Драган Елчић, режисер
Напомена: На Саборнику смо већ писали о изласку књиге "Од сумрака до Васкрсења Ловћена". Данас нудимо текст нашег уваженог режисера Драгана Елчића, члана Управног Одбора "Православне фондације". Усудићемо се да кажемо да овај осврт професора Елчића представља озбиљан допринос његошологији...
Подсећамо да куповином књиге помажете рад "Православне фондације", књигу можете наручити путем мејла:
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. или
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
као и путем телефона:
+381 64 197 31 78 или
+381 60 030 06 54
♦ ♦ ♦
„Tо је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните − ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет како ја хоћу, онда ћу вас оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.”
Ово свједочанство је оставио В.М.Г. Медаковић, његов ађутант и пријатељ, ријечи којима је владика обавезао Црногорце да га сахране у његовој цркви на Ловћену. Ово за мене није само завјет, ово је пјесма, јер Његош је српска пјесма и све што се о њему каже тачно како је било, просто, ништа не додајући ни украшавајући – пјесма је.
Том жељом заувијек je ријешено питање Његошева гроба и споменика. Свако другачије рјешење, проклетство је. Кад данас читамо расправе за рушење и против рушења „капеле” и враћања њене аутентичности (архитетконске, скултпторске, естетске, политичке, историјске ...) – ипак је међу свим тим разлозима најјачи и сам себи довољан онај један са којим смо и почели: Његошева жеља! Не ради се ни о чему другом до скидања проклетства са нас:
„Бјежи, грдна клетво, с рода
Завјет Срби испунише!”
Шта још има да ми расправљамо о разлозима за враћање цркве, гроба и праха једног од духовних отаца Србије – кад је сам он рекао све што треба. Тешко народу који не поштује своје светиње, који не зна ништа веће од себе. Да нас не погоди проклетство, враћајмо светиње на њихово мјесто! Код нас, Његошевих сународника, у Републици Српској се о празницима и кад је крсна слава неизоставно пјева и ова пјесма:
„На Ловћену Његош спава,
Најмудрија српска глава.”
Споменик на Ловћену није споменик Његошу, него Мештровићевој ирационалној вољи за моћи. Мештровић није себи дозволио тај механички поступак кад је радио Пијету за Ватикан, кад је вајао бисту папе Пија XII, бисту Степинца, Пијету за цркву Светог Марка у Загребу, рељеф Свети Јероним, или рељеф Папа Сикст V. То су чисте скулптуре, умјетничка дјела по којима ће Мештровићево име остати трајно. Колико су демократија, хуманизам, укус и људска мјера далеко од оних који врше насиље над нашим укусом и прије свега, над нашом вјером православном – а колико је њиховој души и интими блиско насиље, интрига и обмана јавности – о томе ће остати да свједочи управо овај споменик.
Блаженопочивши митрополит Амфилохије, писао је својевремено влади Црне Горе и њеном предсједнику Милу Ђукановићу, са захтјевом да се обнови капела на Ловћену и тако скине проклетство са Црне Горе које је на њој оставио Петар Други Петровић Његош.
„Ово је историјска прилика да се коначно испоштује Његошева последња воља, обнови његова изворна капела на Ловћену и да се у њој похране по седми пут његове свете мошти. Увјерен сам да ће Влада Црне Горе одговорно и позитивно прихватити овај приједлог. Капела је била задужбина Светог Петра Цетињског и подигнута је по његовом упутству на мјесту које је он одредио...” – навео је у писму митрополит Амфилогије.
Његошеве мошти су шест пута претуране и шест пута смо га сахрањивали, то је мучеништво колико и сам његов народ. Рушење капеле на Ловћену је само један од чинова несрећног времена који је обиловао небројеним варварствима. Његошев аманет да се сахрани на врху Ловћена има дубоки смисао колико и дубина његовог дјела.
Његошева Луча микрокозма је успон, узлажење, из празновјерја у вјеру.
Подижући овај споменик Ивана Мештровића, свједочанство је о нама: о нашој апатији, духовној изгубљености, и лицемјеру у кокетирању са земаљским царством. Дубока црногорска и национална траума. Идеолошки разлози руководили су комунистичку власт да сруши цркву. Али не само то, него и идеолошки разлози када је ријеч о томе да се сваки траг присуства српске православне традиције на овом простору угаси. То су били идеолошки разлози.
