Поново ти доносим, верни сине источне Цркве, реч искреног, доброг савета. Та реч не припада мени: она припада светим оцима. Одатле су сви моји савети.
Чувај ум и срце од лажних учења. Не разговарај о хришћанству са људима који су заражени лажним мислима; немој читати књиге о хришћанству које су писали лажни учитељи.
Пратилац Истине је Дух Свети: Он је – Дух Истине. Пратилац и сарадник лажи је дух ђавола, који је – лажа и отац лажи.
Онај који чита књиге лажних учитеља, неизбежно се придружује лукавом, тамном духу лажи. Нека ти се не чини да је то чудно, невероватно: тако тврде црквена светила – Свети Оци.[1]
Ако твој ум и срце нису ничим исписани – нека Истина и Дух напишу на њима заповести Божије и Његову духовну науку.
Ако ли си пак дозволио да ти таблице душе буду исписане и исцртане разним схватањима и утисцима, не размишљајући благоразумно и опрезно – ко је писац, шта он пише, онда очисти оно што су писали страни писци, очисти покајањем и одбацивањем свега што се противи Богу.
Нека писац на твојим таблицама буде једино прст Божији.
Припреми за тог писца чистоту ума и срца, благочестивим, целомудреним животом: тада ће се при твојим молитвама и читању светих књига, неприметно, тајанствено, исцртавати на таблицама душе закон Духа.
Дозвољено ти је да читаш само оне књиге о религији које су писали свети оци васељенске Источне Цркве. То источна Црква тражи од своје деце.[2]
Ако ли ти другачије расуђујеш, и налазиш да су заповести Цркве слабије засноване него твоје расуђивање и расуђивање других који се слажу са тобом: ти више ниси син Цркве, него њен судија.
Ти ћеш ме назвати једностраним, недовољно просвећеним, ригорозним? – Остави мени моју једностраност и све друге недостатке: више желим да уз те недостатке будем послушан источној Цркви, него да уз сва тобожња савршенства будем умнији од ње, и да због тога себи дозволим непослушање према њој и удаљавање од ње. Истинским чедима источне Цркве мој глас ће пријати.
Они знају да онај који жели да добије небеску премудрост мора напустити своју сопствену, земаљску, ма како она велика била, одрећи је се, признати је за оно што она јесте, лудост (1 Кор З, 19).
Земаљска мудрост је непријатељство према Богу: она се не покорава Божијем закону, и не може се покорити (Рим 8,7). То је од почетка њена особина; она ће таква остати до самог свог краја – земља и дјела што су на њој, а са њима и земаљска мудрост, изгорјеће (2 Пет З, 10).
Света Црква дозвољава читање књига са лажним учењем само оним својим члановима, чији су мисао и осећаји срца исцељени и просвећени Светим Духом, и који увек могу од истинског добра разликовати зло, које се претвара да је добро и крије се иза маске добра.
Велики угодници Божији, који су познали немоћ заједничку свим људима, плашили су се отрова јереси и лажи, и зато су на свакојаке начине избегавали разговор са људима који су заражени лажним учењем и читањем јеретичких књига.[3] Имајући пред очима пад ученог Оригена, искусног у дебатама Арија, красноречивог Несторија и друге богате светском мудрошћу, они су тражили спасење и нашли су га у бекству од лажних учења, у најтачнијем послушању Цркви. Духоносни свети пастири и учитељи Цркве читали су списе богохулних јеретика, принуђени на такво читање неопходном потребом читаве хришћанске заједнице. Они су снажном речју, речју духовном, изобличавали заблуде, и откривали свим чедима Цркве опасност скривену у јеретичким списима, прикривену велелепним називима светости и благочешћа.
Али за мене и тебе је неопходно да се чувамо од читања књига које су саставили лажни учитељи. Свакоме који не припада источној Цркви, јединој светој, и пише о Христу, о хришћанској вери и моралу, пристаје име лажног учитеља.
Кажи: како можеш дозволити себи читање сваке књиге, када те свака књига коју читаш, води куда хоће, убеђује те да се сагласиш са свим за шта јој је потребна твоја сагласност, да одбациш све што јој је потребно да одбациш?
Искуство показује колико су погубне последице безрасудног читања. Колико се међу чедима источне Цркве може срести схватања о хришћанству, најнејаснијих, неправилних, противречних учењу Цркве, која поричу њено свето учење – схватања, која су усвојена читањем јеретичких књига!
Не жалости се, друже мој, због мојих упозорења, која су подстакнута тиме што ти желим истинска добра. Отац, мајка, добар васпитач, зар неће страховати за невино, неискусно дете, када оно пожели неприпремљено да уђе у собу у којој је међу залихама хране мноштво отрова?
Смрт душе је већа несрећа од смрти тела; умрло тело ће васкрснути, и често смрт тела бива повод за живот душе; насупрот томе, душа умртвљена злом – жртва је вечне смрти. Душу може убити једна мисао која у себи садржи некакав вид богохулства, деликатан, потпуно неприметан за онога који не зна.
Наступиће време, наговестио је свети апостол, вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2 Тим. 4, 3-4).
Не заваравај се звучним насловима књига које обећавају да ће донети хришћанско савршенство ономе коме је још потребна дечија храна: не заваравај се ни велелепним издањима, ни живописношћу, снагом, лепотом стила, ни тиме што је писац тобоже свет, што је тобоже доказао своју светост многобројним чудима.
Лажно учење се не зауставља ни пред каквом измишљотином, ни пред каквом обманом, како би својим бајкама дало изглед истине, и зато је лако отровати душу њиме.
Лажно учење, само по себи – већ је обмана. Њиме је пре читаоца обманут писац (2 2 Тим. 3, 13).
Обележје књиге истински, суштински душекорисне – јесте свети писац, члан источне Цркве, потврђен и признат од свете Цркве. Амин.
[1] „Нека нико не чита“, рекао је свештеномученик Петар Дамаскин, „онога ко не служи како би угодио Богу. Ако пак и прочита нешто такво у незнању: нека се што пре потруди да то избрише из сећања читањем божанских списа и међу њима управо оних који најбоље служе за спасење његове душе, према стању које је достигао…Књиге које су супротне томе никако да не чита. Зашто је потребно примати духа нечистог, уместо Духа Светог? Ко се бави каквом речи, добиће особине те речи, иако то неискусни не виде, као што виде они који имају духовно искуство.“ Свети Петар Дамаскин, књига прва, Чланак о расуђивању, Добротољубље, том 3.
[2] Приликом савршавања тајне исповести, одређено је да се покајник пита да ли чита јеретичке књиге. Требник.
[3] Житије Пахомија, Patrologiae, tomus LXXIII, сар. XLIV.
