Масони и њихови духовни шегрти декабристи покушали су да привуку врсног песника на своју страну. Декабристи Риљејев и Волконски подсећају га да се Михајловскојеналази „око Пскова: тамо су угушени и последњи одблесци руске слободе – истински крај надахнућа – и зар ће Пушкин оставити ту земљу без поеме (Риљејев), а Волконски изражава наду да ће „успомене на суседство Великог Новгорода, на Саборског већа звоно, за Вас бити предмет политичких радова“. Но, позиви да се своје надахнуће упрегне у службу припремане револуције нису наишли на одговор.
Пушкин са подсмехом пише Жуковском о политичким „Думама“ Риљејева: „Циљ поезије – је поезија – како је говорио Дељвиг (ако није од некога украо). Думе Риљејева циљају, али неумесно“. „Шта да ти кажем о „Думама“? – пише он Риљејеву – у свим се срећу живи стихови, завршни стихови „Петра у Острогожску“ су изузетно оригинални. Но, генерално сви они су слаби у оригиналности и излагању. Сви они су по истом кроју: опис места, говор хероја и морал. У њима нема ничег националног, руског, осим имена“. У једном од писама Пушкин пише да је по његовом мишљењу назив „Думе“ долази од немачке речи Думм (будала, глупак). У јануару 1825. године у Михаиловскоје стиже Пушкинов најближи пријатељ – декабриста Пушчин и покушава да коначно разјасни могу ли или не, завереници рачунати на учешће Пушкина у завери. После дугих спорова и разговора Пушчин долази до закључка да се Пушкин непријатељски односи према идеји револуционарног преврата и да се апсолутно не може рачунати на њега као на члана тајног друштва.
Управо у то време Пушкин пише „Анри Шенье“. Велики руски национални песник, који је по општем признању био најумнији човек свога времена, напушта тај лажни пут по коме је током 25 година ишло руско образовано друштво од времена прве револуције коју је извршио Петар I. Нешто пре устанка декабриста Пушкин је по свом погледу на свет већ био више руски човек од свих образованих људи свог времена. У лицу Пушкина образовани слој руског друштва се почео лечити коначно од тих дубоких траума које му је нанела револуција Петра I. По дефиницији И.С. Тургењева: „Без обзира на своје француско васпитање, Пушкин је био не само најталентованији, него и најрускији човек тог времена (Вестник Европы. 1878 г.). Код Пушкина се у свој ширини поново открило сво богатство руског духа који је током векова васпитаван Православљем. Гогољ је још за живота Пушкиновог писао: „Пушкин је несвакидашња појава, и можда, јединствена појава руског духа: ТО ЈЕ РУСКИ ЧОВЕК У СВОМ КОНАЧНОМ РАЗВОЈУ, у каквом он може да се јави после двеста година. У њему су се руска природа, руска душа, руски језик, руски карактер одразили у таквој чистоћи, у тако очишћеној лепоти, у каквој се одражава пејзаж на конвексним површинама оптичког стакла“. Интелектуалну супериорност Пушкина схватали су многи водећи савременици, међу њима и Император Николај I, који је први назвао Пушкина „Најумнијим човеком у Русији“. „Када је Пушкину било 18 година, он је размишљао као човек од 30 година“ – приметио је Жуковски. Према речима мудрог Тјутчева, Пушкин је: „…био живи орган Богов“. Баратински назива Пушкина Пророком. Анализирајући његове папире после смрти, Баратински је схватио да је Пушкин био не само водећи песник, него и водећи мислилац своје епохе. „Можеш ли замислити – писао је Баратински једном свом пријатељу – шта је мене највише запрепастило у свим тим писмима. Обиље мисли. Пушкин је мислилац. Да ли се то могло очекивати. То је Пушкин предосећао“. Геније Пушкинов је свакодневно сазревао. То су видели блиски пријатељи песникови. Кнез Вјаземски, паметни и префињени човек, писао је Пушкину да, пролазећи кроз саблазни и греховне помисли младости, он је сачувао у својој души:
Пламен чисти и врховни…/…Све јасније, све безметежније/Разливала се светлост у теби – писао је Вјаземски Пушкину.
„Ако је сам Пушкин мислио тако, онда је то тако, то је сушта истина“ изјавио је једном Гогољ. „Пушкин – пише Митрополит Анастасиј – није био ни филозоф, ни богослов и није волео дидактичку поезију. Међутим, он је био мудрац који је досегао тајне живота путем интуиције и оваплотио своја откровења у сликовитој поетској форми“. Пушкинов пријатељ Нашчокин називао је Пушкина „човеком са необичним созерцањем“ и једно од писама Пушкину завршио је речима: „Праштај, васкрсење мог моралног живота“. И Пушкин би могао постати васкрситељ моралног живота не само Нашчокина, него и читавог руског народа. Снагом своје генијалне интуиције и свог врхунског ума Пушкин је проникнуо у тајне прошлости и будућности и налазио је исправне одлуке у најсложенијим питањима. Та његова способност је расла сваког дана, сваке године. Да му је судбина подарила још 15-20 година живота, онда би сва каснија судбина Русије могла постати другачијом, јер гениј Пушкина је непогрешиво разликовао исправни пут тамо где су остали само беспомоћно топтали у месту или ишли погрешним путем. „Када је он говорио о питањима иностране и отаџбинске политике – писао је у некрологу о Пушкину знаменити пољски песник Мицкјевич, могло се мислити да слушате човека оматорелог у државним пословима“. Духовни развој Пушкинов – сведочанство је победе руског духа над тим саблазнима који су овладали душом образованог на европским манирима руског човека, када се он сретао са туђом стихијом европске културе. „Он је сав руски, од главе до пете – указивао је Гогољ у „Преписци са пријатељима“ – све црте наше природе су се одразиле у њему и све сагледати некад једном речју, једним пажљиво нађеним придевом, то својство је у њему постепено узрастало, и он БИ ПОТОМ ОДГОВОРИО НА ЦЕЛОКУПАН РУСКИ ЖИВОТ, исто као што је одговорио на сваку његову одвојену црту“.
Достојевски је називао Пушкина и још нејасним предвесником“. „Пушкин – пише Достојевски – као да долази на самом почетку нашег правилног самосазнања, које је тек почело и запатило се у нашем друштву после читавог столећа од Петровских реформи, и његова појава омогућава осветљавање тамног пута нашег, НОВИМ СВЕТЛОМ-ВОДИЉОМ. У том смислу Пушкин јесте пророчанство и указање(Достојевски. Дневник Писца). „Код Пушкина су се – како правилно истиче А. Јушченко у свом раду „Пророчки дар руске књижевности“ – изродили сви токови руске мисли и живота, он је поставио проблем Русије, и већ само постављање питања одредило је начине његовог решавања“. „…По мом мишљењу, ми још нисмо ни почели упознавати Пушкина: то је гениј који је дефинисао руску свест још сувише надуго. – То је био одвећ руски, истински руски, сам, снагом свог генија, преображен у руског, а ми и сада још увек учимо од хромог бачвара. Био је то један од првих Руса који је у потпуности у себи осетио руског човека ишчупавши га из себе и показавши на себи, како треба да изгледа руски човек – и на народ свој, и на породицу руску, и на Европу, и на хромог бачвара и на браћу Словене. Хуманијег, вишег и трезвенијег нема и није било још код нас ни у кога од Руса“ (Достоевски. Дневник Писца). „…Међутим, судећи како иду ствари, тешко да ће Срби скоро спознати тог најнепознатијег од свих великих руских људи – тако, ја мислим, можемо дефинисати нашег великог Пушкина, о коме код нас хиљаде и десетине хиљада наше интелигенције све до сада не зна да је то био песник тако великих размера и руски човек“. „Да није било Пушкина – истиче Достојевски на другом месту „Дневника писца“ – не би се можда дефинисала са таквом непоколебљивом силином (у каквој се пројавило потом, иако још увек не код свих, него код не баш пуно њих) наша вера у нашу руску самосталност, наша већ свесна нада на наше народне силе, а затим и вера у долазеће самостално назначење у породици европских народа“.
Савременик Достојевског, водећи критичар А. Григорјев критичар неупоредиво дубљи него слављени од стране Реда Руске Интелигенције Б. Белински, правилно је утврдио: „Пушкин – то је све наше“. „Он је… представник целог нашег душевног, посебно таквог, што остаје нашим душевним, посебним, после свих сукоба са туђим, са другим световима“.
III. ПЕСНИК И ЦАР
I
Ускоро по устанку декабриста (20. јануар 1926. године) Пушкин пише Жуковском: „Вероватно се влада уверила да ја не припадам завереницима и да са смутитељима од 14. децембра нисам имао политичких веза… Ја сам био масон у кишињевској ложи, то јест, у оној због које су уништене све ложе у Русији. Ја сам, на крају, био у вези са великим делом садашњих завереника. Покојни Император, пославши ме, могао ме само прекорити за безверје…“. „Мислим да се може рећи Цару: Ваше Величанство, ако Пушкин није умешан, зар му онда не можемо на крају дозволити да се врати“. „Наравно – пише Пушкин Дељвигу у фебруару те исте године – ја ни у шта нисам умешан и ако влада има слободног времена због мене, онда ће се она у то лако уверити. Но питати ме некако стидљиво, посебно сада, начин мог размишљања је познат. Прогнан сам шест година у континуитету, попљуван и удаљен са службе, послат у село због два ретка пресретнутог писма, ја наравно, не могу желети добро покојном цару, иако сам одавао потпуно признање његовим врлинама. Но, ја никада нисам проповедао ни смутњу, ни револуцију – напротив…“
У писму Жуковском, написаном 7. марта, Пушкин поново подвлачи “Бунт и револуција ми се никада нису свиђали, но ја сам био у вези са скоро свим, и у преписци са многим завереницима. Сви смутљиви рукописи ишли су под мојим именом, као што сви бестидни иду под именом Баркова. Да сам ја био потребан Комисији, ја бих се, наравно, оправдао“. „Ступање на престо Господара Николаја Павловича улива ми радосну наду. Можда ће Његовом Височанству бити угодно да промени моју судбину. Ма какав био мој начин размишљања, политички и религиозни, ја га чувам за себе самог и не намеравам да безумно противуречим општеприхваћеном поретку и неопходности“. У молби адресираној Господару Николају I, коју је написао у јуну, Пушкин прилаже следећу изјаву: „Ја долепотписани, немам никаквих обавеза према било каквим тајним друштвима, ма под каквим именом она постојала, не припадам, сведочим при том, да никаквом таквом друштву нисам припадао и не припадам и никада нисам знао за њих“ (11. мај 1826. године, 10-те класе Александар Пушкин). Описујући сусрет Николаја I са Пушкином у Москви, у Чудовом манастиру, историчари и књижевни критичари из редова Реда Руске Интелигенције увек су се старали да истакну да је Пушкин на питање Николаја I: „Да ли би он узео учешће у устанку декабриста да је био у Петрограду?“ Пушкин наводно одговорио: „Да, узео бих“.
Но, увек се игнорише најподробнији запис о разговору Николаја I са Пушкином, који се налази у успоменама пољског грофа Струтинског. Запис садржаја разговора који је урадио Струтински урађен је по речима самог Пушкина, са којим се он дружио. Међутим, запис грофа Струтинског се увек игнорисао, јер је он показивао политички поглед на свет Пушкина потпуно другачијим од онога како су уображавали чланови Реда Руске Интелигенције. Успомене грофа Струтинског биле су издате у кракову 1873. године (под пседуонимом .Јулиј Сас). На стогодишњицу убиства Пушкина у пољском часопису „Литературные Ведомости“ био је опубликован исечак из мемоара, посвећен разговору Императора Николаја I са Пушкином у Чудовом манастиру, од 18. септембра 1826. године. Ево део тог исечка: „… Младост – рекао је Пушкин – је врела, безумна напаст. Њене побуде обично бивају благородне, у моралном смислу чак узвишене, но, најчешће воде ка великим глупостима, а често и ка великој кривици. Ви вероватно знате, зато што је о томе много писано и говорено, да сам ја сматран либералом, револуционарем, конспирологом – речју, једним од најупорнијих непријатеља монархизма и посебно самодржавља. Такав сам ја у стварности и био. Историја Грчке и Рима створила је у мојој свести величанствену слику републиканске форме владавине, украшен ореолом великих мудраца, филозофа, законодаваца, хероја; ја сам био уверен да је тај облик владавине – најбољи. Философија XVIII века, која је као једини циљ за себе ставила слободу људске личности и ка том циљу тежила свом силом одрицању претходних социјалних и политичких закона, свом силом се изругивала над тим што је одобравано из века у век, и поштовано из поколења у поколење – та философија енциклопедиста, донела је свету тако много доброг, но, неупоредиво више глупог, оштетила је прилично и мене. Крајње теорије апсолутне слободе, које не признају над собом ништа ни на земљи, ни на небу, индивидуализам, који не рачуна на ограничења, традицију, обичаје, породицу, народ и државу, одрицање сваке вере у загробни живот душе, свих религиозних обреда и догмата – све то је напунило моју главу некаквим сијајућим и саблажњивим хаосом снова, миража, идеала, међу којима се мој разум губио и порађао у мени глупе намере“. То јест, у данима младости Пушкин је ишао по шаблонском путу многих. Ко са 18 година – не би порушио све темеље!? „Мени се чинило да потчињавање закону јесте понижење, свака власт је насиље, сваки монарх је – угњетач, тиранин своје земље, и да не само да је могуће, него је и похвално ударити на њега и речју и делом. Не чуди да сам под утицајем те заблуде ја поступио неразумно и писао изазивачки, са младалачком храброшћу, навлачећи опасност и карање. Био сам ван себе од радости, кад су ми забранили улазак у обе престонице и окружили ме строгим полицијским надзором. Ја сам уображавао како сам израстао до размера великог човека и да сам добрано уплашио власт. Ја сам уображавао поређења са јунацима Плутарха и да сам заслужио посмртно прослављање у Пантеону!“. „Но, све има своје време и свој рок – рекао је Пушкин за време даљег разговора са грофом Струтинским. – Време је изменило грозничаву глупост младости. Све детињасто је одлетело далеко. Све порочно је нестало. Срце је проговорило са умом речима небеског откровења и послушан спасилачком призиву, ум се одмах опаметио, успокојио, умирио; и када сам се осврнуо око себе, када сам пажљивије и дубље завирио у видљиво – схватио сам да је дотадашња истина била лаж, поштовано – заблуда, а циљ, који са ја себи поставио, претио је злочином, падом, срамотом! Ја сам схватио да је апсолутна слобода, неограничена никаквим божанским законом, никаквим друштвеним ограничењима, да је та слобода, о којој реторички и маштају лузери и лудаци, немогућа, а ако би била могућа, онда би она била погубна како по личност, тако и по друштво; да без законите власти, која поштује општи народни живот, не би било ни Отаџбине, ни државе, ни њене политичке моћи, ни историјске славе, да у таквој земљи, као што је Русија, где разнородност државних елемената, огромност пространства и тамноћа народне (па и дворјанске!) масе тражи моћни усмеравајући утицај – у таквој земљи власт мора бити обједињујућа, хармонизујућа, васпитујућа и још дуго мора остајати диктатуријалном или самодржавном, зато што у супротном она неће бити поштована и устрашујућа, јер код нас све до сада постоји као непрекидан услов постојања сваке власти – потреба да се пред њом смирујемо, да би у њој видели свемогућство, добијено од Бога, да би у њој слушали глас самог Бога. Наравно, то је апсолутизам, то је самодржавно владање једног човека, који стоји изнад закона, зато што он сам установљује закон, не може бити непромењива норма, која предодређује будућност; самодржављу је суђено да се постепено подвргава променама и некада да подели по пола своју власт са народом. Но, то неће још скоро наступити, и не треба да наступи“. Због чега не треба? – приупитао је Пушкина гроф. – Све изненадно је штетно – одговорио је Пушкин. – Око, које је навикло на таму, треба постепено привикавати на светлост. Природног роба треба постепено обучавати разумном коришћењу слободе. Схватате? Наш народ је још таман, скоро дивљи; буди према њему снисходљив – он ће постати неразуман“.
Преузето са: http://www.fsksrb.ru/