Рушењем Његошевог Завјета, срушена је Луча, и закорачило се „ни у шта”. Митрополит Амфилохије поручивао је да неће умријети прије него што на врх Ловћена не врати Цркву Светог Петра Цетињског. „Немој мислити да сам стар за то. Не, Господ ће је вратити тамо гдје је била”, изјавио је митрополит за београдску Политику. Вјера у Бога је извор бесмртности: „Дар Божји је живот вјечни у Христу Исусу Господу нашему”... (Посланица Римљанима 6:23). Пред нама су сада два Завјета двојице владика − лучоноша наше вјере, П.П. Његоша и Амфилохија. Можда је на овом мјесту најбоље цитирати одговор владике Данила Вуку Мићуновићу у Горском вијенцу:
„Ђе је зрно клицу заметнуло,
онђе нека и плодом почине;
је ли инстинкт ал`духовни вођа,
овдје људско запиње познање!
Вук на овцу своје право има,
ка тирјанин на слаба човјека;
ал` тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права
то је људска дужност најсветлија!”
(гр. Άξιον εστίν, стсл. Достóйно éсть) Аксион Естин – Достојно Јест... Завјет свима нама и тест Достојности. Јесмо ли Достојни да испунимо завјет наших владика − лучоноша?
А да бисмо могли разумјети суштину тог Завјета, морамо разумјети величину Његошевог дјела. Указана ми је част да напишем неколико редака – онако како сам ја схватио Његоша.
Нијемци имају легенду о Фаусту: да човјека ништа не може усрећити док не склопи савез са Сатаном, док се не завјетује сатани, док не настане ера Сатанског завјета. Са Мефистом! Тако је и умјетност могућа само као „ђаволска ствар” (па је зато Мартин Лутер и осуђивао иконе, сматрајући, „изгубљен”, да су оне само умјетност!)
Али савез или сарадња са Сатаном је предворје лудила! И то је најбоље описао Томас Ман, да се Доктор Фауст завршава – не тиме што би ђаволи однијели Фаусту душу послије смрти у пакао, него – тиме што човјек полуди, доспијева још за живота у свој сопствени пакао. Јер лудило је – пакао! Сатана је једини лик који бисмо били у стању да разумијемо кад бисмо се одрекли слободе и свијести о њој. Тако каже и Ф.М. Достојевски у Великом Инквизитору (Велики Инквизитор је наратив у трећем току романа Браћа Карамазови). Не можемо свући Небо на земљу, али можемо од земље учинити пакао! У том Савезу са Сатаном настала је и Мештровићева умјетност као „ђаволска ствар”.
О нашем коду
Суштина или тајна српске историје, живота Заједнице у Цркви, јесте тајна Христа – Светосавског завјета датог на Жичком сабору, на Спасовдан 1221.г. (одржан је црквено-државни Сабор у новоизграђеном манастиру Жича), а надграђена Косовским завјетом. Србе кроз историју није стварала и у историји одржала држава, него Црква – зато са правом можемо казати да су Срби народ Завјетни. Србе је на пут ка тој тајни повео Свети Сава. Он нас је у Жичи „причестио” као Заједницу коју обједињује Црква, а не држава. Не ни сами Немањићи, краљеви, цареви и кнежеви, него Црква и њен апостол (српски), пророк и просветитељ – Свети Сава. Шта је српски народ (нација)? То је народ Светог Саве а не неке теорије или неког, ма и највећег хероја, државника или филозофа.
Било је кроз српску историју турбулентних и страшних искушења, као ријетко код ког народа у Европи или Свијету. Највеће је свакако оно косовско искушење.
У западној, метафизичкој теорији (по Ничеовом, Хегеловом, Марксовом открићу безбожја) – државу стварају хероји историје, а онда и саму нацију (ту држава добија прерогативе самог Бога).
Велика је то разлика, коју је утврдио Свети Сава: разлика између народа светосавског (Завјетног), и епског – јуначког, метафизичког (Западног), који је само параван нације! Зато морамо знати и разумјети ту разлику а тако и велики значај Светог Саве, који нас из мутних историјских вода увијек на концу избави. Кроз историју смо безброј пута били обузети агресивном жељом за влашћу над људима, а то значи обузети сујетом, гордошћу, завишћу. Јер гријех је управо у страсти, острашћености, агресивној жељи егоцентризма који на послетку, разбија сваку заједницу.
