„Да не беше оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни нашег васкрсења на Кајмакчалану“, рекао је свети владика Николај Велимировић. Мојковачка битка је вођена на Бадњи дан и Божић 1915. године по Јулијанском календару у околини Мојковца. На Бадњи дан аустријски генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску, међутим, љуто се преварио. Сердар Јанко Вукотић је добро припремио своју војску за бој. Победом на Мојковцу, дична Србадија из Црне Горе је спасила српску војску и избегли народ од тешког пораза који би представљало и националу катастрофу.
Тиме је ова битка златним словима уписана у витешка србска достигнућа као пример солидарности и људског пожртвовања ретко виђен у историји. Вашој пажњи нудимо један део из бесмртне поеме «Мојковачка битка» бесмртног Радована Бећировића.
Ради се о одговору сердара Јанка црном врану гаврану који набраја непрегледну германску војску:
Сердар плану па завика врану:
“Црни вране крила крвавије,
То ми ништа необично није.
То је војска германскога соја,
И прије смо с њима били боја.
То је силна војска кад јуриша
Него вране, иди па им реци
Чекаћу их на Тари ријеци,
И код Лима бићемо пред њима;
Не дамо им Мојковац да виде,
Па цар Јосиф да пред њима иде.“
Још то сердар изустио није
Док ево ти сутне бурунтије
Од главара из земље Србије.
Тако пишу сердару и војсци:
„Наша драга браћо Црногорци,
Кад орлови пред олујом бјеже,
Шта од тога може бити теже,
Па ако вас братска љубав веже,
Спасите нас, нема ви лијека
Да вас слави србство довијека.
Пуштите ли Мојковац и Чакор
Ругово ће србски бити мрамор
А Бистрица вјечита гробница.“
Кад све ово разуми сердаре,
Он окупи код Таре главаре,
Војсковође с бојишта повуче,
За одсудну битку да одлуче,
У Подбишћу код бијеле школе,
Ту је сердар и зове отоле.
Кад се ови скупише горштаци
То су прави људи и јунаци,
Крваве им сабље и барјаци.
Није шала људи са бојишта
На њима су ране и зрништа,
Ране крију а силом се смију
Да сердару морал не убију.
Страшни људи ка' стари хајдуци
Огољели као дрински вуци.
Сваки носи московку у руци,
Друго нема ништа што му треба
Без у џепу суво парче хљеба.
Не долазе да примају плату,
Но за савјет своме команданту;
Јер сам није ријешити мога
Шта да ради од живота свога.
Онда сердар поче да говори
О пропасти и о Црној Гори:
„Јављају ми из главнога штаба
Да је Ловћен заузела Шваба,
Највишега српскога Арарата,
Кад помислим грозница ме хвата,
Да по гробу славнога Његоша
Гази нога свијетског олоша.
А Цетиње наша престоница,
По њој тутњи мађарска коњица.
Краљ Никола и његова влада
То је наша узалудна нада,
Петар Пешић у тој истој влади
Јадно за нас смисли и уради,
О томе ће историја рећи,
Истини се не може утећи.
Но ја данас у овој несрећи
Желим чути ви што ћете рећи
Смијемо ли с мегдана утећи?
Да пуштимо Швабе преко Таре
И да наше обрукамо старе!
Швапске снаге имају у плану,
Да нас баце као с пута грану
И претеку србијанске трупе
Да кроз Црну Гору не одступе,
Али су се преварили љуто,
Све то може бити обрнуто;
Тигар љути не боји се лаву,
Ни Голијат није убро славу.
Но шта ћемо, соколови сиви
„Благо томе ко довијек живи.“
