Ранко Гојковић
Напомена: Поштовани читаоци, изашла је из штампе нова књига протојереја Милорада Голијана. Уз срдачну препоруку за читање књиге, Вашој пажњи нудимо рецензију исте из пера уредника "Саборника"...
† † †
Поодавно сам чуо за проту Милорада Голијана, по природи ствари то је логично за људе који се крећу у том православно-патриотском миљеу, међутим, част личног познанства уследила је релативно недавно, средином 2022. године. На веома посећеној духовној трибини у парохијском дому храма свете Петке у Сурчину, беседа оца Милорада о нашој епској поезији била је веома надахнута и нисам одолео да се не јавим са питањем на ту тему. Својевремено сам за српско-руски ресурс „Фонд Стратешке културе“ написао текст „Српска епска поезија као висока школа етике“, тако да могу рећи да је прота Милорад својом беседом одушевио некога ко је био дубоко свестан заслуга српске епике за чињеницу да је координатни систем идентитета православних Срба заснован на моралним хришћанским императивима љубави и милосрђа, саосећања и неграбљивости, наспрам себичних појмова који су ушли у координатни систем западног погледа на свет, као што су “користољубље”, задовољство”, “лагодност”…
Кроз романсирану приповест главног јунака књиге, поуздање у Бога приправља његову душу на искушења, па се његов живот одвија у складу са древном мудрошћу - ко се Бога боји, тај се ничега не боји.
Читајући у рукопису ову питку али не и плитку романсирану приповест, нимало случајно међу, како би браћа Руси рекли, „настолним“ књигама главног јунака, истичу се Библија и српска епска поезија – без корица, да не привлаче пажњу у том времену идеолошког поимања религије као „опијума за народ“. Дакле, вредности Светог Писма као књиге над књигама и српске епике као духовно вишег, охристовљеног „српског Хомера“ се као невидљива танка нит провлаче кроз целу књигу.
Мноштво је луцидних, скоро неприметних момената, који откривају дубоко познавање не само наше епике, него и наше, српске, као и светске књижевности. Колико је књижевних критичара писало читаве томове о Андрићевом делу, али не прочитах нигде пре тако сажето (у само једној реченици) луцидно запажање проте Милорада да је српски еп језуитски лукаво прикривен у Андрићевој „Травничкој хроници“ и „На Дрини ћуприји“.
Одређена доза мисионарског деловања тешко може бити прикривена у књижевним делима човека који је не само вичан перу, него је и протојереј са много животног и духовног искуства. Описујући усељавање главног јунака у кућу у којој су донедавно пировале демонске силе, главни јунак на место где је раније у витрини стајао телевизор, ставља слику Распећа. У само једној реченици имамо невероватно сликовит приказ суштинског контраста лажног и истинског васпитача.
Прота Милорад кроз несвакидашње студије главног јунака до читаоца добацује категорично неслагање психолога православног „мировозренија“ илити православног погледа на свет (главни јунак ове романсиране приповести на крају завршава са тим звањем психолога специјалисте) са психотерапијом богобораца Фројда и Јунга. Одлучно се указује и можемо рећи и доказује, да Фројдове сексуалне фрустрације из детињства не могу да важе као основ за психотерапију другог човека.
Одмах после тога, следи својеврсна „духовна ревизија зодијака“ проте Милорада, где такође само у пар реченица указује да је Небеско Јагње које иде на заклање (симбол нашег Спаситеља Исуса Христа) решење за све проблеме који муче човека. Драмски заплет не може заобићи ни монашко духовно искуство, овог пута ради се о игуманији која је успела да суштински разуме и идеологију и религију или да кажемо другачије – да религијом укроти идеологију.
И на крају, иако без икаквих директних признака идеолошке мржње према „црвенима“, аутор кроз лик главног јунака показује суштинску поруку ове књиге – да се све може уз помози Боже. Па чак и то да у само једној реченици укаже да је главни јунак успео да професионално достигне врхунски углед а да притом избегне ношење униформе коју нису „мирисали“ његов деда и ујак. Чак и у таквој армијској средини која је идеолошки потпуно потчињена оној униформи која се жестоко борила против униформе његовог деде и ујака. Света евхаристија или како прота рече на крају књиге „Христово семе хлеба и вина“ једини је пут који води у Виши Свет. Заиста - предивна поука и порука на крају књиге.
Од срца препоручујем читаоцима ову књигу проте Милорада, коју лично прочитах у једном даху…
На Крстопоклону недељу Л.Г. 2023 по Рождеству Христовом
Ранко Гојковић
