Десанка Максимовић
Поштовани читаоци, никада у историји србски официр није издао наредбу за убијање деце. То је привилегија "цивилизованих", "великих" нација. Уз потресну песму Десанке Максимовић, помолимо се за душе анђела Крагујевачких који су из школских клупа на данашњи дан пре 79 година изведени на стрељање и боримо се да наша деца никада не прихвате "вредности цивилизованих европских народа"...
♥ ♥ ♥
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђакау једном дану.
Исте су године сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђакау истом дану.
А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.
Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђакау истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.