То је можда св. владика Николај Велимировић у дјелу Национализам Светог Саве најбоље протумачио постављајући оштру разлику између империје и народне државе. „Не иде народна држава докле иде мач, него мач само до границе отаџбине...у супротном...држава престаје бити отаџбина и постаје империјом, добија територијално а губи морално. Покорити или бити покорен подједнако је катастрофално за народ.” Академик Матија Бећковић је у једној мисли „разоткрио” наш код: „Сем Светог Саве и Косова нема трећег, осим Његоша, око кога се окупља сав српски род”. Баш данас, преко светих литија и узвишене мисије и жртве нашег митрополита, да Петар Други Петровић „пустињак цетињски”, „Прометеј ловћенски”, буде изнова, по ко зна који пут, свјетлечи луч и нова мисија у свом народу. Доста је било онога што бити не може, нека сада буде оно што треба и да буде.
Трилогијски карактер Његошевог дјела:
Свјестан сам да ће ово моје тумачење Његошевог дјела наићи на различите реакције и осуде, али сам се дрзнуо да стечена знања и искуства у пољу умјетности, путем ових редака подијелим са читаоцима.
Прво, да бисмо проникли у Његошеву дубину мисли, треба поћи од самог њеног корјена − Његошеве трилогије.
За нешто мање од двије и по године − од марта 1845. до октобра 1847. године, Његош је написао: Луча микрокозма, Горски вијенац и Лажни цар Шћепан Мали.
Прва два дјела је у штампу предао одмах, а треће је предао пуне три године касније, 1850. а јавности је представљено тек после Његошеве смрти или некако у то вријеме, 1851.године.
Постављамо питање: зашто је Његош оклијевао да рукопис Шћепана Малог преда у штампу? У овом тексту се тим нећемо бавити. По мени, важније је питање када су написана ова дјела... Када је написао Лучу микрокозма, Његошу је било тридесет и двије године, када је написао Горски вијенац, тридесет и три године, када је написао Лажни цар Шћепан Мали, тридесет и четири године.
Три најмисаонија дјела српске књижевности написао је, дакле, за наша данашња мјерила један „млади књижевник”. Да бисмо разумјели Његошево дјело, та три дјела нити смијемо посматрати нити доживљавати другачије осим као једну цјелину. Ова дјела имају трилогијски карактер, односно, свако од појединачних дјела схватљиво је тек као дио трилогије. У Његошевом дјелу се у ствари крије драматуршки корјен античке грчке трагедије. У чему се огледа тај трилогијски карактер?
Кренимо од Горског вијенца...
Проблеми дефинисања књижевног рода и драматуршке структуре
По драматуршкој структури Горски вијенац се разликује од свих сличних дјела на које се Његош могао огледати. Дјело није ни Хомерска епопеја, ни српска народна пјесма. Његош се удаљио и од Есхиловске конструкције драме, на коју највише и личи. Она није ни класична херојска драма која је била заступљена у српској књижевности у доба романтизма. Веома се разликује и од структуре поема у овом добу, нпр. Пушкина или Бајрона, тако да се Његошево дјело не може уврстити ни у један од постојећих књижевних родова. Теоретичари Горски вијенац карактеришу као политичку, етичку и интелектуалну драму. Нигде се не помиње духовна страна дјела. Свјесно изостављена. Неки Горски вијенац стављају у књижевни род као рефлексно-херојску поему у облику народне драме. Опет нема духовне вертикале.
У анализи дјела, Игуман Стефан („црвена драмска нит драме” – касније ћемо појаснити), постављен је на задње мјесто, мање битно. Пошто је Игуман Стефан представљао духовно, као слијепи осамдесетогодишњак, он је ослобођен спољних слика, материјалног свијета и утисака. Он носи „духовни вид”, да види оно што је невидљиво. „Шта је човјек, а мора бити човјек”.
Проблем теме дјела
У свим анализама Горског вијенца стоји „забетонирана” тема: историјски догађај − ИСТРАГА, ОДНОСНО ИСТРЕБЉЕЊЕ ПОТУРИЦА. Да ли је то једино исправно???
Отјеловљење Луче микрокозма у Горском вијенцу, Игуман Стефан, јавља се тек у последњој четвртини, од стиха 2220. (Горски вијенац има укупно 2819 стихова). Значи, прошло је више од три четвртине текста прије него што ће се појавити кључ за разрјешење заплета и тајне дјела − Игуман Стефан.
