марија Николајевна била је најлепша девојка, типично руска, добродушна, весела, са сталоженим карактером, сусретљива. Умела је и волела да поприча са сваким, а посебно са простим људима. Током шетњи у парку обично би она започињала разговоре са војницима-чуварима, испитивала их и изузетно памтила, како се чија супруга зове, колико деце, колико земље имају, итд. Са њима је увек имала пуно заједничких тема. Због своје једноставности, у породици је добила надимак „Машка“; тако су је звале сестре и царевић Алексеј Николајевич.“
Пријатељица њихове мајке, Лили Ден је говорила, да Марија није била толико жива, као њене сестре, али је зато имала истанчан поглед на свет и увек је знала шта жели и зашто. Попут старијих сестара, током Првог светског рата Анастасија и Марија су обилазиле рањене војнике у болницама. Шиле су рубље за војнике и њихове породице, и материјал за превијање. Обе су жалиле што због младих година, нису могле да постану праве сестре милосрђа, попут великих кнегиња Олге и Татјане. Обавезе млађих сестара биле су да орасположе рањене војнике. Марија је пре бирала да седи код узглавља и разговара са војницима о њиховим породицама, деци. Скоро све их је познавала по имену.
Без обзира што је била млада годинама, велика кнегиња је поседовала изузетну храброст, коју је пројавила у страшним данима револуције. Ана Тањејева је писала: „Никада нећу заборавити ноћ, када је неколицина верних пукова ( Сводни, конвој Његовог Величанства, Гарда и артирељија) окружила дворац, пошто су се побуњеници са митраљезима у гомилама приближавали дворцу, уз претњу да ће све дићи у ваздух. Царица је увече седела крај моје постеље. Тихо, огрнувши се белом марамом, изашла је са Маријом Николајевном до пукова који су се спремали да напусте дворац. Можда би они и отишли те ноћи, да није било Царице и Њене храбре Кћери, које су са смирењем до поноћи обилазиле војнике, бодриле их топлим речима, заборављајући при томе на смртну опасност којој су биле изложене“.
Извор: ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА
