Предговор
Од моје петнаесте године Достојевски је мој учитељ. Признајем: и мучитељ. Још онда ме је занео и понео својом проблематиком. Показало се, да су његови проблеми – вечити проблеми људског духа. Ако је човек иоле човек, мора се бавити њима. А Достојевски је сав у њима, зато је на свима путевима својим истински човек. Предност је његова у томе, што је у вечне проблеме људскога духа унео надахнуће пророка, жар апостола, искреност мученика, сету филозофа, видовитост песника.
У новије време ни код кога нису вечни проблеми човечијег духа дошли до тако широког, дубоког и свестраног израза као код Достојевског. Кроз њега су проговориле муке бића људског, и сви болови, и све чежње. Као ретко ко, он је одболовао проблем човечијег бића у свима његовим страховитостима. А човек је бескрајном сложеношћу свога бића најстраховитије биће у свима световима у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање.
У Европи није било ни мислиоца, ни филозофа, ни песника, који је као Достојевски снажно и свестрано осетио величанствену драматичност и језиву трагичност европског човека и свих његових тековина. Њему је до танчина познато не само еванђеље него и апокалипсис европског човека. Апокалипсис са свима својим понорима, чудесима, страхотама, ужасима. Ако на нашој планети постоји нешто страшније и од најстрашнијег, онда је то, нема сумње, апокалипсис европског човека. Достојевски га је песнички предосетио и пророчки претсказао, а ми смо већ ушли у њега. Једно је очигледно: настао је апокалипсис европског човека; све његове тековине полако захватају апокалиптичке страхоте и невиђени ужаси.
Потресна је агонија европске културе, зидане на „непогрешивости“ и аутаркичности европског човека. Над апокалиптичким понорима њеног самоуништења све се јасније и јасније оцртава титански лик сетног пророка Европе: Достојевског. Његова се пророштва о Европи испуњују на наше очи. И срце се неосетно претвара у сузарник..
Не тврдимо, попут Лајбница, да је овај наш земаљски свет – најбољи од свих могућих светова. Али смо сигурни у једноме: наш земаљски свет је несумњиво најзагонетнији од свих могућих светова. И у том тако изузетно загонетном свету – најзагонетније биће јесте човек: његови падови и узлети, његово зло и добро, његов ђаво и Бог. А сврх свега – његов свечовек и Богочовек. Кроз све то ми пратимо Достојевског у овој студији. То није лако, али је свакако достојно човека мучити се том узвишеном муком.
На Видовдан 1940. год.
Д-р Јустин Поповић
Достојевски пред вечним проблемима
Достојевски није увек савремен, али је увек савечан. Савечан је кад мисли о човеку, кад се мучи проблемом човека, јер страсно понире у бездане човекове и жудно тражи све што је бесмртно и вечно у њему. Савечан је кад мудрује о твари, ма којој твари, јер се спушта у танано пракорење којим се свака твар корени у тајанственим дубинама вечности. Савечан је кад се грозничаво мучи проблемом страдања, јер се не задовољава његовим површним, релативним, људским решењем, већ чезне за апсолутним, вечним, божанским. Савечан је кад бурном душом својом проходи историју рода људског, кад се пробија кроз њен хаос, кад преживљује њену језиву трагику, јер одбацује пролазни, временски, антропоцентрички смисао историје, а усваја бесмртни, вечни, богочовечни. Нема муке духа људског којом се он није мучио. Он је доживео и проживео човека у свима његовим димензијама и зато се с ридањем бацио пред ноге тајанственог Богочовека. За њега је Богочовек смисао и циљ човека, смисао и циљ историје. Његов Свечовек није друго до историјски Богочовек: Исус Назарећанин.
Човек је прави човек када искрено и опасно постави себи проблеме. Ниједан проблем није истински постављен ако није постављен неустрашиво и опасно, толико опасно да од њега у грозницу пада и разум човечији, и душа, и срце. Тако постављају проблеме само челници људске мисли: Јов, Соломон, апостол Павле, Шекспир, Достојевски. Но, за такве људе коначно решење ма ког проблема зависи једино од апсолутног смисла и божанског циља људске историје.
Здраве очи душе јасно виде: сваки, и најмањи проблем, својим главним нервом залази у вечне проблеме, уткива се у њих, јер се свака твар, тајном суштине своје, отискује у бескрајности и вечности. Кроз васељену непрекидно струје и брује безбројне тајне вечности. А кад се сусретну, сусретну се у срцу човечијем. Ту тајна тајну грли и загонетка загонетку љуби, док космичка језа прожима човека. То мученички осећа Достојевски и својом видовитом душом нетремице бди над тајном светова, бди и тврди: све је тајна, све је загонетка, а срце сваке тајне и сваке загонетке јесте Бог.
По Достојевском, сви се проблеми своде на два „вечна проблема“, на проблем постојања Бога и проблем бесмртности душе. Ова два проблема носе у себи неодољиву магнетску силу, којом привлаче и подређују себи све остале проблеме. Од решења „вечних проблема“ зависи решење свих осталих проблема, учи Достојевски. Решење једног вечног проблема садржи у себи решење другог. Они се увек крећу у правој сразмери. Ако има Бога – душа је бесмртна; ако нема Бога – душа је смртна.
Решење „вечних проблема“ је главна мука, којом се вољно и невољно муче сви негативни и позитивне хероји Достојевског. Кроз ове проблеме они приступају осталим проблемима. Без њих, они се не могу замислити, као ни сам Достојевски. „Постојање Бога је главно питање, пише Достојевски Мајкову, којим сам се ја целог свог живота мучио, свесно и несвесно“.
Хероји Достојевскога су оличење те главне муке, оваплоћење тог главног питања. Њихова је даноноћна брига, њихово је неизбежно занимање – решавати то главно, то вечно питање: има ли Бога, има ли бесмртности? Без тих питања, они су немогућни; ван њих, они су несвоји. „Ја не могу о другом, – исповеда се Кирилов –, ја сам целога живота мислио о једноме. Мене је Бог мучио целог живота“. Добри, бурни Мића плаче, рида и страшно се исповеда Аљоши: „Мене Бог мучи. Једино то и мучи“.
Попут ових, и остали хероји Достојевскога муче се Богом; све њих разједа та страшна и вечна мука. Посредно или непосредно, сав њихов живот пролази и сагорева у мученичком решавању вечних проблема, проблема Бога и проблема душе. „Тражење Бога“ – искање Бога – је, по мишљењу Достојевског, циљ свих, не само личних већ и народних покрета, циљ историје човечанства.
Основно је убеђење Достојевскога: позитивно или негативно решење вечних проблема детерминише сав живот човеков, сву његову философију, религију, морал, културу. Негативно решење вечних проблема, изражено речима: нема Бога, нема бесмртности – сачињава суштину негативних хероја Достојевскових. А позитивно решење, изражено речима: има Бога, има бесмртности, – сачињава суштину његових позитивних хероја.
Негативно решење вечних проблема неминовно повлачи за собом негативна решења и свих осталих проблема. Убеђење, да не постоји ни Бог ни бесмртност душе, увек се пројављује као нихилизам. Нихилизам и није друго до примењени атеизам. Из философије атеизма неминовно истиче морал нихилизма. То Достојевски доказује неодољивом убедљивошћу. генијалним психолошким анализама и необоривим доказима он виртуозно показује да је нихилизам неминовна последица атеизма. Ако нема Бога, ако нема бесмртности, онда нема ни врлине, нема ни порока. У том случају – све је дозвољено.
Позитивно решење вечних проблема омогућује и условљује позитивно решење и свих осталих проблема. Убеђење, да постоји Бог и бесмртност душе, пројављује се у транссубјективном свету као љубав. Не треба се варати: љубав је примењено осећање Бога и осећање личне бесмртности. Ја могу љубити вечном љубављу само ако сам бесмртан, и ако моја бесмртност црпе своју силу из Бога. Живог и вечног. Два комплекса владају душама позитивних хероја Достојевскових: комплекс осећања Бога и комплекс осећања личне бесмртности. Срца су њихова испуњена Богом и бесмртношћу, и све што излази из њих божанско је и бесмртно. Ако има Бога, ако има бесмртности, онда је права, вечна љубав и могућна и остварљива у сфери људског живота. Без тога, права је љубав психолошки и онтолошки немогућна и неостварљива.
Достојевски не воли кратке мисли и кратка осећања. Сваку мисао, свако осећање, сваки душевни покрет, он продужује до крајњих граница, да их затим стопи са вечним проблемима. У чудесној и чудотворној лабораторији свога духа Достојевски преради сваки проблем у вечни проблем, и мучи се њиме док му са гледишта вечности не пронађе решење. Вечност даје смисао времену. Завршно и целисходно решење ма ког проблема, и изналажење праве вредности ма кога или ма чега у овоме свету, могућно је само sub specie aeternitatis, но никако и никад sub specie temporis.
Вечни проблеми нису наметнути човеку већ су иманентни духу људском. По својој природи, човек је колико и физичан толико и метафизичан. У самој ствари, ништа није метафизичније од физичког. Преведено на језик Достојевскога, то гласи: ништа није фантастичније од стварности, од реалности. Корење ма каквог физичког процеса увек остаје сакривено у метафизичкој суштини космоса. И сама физика је у основи метафизична, јер се оснива на хипотези о етру који је „неопипљив и непокретан, по себи и за себе уопште неопажљив“ (ungreifbar und undbeweglich, an und fur sich uberchaupt nicht wahrnehmbar)
Људска свест је свест нечим божанским. Она је толико тајанствена и загонетна у својој непосредној датости, да је нико мањи од Бога није могао дати човеку. Неподраживом анализом људске душе Достојевски долази до закључка да је идеја Бога иманентна људској свести. У најунутрашњијем језгру свом човекова самосвест је богосвест. Јер је свест, у суштини, дар Божји човеку. Човек не би могао ни бити свестан себе, да му то није дато од Бога. Немилосрднији од Канта аналитичар ума људског, смелији од Ничеа аналитичар воље људске, Достојевски налази да је човек својим психичким устројством предодређен да се стално и интимно, свесно и несвесно, мучи проблемом Бога.
У сваком случају, за Достојевског и његове хероје Бог је мука, и то – страсна мука и страсно мучење. „Страшно је пасти у руке Бога живога“. А човек, самим тим што је човек, пада и мора пасти. Нема сумње, у човеку има нечег што се стално отима ка Богу. То се не може ни оковати ни потпуно уништити. Када чежња за Богом не би била саставни део људског бића, богоборци би је лако могли уништити у себи и у целом роду људском. Но чежња за Богом, идеја о Богу је срце срца људског. У томе је мука човекова и његова величина. Док дефинитивно не реши проблем Бога и док тачно не одреди свој однос према Богу, човек је онтолошки неспособан да реши ма који други проблем.
На безброј начина Достојевски проба да реши вечна, „проклета питања“. Прометејским пламеном ових питања он до пожара распаљује душе својих хероја, и оне сагоревају у њима мучећи се јововски. Бог је за њих не само идеја већ страст, и то страст горка или слатка. За сушичаве умове Бог може бити анемична идеја, али за Достојевскове хероје Он је психофизичка страст, јер се они до крви или боре с Богом или посвећују Богу. За њих Бог није библиотека која се да прочитати или проблем који се да књишки решити, већ је то живи Живот који се мора доживети, страдање које се мора отстрадати, бол који се мора преболети.
Психолошка анализа Достојевскових хероја потстиче нас да их сврстамо у две групе. Прву групу сачињавају негативни хероји – „антихероји“. Они решавају вечни проблем негативно, или су склони негативном решењу. Другу групу сачињавају позитивни хероји. Они исти проблем решавају позитивно. Први су безбожници и смртници, јер за њих не постоји ни Бог ни бесмртност. Дакле, смртан је сав човек без остатка. Други су побожници и бесмртници, јер за њих постоји и Бог и бесмртност душе. Бесмртном страном свога бића човек је отворен према вечности и мистички сједињен с њом.
Негативни хероји су богоборци, позитивни су богољупци. И једни и други стварају своју философију и религију, правдајући их и бранећи их искрено, мученички, страсно. Философија првих је философија атеизма и религиозног бунта; философија других је философија теизма и религиозне смирености. Први стварају невиђене и нечувене бунтове, за какве не зна историја религиозних бунтова.
И у старом свету се бунтовало. Бунтовали су Јов и Соломон, бунтовао је Прометеј. Њихов су бунт наставили Фауст и Волтер, Манфред и Шели, Ниче и Метерлинк. Али сви њихови бунтови, узети скупа, само су глувонеме претече бунтовника Достојевскових. Шибани кнутом животних ужаса, поражени језовитом трагиком светова, Достојевскови антихероји стварају бунтове које би с поносом потписао и сам врховни дух зла и уништења. Када би он сам предавао философију атеизма и морализма, не би био страшнији и бунтовнији од Достојевскових антихероја.
Основац је у атеизму Фаустов Мефистофел кад ученику Фаустовом држи лекције из атеизма. Али без имало увређеног поноса могао би сам Мефистофел да слуша лекције из атеизма код „жутокљуног“ руског студента Ивана Карамазова. У њима би нашао своје најбоље оправдање, своју најсавршенију – ђаводицеју. Уопште, све старе и нове философије атеизма, упоређене са философијом атеизма код Достојевског, нису друго до Pleasant Sunday-afternoon литературе. У одрицању Бога – сви су основци према Достојевском.
У философији Достојевскових антихероја мистички ужас живота нашао је свој најсавршенији стил, свој најадекватнији израз. У Ничеа има реторике, у њих је нема. Мучени ужасним проблемом страдања, мрвљени језивом тајанственошћу живота, тлачени бесмисленом неопходношћу природних закона, они заборављају сва знања, презиру све обзире, газе све законе, и страсно се бацају пред ноге напаћеног човечанства, клањајући се страдању његовом. Од ужаса, они пертурбирају све законе и све вредности, прекорачују све границе постављене од људи, природе и Бога. У њима се заиста врши Umwertung aller Werte.
Они се не мире са страдањем. Оно је за њих највећа негација Бога. Страдање је атмосфера наше тужне планете. Зар је могућно оправдање Бога када постоје бесмислена страдања? Зар иза овако ужасног света има Бога? И ако га има, зар се може оправдати? Антихероји остају при факту: страдања је много у свету, оно је бесмислено и бесциљно, али му то не смета да буде свуда присутно. Између човечанства и Бога стоји одвратно чудовиште коме је име страдање. Антихероји не могу да га уклоне, не могу да га ћутке обиђу и зато не примају свет који „на апсурдима почива“. За њих је овај свет најгори од могућих светова (разуме се, велико је питање, да ли су бољи светови уопште могућни). Ако га приме, они га једино могу примити као космолошки доказ егзистенције не Бога, већ – ђавола. А историју рода људског могу примити не као теодицеју, већ као ђаводицеју. Бесмислена трагика света демантује Бога, афирмише ђавола; осуђује првог, апологира другог.
Зар је могућан одговор који би стварно осмислио трагику овога света, оправдао страдање у свету, успокојио богоборачке бунтовнике и побио разлоге њиховог немилосрдног бунта против Бога?
Да, могућан је, – изјављује Достојевски –, могућан је само један једини одговор. И тај одговор је „ пресветли лик Богочовека Христа“. Богоборни бунтовници могу одбацити све системе, погазити све принципе, уништити све законе; могу учење Христово назвати лажним, осуђеним од савремене науке и економских теорија. Али једно остаје што они никад не могу ни разорити ни уништити. То је „пресветли лик Богочовека, његова морална недосежност, његова чудесна и чудотворна красота“.
Најтеже је борити се не са учењем, већ са светлом и благом личношћу Христовом. Победити њу – апсолутно је не могућно. „Галилејче, ти си победио!“ Достојевски то зна из свог сопственог искуства, јер се ретко ко борио са Христом као он. Зато као одговор својим побуњеним антихеројима он пружа чудесни и чудотворни лик Господа Христа, који посредно и непосредно дела кроз христолике личности Зосиме и Аљоше, Мишкина и Макара. Својом чаробном христоликом појавом они смиравају побуњене духове, стишавају бурне душе, укроћују метежне прохтеве. Целокупним својим животом, свим својим бићем, они сведоче једно: има Бога, има бесмртности.
Нека тајанствена, мила и кротка сила непрекидно зрачи из христоликих хероја Достојевскових. Они не доказују Бога логички, већ показују психофизички. Дискурзивно и дијалектички не може се доказати ни постојање Бога, ни бесмртност душе. Убеђење да постоји Бог и бесмртност душе јесте плод личног, непосредног искуства. Оно се стиче само опитом активне љубави. Од јачине и величине тог опита зависи и јачина и величина човекове убеђености у постојање Бога и бесмртности душе. Што је човек богатији овим искуством, богатији је и вером у Бога. До истинског и реалног богопознања и самопознања човек долази једино путем активне љубави. Љубећи Бога и људе, човек реално и експериментално сазнаје да је његова душа христолика и бесмртна.
Опит активне љубави, као метод богопознања и самопознања, јесте чудесна благовест којом је Богочовек обдарио род људски. Служећи се овим методом, човек најбрже пронађе и Бога и себе. А на путевима мржње лако изгуби и Бога и себе. Пронађен и примењен Богочовеком, овај метод богопознања и самопознања постао је и заувек остао методом православне гносеологије. По свему, он је непомирљиво супротан схоластичком методу механизације животворних истина Христових и протестантском методу рационализације надрационалних истина еванђелских.
Христолики хероји Достојевскога чувају највећу драгоценост наше планете: лик Христов. И у потребним моментима показују га поколебаним душама у овом горком свету. Он је једини њихов посредник између њих и осталих људи. Својом христоликом душом они привлаче све што је божанско у душама људским и проналазе бесмртно добро и највећем грешнику. Они примају свет, али не примају грехе света. Они љубе грешнике, али не љубе грехе њихове. Очишћен и освећен Христом, овај свет је најбољи од свих могућих светова, али су људи учинили себе горима од свих могућих људи. Христолики хероји Достојевскога примају свет из руке Богочовека Христа, који милостиво и кротко покрива грехе света.
Прекрасна личност Христова је једино што Достојевски обожава без резерве. За њега она је оличење свега најузвишенијег, свега најсавршенијег, свега најчовечнијег. Мимо ње нема истинске благовести у овом тужном свету. Поменете ли име Христово у присуству Достојевскога, он сав уздрхти од узбуђења и усхићења. Бјелински пише: „Кад год само поменем име Христово, у Достојевског се лице потпуно измени као да хоће да заплаче“.
У овом свету, који на парадоксима почива, Достојевски не може без Христа. Он сваку своју мисао завршава Њиме и свако своје осећање проверава Њиме. Горка тајна света једино у Христу постаје слатка. Свирепа тајна страдања постепено прелазе у тиху, умилну радост, једино ако се пронесе кроз Христа и осветли Њиме. То Достојевски осећа апостолски снажно, зато је исповеднички одан и мученички веран Христу.
У Богочовеку Христу има нечег несравњено вишег од Истине, Доброте и Лепоте. Он је све то у апсолутном смислу, па чак и нешто више од свега тога. У томе је његова изузетна чар. Све што је најбоље у души људској Христос привлачи себи неким неодољивим магнетизмом љубави. Он даје души човечијој што јој не могу дати ни апсолутна Истина, ни апсолутна Доброта, ни апсолутна Лепота, узете посебно у њиховој метафизичкој супстанционалности или логичкој оправданости.
Претпоставите парадоксалну дилему: треба изабрати између Христа и Истине. Ја и ви бисмо, можда, изабрали Истину а не Христа. А Достојевски? Он би несумњиво изабрао Христа, па макар сва Истина била против њега. Ево његове исповести о томе: „Покаткад ми Бог даје тренутке савршеног мира. У тим тренуцима ја љубим и верујем да и мене љубе. У тим тренуцима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово је Вјерују сасвим просто. Ево њега: ја верујем да нема ништа љупкије, дубље, симпатичније и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу говорим себи: не само нема Њему слична, него и не може бити. Ја штавише изјављујем: Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би збиља истина искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“.
Ово је павловско исповедање вере у Богочовека Христа. Од дана апостола Павла па све до данас није се чула смелија реч о незаменљивости Господа Христа. Једини који би се у овом погледу могао донекле такмичити са Достојевским био би пламени Тертулијан, са својим знаменитим: „ Credo quia absurdum“.
Овако неустрашиво исповедање вере у Христа саблазан је за чулнике, а безумље за рационалисте. Али, Достојевски је баш тиме постао у новије доба највећи исповедник еванђелске вере и најдаровитији претставник православља и православне философије. Да, православне философије, јер се она битно разликује од неправославних философија тиме, што је за њу први и последњи критеријум свих истина и свих вредности – пресветла личност Богочовека Христа.
Гле, хришћанства је у извесној мери било и пре Христа. Неке ћете хришћанске моралне принципе и догматске истине наћи у јудаизму, неке у будизму, неке у конфучијанизму. Али у њима не можете наћи оно што је најглавније, оно што је „једино на потребу“. А то је – личност Богочовека Христа. Јер она својом вечном животворном силом спасава човека од греха и смрти, препорођујући га, освећујући га, обожујући га, испуњавајући га сваким божанским савршенством.
Без личности Христове учење Христово нема ни спасоносне силе, ни непролазне вредности. Оно је само утолико силно и спасоносно, уколико је жива еманација његове божанске личности. Еванђеља, посланице, сав Нови Завет, све догматике, све етике, без чудотворне личности Христове претстављају собом или занесењачку философију, или романтичну поезију, или утопистичка сањарења, или злонамерне измишљотине. Једино личност Христова, чудесна у својим безбројним савршенствима, даје вечну вредност и животворну силу целокупном учењу новозаветном. Из ње се стално еманира нека стваралачка сила, која људима даје моћи да божанско учење новозаветно претворе у човечанску стварност.
Све што треба човеку у овом, и у свима могућним световима, Достојевски је нашао у личности Богочовека Христа. У њој он види решење свих личних и свих социјалних проблема не само нашега доба, већ и свих времена до на крај историје. Где је лик Христов, тамо је за Достојевског истински прогрес, истинска просвета, истинска радост, истински живот, истинска мудрост и свако истинско савршенство. Но ако успитате Достојевског: где се налази, где се чува лик Христов? Он вам не двоумећи одговара: у православљу, само у православљу. – А шта је с римокатолицизмом, шта с протестантизмом? Ах, уздише Достојевски: римокатолицизам је унаказио лик Христов и унакаженог Христа проповеда, а протестантизам га је давно изгубио.
Христоликост позитивних хероја Достојевскових долази отуда што они у душама својим чувају чаробни лик Христов. Овај лик је суштина њихових личности. Они живе њиме, мисле њиме, осећају њиме, делају њиме, све своје формирају и нормирају њиме, и тако кроз христодицеју стварају православну теодицеју. Стога су они прворазредни философи православни. Њихова је философија све експериментална и емпирична, јер богочовечанску истину Христову непрекидно претварају у своју свакодневну стварност, у свој свакодневни живот. У њима Достојевски доживљује највишу синтезу живота, у којој се вечне истине и вечне радости грле загрљајем коме нема краја.
+++
Пада у очи: и негативни и позитивни хероји Достојевскога су пре свега и више свега неустрашиви борци за личност. Борећи се за слободу, за правду, за истину, за бесмртност, за вечност човечије личности, они мученички траже одгонетку те прастаре загонетке овога света. Страхоте живота и смрти ударају на њих и они мира немају у костима својим акамоли у мислима својим. Кроз њих Достојевски проноси своју вихорну душу и казује себе потресно и страсно.
Бескрајну тајну своје необичне личности Достојевски оваплоћује у својим херојима. Пожаром вечних проблема он пали њихове савести, сагорева њихову крв, пустоши њихове душе. Кроз њих задаје и решава проклета питања, стварајући тако своју језиву ђаводицеју и сјајну теодицеју.
У свему томе Достојевски пројављује невиђену генијалност. И многи се саблажњавају о њега, јер не могу да схвате где има више њега самог, да ли у његовим позитивним или у његовим негативним херојима. Али, то и није чудновато, јер се обично о највеће личности саблажњава највећи број људи. Оне су заиста камен спотицања и саблазни за многе. Најбољи пример за то јесте личност Христова.
Нема сумње, Достојевски је најзагонетније икс у врло компликованој једначини словенске култури. Много је труда уложено да се пронађе права вредност тога икс. Па и наши немоћни напори нека послуже томе, ако могу. Да пишемо о Достојевском, даје нам смелост сам Достојевски, јер је неизмерно милостив, иако страшан величином својом. Сваки може наћи себе у њему. Јер ако сте тужни, он свесрдно тугује вашом тугом. Ако сте очајни, он је ваш друг, ваш брат, ваш близанац, али и утешитељ. Ако сте атеист, он и сам пати са вама, мучи се вашом муком, апологира атеизам генијално, минира вас богоборним бунтом и безумним очајањем, да се најзад обојица с криком баците пред ноге благога Исуса. Ако сте преступник, он вас милостиво прима под кров своје многонапаћене душе, вашу душу претвара у своју, заједно са вама пребољева вашу болест, поставља тачну дијагнозу ваше болести и оздрављује вас сигурним леком, јер је болник и вичан болестима. Ако вас муче „проклета питања“, он вас загрли као најрођенијег, проводи са вама бесане ноћи и свирепе дане и не напушта вас док заједнички не пронађете правилно решење. Ако сте верујући, он вам умножи веру до апостолске заљубљености у Христа. Ако сте оптимист или песимист, он вас убедљиво води најсавршенијем оптимизму, показујући вам да је чудесна личност Богочовека Христа једини извор свесавршеног оптимизма, јер је једина истинска благовест у свима световима.
Достојевски се не може студирати без муке и суза. Њега може успешно простудирати само човек који се искрено и свесрдно мучи његовом главном муком: решавањем вечних проблема. Без тога, њега је досадно читати. Људе, који не воле да се баве опасним проблемима, спопада трепет и ужас при читању Достојевског, и они му често бацају у очи очајно питање: реци нам, докле ћеш мучити наше душе? – Док не решите вечне проблеме, гласи његов одговор.
Иако у свему атомски мали, само у љубави према Достојевском велики, ми у овој студији покушавамо да пронађемо основне психичке законе и главне стваралачке принципе који су створили позитивне и негативне хероје Достојевскога. И оспособили их да даду роду људскоме такву демонску ђаводицеју и такву херувимску теодицеју, какве свет није видео.
Ко је заражен површним оптимизмом многих савремених препородитеља и усрећитеља човечанства, нека не улази у пакао православног Дантеа, јер ће у огњеним понорима његове ђаводицеје испарити сав лептирски оптимизам и сагорети сви планови о преображају света и човека на основу човекоманијских принципа „чистог разума“ и „common sense“ -а.