У Горском вијенцу се не ради о „истрази потурица”, него о договору. Тема је ДОГОВОР а не ИСТРАГА ПОТУРИЦА. То је драма договора, а не драма и слика неке „ослободилачке борбе”.
У договор спадају и покушаји споразума с потурицама. А договор је драматичан управо зато што је, са становишта различитих вјера, немогућ. Људи могу да се договоре о својим поступцима, јер сваки човјек одлучује о свом поступку, али у томе споразумјевању се напушта подручје вјере, јер у томе споразумјевању, као и у поступцима самим, човјек излази из оне своје унутрашњости у којој настаје и чува се вјера.
За Игумана Стефана нема ни мјеста у оне прве три четвртине Горског вијенца кад се збива драма (немогућег и узалудног) договарања око вјере.!
Договарање око могућег – а то су поступци (па тако и поступци да се узајамно не убијају или не тлаче због вјере), јесу договарање око оног што спада у земаљско царство. Око Небеског Царства, као ни око вјере, нема договарања, јер се у Небеско Царство, као ни у вјеру, не доспјева поступцима о којим човјек одлучује. Тако је Игуман Стефан двоструко издвојен. Тиме је јасно означено мјесто Луче микрокозма у Горском вијенцу и мјесто Небеског Царства у земаљском царству, у поступцима људи − gesta hominum.
Ако пажљиво анализирамо Горски вијенац, видјећемо да главна мука Владике нису Турци ни потурице, него то што је над њим „небо затворено”! Што се не указује Небеско Царство које је основа и смисао Косовског завјета.
Дилеме Владике Данила су упоредиве са Хамлетовским. Али, Хамлету се Небеско Царство указало (у појави мртвог оца, духа очевог) само зато да би Хамлета навело на праведну освету злочина: као што се, на свој антички начин, указало „небеско царство” Оресту, да овај освети смрт свог оца, а онда да (то „небеско царство”, античко) коначно и правда Орестово дјело. Али се владици Данилу право Небеско Царство, које он дозива, не указује. И у томе је кључна разлика између младог Владике Данила и (исто тако младих) Ореста и Хамлета. Владика Данило је несрећан што му се Небеско Царство не указује, а Орест и Хамлет бивају несрећни тек кад им се Небеско Царство укаже.
Ми не можемо очекивати да ће Хамлета или Ореста или Владику Данила схватити неко кога никако не интересује Небеско Царство – унутрашњи покретач поменутих ликова. И зато аналитичари који тумаче Горски вијенац и нису могли другачије ни разумјети. Небеско Царство је онај „покретач” кад се ради о збивањима значајних ликова као што су Орест, Хамлет, Владика Данило, Аљоша Карамазов или Старац Зосима...
Осјећајући сву тежину у томе што је изнад њих „Небо затворено”, Владика Данило ће пронаћи олакшање а Горски вијенац своје разрјешење, тек кад се Небо (небо „Луче микрокозма“...) „отвори” и кад се Небеско Царство појави. Треба знати да Христос није био ништа друго до – конкретна појава Небеског Царства, да се чак Небеско Царство није ни могло појавити другачије него баш у лику: у конкретном лику Христа. Свети апостол Павле, богословствујући о Логосу, каже да је Он – „Икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари, јер Њиме би саздали све, што је на Небесима и што је на земљи” (Кол.1.15-16). Како су дубоке ове ријечи апостола Павла...Христос Богочовјек је Икона Бога Оца, Који је нама невидљив, а ми смо створени по лику Богочовјека Који је архетип нашег спасења. Ми смо икона Христа Који је Икона Оца. „Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески” (Мт.5.48.)
Драма Горског вијенца јасно показује рјешење кога Владика Данило не мора бити свјестан. То рјешење је Игуман Стефан! У лику Игумана Стефана говори Небеско Царство, искуство и лик човјека који се уздизао у Небеско Царство. Тим искуством и тим ријечима Игуман Стефан је у Горском вијенцу отелотворење Луче микрокозма.
Према томе, Горски вијенац није драма „о истрази потурица, него драма о затвореном Небу, о вапају за отварањем Неба, отварању Неба како је то једино могуће: са појавом лика који ће бити отеловљење Луче микрокозма.
Лик из Горског вијенца, Игуман Стефан, није ништа друго до присуство и говор Луче микрокозма у Горском вијенцу, Игуман Стефан је отелотворење Луче микрокозма, те је на тај начин Луча микрокозма уграђена у Горски вијенац.
Игуман Стефан носи са собом искуство Луче микрокозма, те тим искуством освјетљава сва збивања и све остале ликове Горског вијенца: Игуман Стефан је врхунац мисли Горског вијенца, те он са добрим разлогом каже чак и умном Владици Данилу:
„Ти си млад још и невјешт, владико!” (ГВ, 2495)
„О, да знадеш шта те јоште чека!” (ГВ, 2498)
Игуман Стефан има једно искуство које Владика Данило још нема: монашко исихастичко − искуство Луче микрокозма, уздизања у Небеско Царство! Зато он, Игуман Стефан, суди другачије и о свијету (земаљском царству) искуством које има у Небеском Царству. А Владика Данило је још сувише млад и „невјешт”, те не може о свијету судити са становишта вишег, надсвјетовног. Владици Данилу недостаје довршено искуство Луче микрокозма (о уздизању у Небеско Царство), а Игуман Стефан је управо то и такво искуство: Луча микрокозма у Горском Вијенцу.
На тај начин, ми тек у Игуману Стефану имамо и кључ за разумијевање и цјеловито зрело доживљавање самог Горског вијенца. То значи да ми и не можемо очекивати од неког да схвата Горски вијенац ако није схватио Лучу микрокозма, то јест, ако у лику Игумана Стефана не препозна истину Луче микрокозма.
Оно што је Игуман Стефан у Горском вијенцу, то је опет један други игуман (игуман Цетињског манастира) – игуман Теодосије Мркојевић у делу Лажни цар Шћепан Мали. И он је искуство, присуство, говор и отеловљење Луче микрокозма, он је Луча у драми Шћепан Мали.
У петом чину (дејствију) Шћепана Малог, Кади-аскјер каже младом Караман-паши Махмудбеговићу:
„Млад си, пашо Махмудбеговићу,
Свијетом се не познајеш добро!
Пошири је но Ти мислиш свијет!”
Рекло би се да је ситуација иста као кад у Горском вијенцу каже Игуман Стефан младом Владици Данилу да је млад и неискусан. Али, није иста ситуација, јер Кади-аскјер говори о свијету из искуства световног, а Игуман Стефан из искуства надсветовног. Кади-аскјер каже младом Караман-паши да још нема довољно искуства о свијету, а Игуман Стефан младом Владици Данилу да још није способан за то да о свијету суди из искуства о уздизању у Небеско Царство, у „царство духа”, јер Владика Данило има искуства о свијету, и то велико. То искуство и чини Владику Данила очајним. Он није оптимист као неискусни Караман-паша кад упоређују царство турско с царством руским. Игуман Стефан неће да оповргне Владичина искуства о свијету него да Владици укаже на виши, надсвјетовни критеријум, тако да Владика треба да стекне и Игуманово искуство о свијету (Царству) Небеском, искуство уздизања, искуство Луче микрокозма. Тек тим искуством је могуће издићи се изнад сваког оптимизма и песимизма.
Исто тако уздиже се и Игуман Теодосије Мркојевић. Својим искуством. Мистеријским искуством уздизања, искуством Луче микрокозма о Небеском Царству као свијету човјекове Луче! Игуман Теодосије Мркојевић превазилази једнако и Турке и Русе (руску чиновничку делегацију са књазом Долгоруковим), и своје сународнике. Он је једини који Шћепану Малом говори искуством и осјећањем Луче микрокрозма (а то је искуство о Небеском Царству).
Књаз Долгоруков очекује од Игумана Теодосија, старјешине Цетињског манастира – школско знање. Њему Игуман одговара:
„Веома сам мало путовао,
Самоук сам, ако штогод знадем:
По буквици учио сам књигу,
По људима учио сам свијет,
По звијездама и богословљу,
Што ми друга требује наука
Како овдје у наше крајеве.”
„Звијезде” о којима овде говори Игуман Теодосије Мркојевић су оне исте звијезде којим се и Његош диви у Лучи микрокозма, па се човјекова уздигнутост и састоји управо у томе дивљењу звијездама, небу, бесконачности од које је човјек, кад није уздигнут, само уплашен и очајан...
„Богословија”, као дивљење Богу и слављење Бога, долази до израза тек у томе човјековом односу према смрти, Васкрсењу, бескрају и звездама: ако се ни при погледу на њих човјек не осјети мален и безначајан, него, напротив, слави Бога и захваљује (осјећајући да је и човјек нешто велико, Луча), онда је човјек постигао богословску мудрост каква се не постиже на школама. Игуман је изучио књигу тек толико да може да чита, као Поп Мићо из Горског вијенца. Зна о свијету колико и о људима, јер свијет је и важан као свијет човјеков, а не као предмет стручних студија. Игуман Теодосије говори Књазу Долгорукову, заправо, о науци каква је потребна „овде”, у „нашим крајевима”. Та наука је о Небеском Царству, дакле, наука о Косовском Завјету. Наука о уздизању човјека „до звијезда”, као у Лучи микрокозма. Све друге науке и знања, као што су знања и идеологија Новог вијека, непотребни су Косовском Завјету (Небеском Царству, уздизању човјека, његовој лучи):
„Много огња под малијем лонцем,
Ил` ће прснут ил пролит млијеко.”
(ШМ, IV, 92-93).
Додуше, Игуман Теодосије има и та световна знања, па га баш зато и шаљу на преговоре Турцима: баш зато он једини, својим световном знањима изнад знања свих осталих (знањима о људима) – запажа превару Шћепана Малог, запажа намјере и руских посланика, упозорава свој народ на могућу издају или превару или бар равнодушност по том питању руских савезника. Када се зна како је оштро устао Његош против Доситејевих дјела и његових нововјековних илузија, онда је неоспорно да је Његош у поезији и ликовима Игумана Стефана и Теодосија мислио исто што и у животу, тј. да су за Његоша поезија и човјеков живот различити докази исте истине.
Да ли ће се неко уздићи у Небеско Царство, постићи чистоту Луче и онда имати искуство о томе уздизању – то не зависи од његовог мјеста у црквеној хијерархији, јер то уздизање Његош описује као ПОЕЗИЈУ, и то свештену.
Игуман има искуство Луче микрокозма, а Владика Сава нема. Исто тако и у Горском вијенцу: Игуман (Стефан) има, а владика (Владика Данило) нема!
Да закључимо, у драми Лажни цар Шћепан Мали, Игуман Теодосије а у њему и Луча микрокозма супроставио се свим ликовима те драме! Али свима: и Шћепану Малом, и Турцима, и Русима (руском посланику Књазу Долгорукову), и Патријарку Василију Јовановићу Бркићу, и Патријарху васељенском Есперију, и домаћем попу Андрији Ђурашковићу, и монаху који Шћепану Малом доноси тајну поруку и писмо, „патриотима” из Приморја, и сердарима, војводама и главарима Црне Горе и Брда, па чак и самом народу и народном Колу!
Која је онда то идеја и које схватање Игумана Теодосија кад га Његош ставља изнад, па ако треба и против свих осталих, чак и против народа и Кола?
То је идеја Луча микрокозма. Она је у сукобу са читавом историјском стварношћу, то јест са појавом Новог вијека у Црној Гори, појавом нове епохе, са оним што је у Косовском Завјету и у монологу Игумана Стефана у Горском вијенцу.
Наша склоност да ласкамо народном стваралаштву („фолклору”) ствара провалију у разумијевању Његошевог дјела. Ми је не видимо или не желимо да је видимо.
Рецимо да међу неке спадају они који Његошу прилазе гусларски, па га и у позоришту виде гусларски или епски, мада је од гуслара до Његоша растојање веће него од Хомера до грчких трагичара. Ја не желим рећи да је Његошево дело (или ма којег пјесника или писца) изнад „фолклора”, да је, рецимо, Софоклово дјело изнад Хомера, ја само хоћу да нагласим разлику. „Фолклор” и Његош су на двјема странама, једно са једне, друго са друге стране, растављени онако како су растављене две епохе и језик једне епохе од језика друге епохе. Највећа заблуда и највећа сметња да Његоша схватимо јесте − Његош само „народни” пјесник.
Ако наша пажња није довољно усмјерена Лучом микрокозма, онда нећемо ни запазити ни свјесни постати разлике између дјела Његошевих, с једне, и „народних пјесама”, са друге сране. Спјевом Луча микрокозма је одређена читава Његошева трилогија, па и дјело Шћепан Мали у тој трилогији, те ћемо и разлику између „народне пјесме” („фолкорне”) Шћепан Мали и истоимене драме, одредити помоћу Луче микрокозма веома лако. Одмах пада у очи да у „фолклорној” пјесми Шћепан Мали, (Огледало српско, пјесма бр. 24) нема Игумана Теодосија Мркојевића. Нема нити иједног лика, нпр. неког монаха, који би и по чему био сличан Игуману Теодосију. И не само то, нема ниједне народне пјесме („фолкорне”) у којој би се јавио неки лик сличан Игуману Теодосију Мркојевићу. Баш као што ни у „фолкорној” пјесми о „истрази потурица” Српско Бадње вече (Огледало српско, пјесма бр.3.) нема ни помена о Игуману Стефану, те се услед тога и сам Владика Данило из Горског вијенца и сви јунаци и читава драмска структура тога дјела потпуно разликују од владике Данила и јунака и структуре народне пјесме („фолклорне”) Српско бадње вече. Јасно је да онда није могуће тврдити да се у народној пјесми Шћепан Мали ради о истом као и у Његошевој драми Лажни цар Шћепан Мали. Да појаснимо, да би човјек доспио у Небеско Царство, нужно је да се догоди битан преображај његове природе, да се његова природа преобрази из људске у божанску (богочовјечанску), из грешне у очишћену, из тјелесне у свјетлосну (као Његошева Луча), из душе тјелесне у душу духовну. О томе преображају нема у народним пјесмама ни помена...
Горски вијенац је „историјско собитије” које није могло бити ријешено без појаве Игумана Стефана, јер је сам Владика Данило лик који је вапај за таквим рјешењем, за ликом Игумана. Игуман Стефан се, међутим, јавља тек у климаксу драме.
Филозофија никако није у стању да чува Косовски Завјет. Косовски Завјет није нешто чега бисмо могли постати свјесни помоћу филозофије. Метод освешћивања Завјета није филозофија. Напротив, она је негација Завјета. Освјешћење Завјета се постиже поезијом: „Пјесма нас је одржала – њојзи хвала!” Одржала је Заједницу, као завјетну Заједницу. Колико пјесме, толико завјета и толико и заједнице! Каква пјесма, таква и заједница. Рјешење Косовског сукоба – сукоба око Завјета, није ни у појмовима, ни у знањима, ни у држави или неким историјским реалитетима, него у ликовима: Милоша Обилића, Карађорђа, цара Душана и других српских хероја, с једне стране, и Вујице, Вука, Вукашина (Бранковића, Мрњавчевића...)као ликова отпадника, с друге стране. Нација је, дакле, духовна заједница (заједница осјећања) окупљених или здружених осјећањем дивљења према једнима и презира према другима.
Све се, дакле, рјешава чином, и то поетским.
Горски вијенац српски Његош – погледом из своје, „Небом осијане” Луче микрокозма, легитимише као историческо собитије. А такво собитије (збивање) није историјско по томе што би се уклопило у некакву „објетивно већ дату” „свјтску” историју, у којој би онда човјеку преостало још само то да у њој нађе неко „своје мјесто”. Не, него је собитије (о коме говори Горски вијенац) историческо по томе што се тек у њему јавила историја, а онда и заједница, завјетна, могућа само у историји. Историја се, као живот духовне заједнице (завјетне), открива не само Његошу коме „Свемогући свијетом тајном шапти”, него сваком ко учешћем на томе Сабору постаје као Србин, члан завјетне заједнице са Христом. А док „Моје племе сном мртвијем спава” – нема историје: ни пјеснику, ни епископу, ни племену. А ако ње нема, онда је човјек усамљен, „сиромашан без надзиратеља”, без Бога, па макар био и Мојсије: сам је и пуст док се његов народ, под Синајем, клања Златном телету. Нема заједнице и зато ни „Суза моја нема родитеља...У ад ми се свијет претворио...О, кукавно Српство угашено... Црни дане, а црна судбино”...Јер Небо је над човјеком затворено кад је сам (кад му нема Цркве, заједнице). Јер тада је пад и епископу, а камоли обичном вјернику (или тек невјернику) свијет исто што и пакао.
Страшне су ријечи владике Његоша, „свештеног поете” – Литурга српског и свеправославног. Владици Данилу, владици Његошу, као и нама данас – јасно је да смо поражени, тешко и страховито. Али страхота није у поразу (војном, политичком и дипломатском), није у губитку територије (самог Косова), ни у немогући војне силе, а у надмоћи свјетске силе која нас понижава (Турска или Њемачка или НАТО). Страхота је ако у томе поразу губимо вјеру која је сила саме Историје, јер нас вјера – упркос нашој немоћи и поразу – сабира у Небески народ, тј. у Цркву, заједницу са Христом, Небеским Царем. И зато Његошев владика Данило не тражи рјешење – заједницу, морал, чојство и духовну снагу – у оружју, него у исконској сили историје без које је свака сила смијешна и бесмислена работа свих празнословаца.
Горски вијенац је драмска слика народно-црквеног сабора: о Тројичину дне, о Малој Госпојини (слава Цетињског манастира) и о Божићу, епилог је Новом љету, кад Владика Данило одликује јуношу Вука Мандушића, умирује га као дијете, поклањајући му свој џефердар.
Сабор је најјача ријеч заједнице, ријеч вјере о вјери: као што је била ријеч Светог Саве на Жичком сабору, кад је духовно и рођена српска нација зао завјетна (светосавска Заједница). Сабор се одвија лигургијски: почиње суочењем Владике са истином и злом, што и народ (коло, Хор Богоридичин) прихвата својим ријечима покајања „Бог се драги на Србе разљути... За њихова смртна сагрјешења”. Сабор је, дакле, литургијска сила историје, сила која крсти, обновљена и препорођена нација као завјетна заједница: како у доба Светог Саве, на Жичком сабору, тако и у доба владике Данила на Цетињу. Она је тајна, јер је духовна (црквена, историјска) ЗАЈЕДНИЦА ТАЈНА. Заборав Логоса је губитак историјске свијести заједнице и вјере. Како каже владичина Луча:
„Ја сам душе Твоје помрачене
Зрака сјајна огња бесмртнога...
...
Забораван сан те обузео,
Ти си прво блажено битије
Животворни поглед Створитеља
Забораву несретном предала!
Истргни се, искро божанствена (Лучо православна)
Из наручја мрачнога владара, (заборава)
Распали се пламом бесмртности.”
И на крају, која је сила била са Синаном пашом када се плашио и моштију Светог Саве у коме је његов народ тражио утјеху и лијек. Мислећи да ће заувјек затрти корјен српског народа, спаљује његове мошти у Београду, на Врачару, 27. априла (10 мај) 1594.г.
„КО ИСПУНИ ЗАВЈЕТ ЊЕГОШУ, ВРАЋА ОБРАЗ ЦРНОЈ ГОРИ. --- КО СМОГНЕ ДА ТО УЧИНИ, УПИСАЋЕ СЕБЕ У НЕИЗБРИСИВИМ СЛОВИМА У ИСТОРИЈУ ЦРНЕ ГОРЕ И ЉУДСКОСТИ. ЈЕР ТИМ ЧИНОМ НЕСУМЉИВО ЋЕ БИТИ СКИНУТО ПРОКЛЕТСТВО МИТРОПОЛИТА ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША СА ЦРНЕ ГОРЕ И УОПШТЕ СА ЊЕГОВОГ ПОТОМСТВА”... Ове, последње и завјетне ријечи наследника трона великог владике, блажено почившег Митрополита Амфилохија, остају сада свима нама као прихваћена обавеза да се и испуни.
Данас, на крају 2020.г. на истом мјесту, на Врачару, завршен је највелелепнији Храм у православљу уопште. Свети Саво, Ти помози! Да нам се управо, на овом мјесту догоди тајна Сабора народно-црквеног, да нам се икона Сабора из Горског вијенца догоди као појава саме историје, као наша завјетна заједница и да се преко „вапаја” Владике Данила, чује све до Ловћена – у Божанској Литургији. Свештеној поезији (литургијској), кад Сам Свемогући ту „свету тајну шапти”, и то „само души пламена”, Светим Духом осијана, како нас научи свештени поета и лучоноша, владика П.П. Његош. Да данас, у Сабору нашег времена, обасјани свјетлошћу (лучом) Светог Саве и Владике Његоша, са ова два мјеста, чујемо коначно и став Цркве и народа према мисли метафизике и мондијализма.
