Напомена: Поштовани читаоци, ово потресно сведочење србског хероја-мученика Александра Саше Пејановића, сведочи да Каинов печат братоубиства не лежи само на неонацистима у Украјини, него да је и пре украјинског Мајдана србофобна власт милогораца у Црној Гори спроводила страшне злочине према припадницима србског рода у најстрашнијим нацистичким традицијама. Крв је људска рана наопака, поучава нас најмудрија србска глава, крв србских мученика, па тако и крв Саше Пејановића, судиће црнобраћи милогорцима, од суда Божијег нико побећи неће...
† † †
„Угасили су свијетло, ударали су ме по свим виталним органима, временски дуго, пробали су да ми униште живот, одбијали су ми бубреге... Ударали су ме палицама, пендрецима, чизмама, а онда су ме оставили тако да двадесет шест сати лежим на поду који је био прекривен мокраћом, изметом и влагом. Тих двадесет шест сати нисам спавао јер сам знао да ћу преминути ако заспим. А онда су опет ушли, угасили свијетло, у једну руку батеријска лампа и јак сноп свјетлости, видим и како стављају фантомке, у другу пендрек – нису ме уплашили зато што сам вјерник, као што их се ни сад не бојим, чак су ми још више смјешнији и одвратнији.
Они су поново ушли, нисам се бранио, узео сам ову бројаницу и заузео став, након више од педесет шпицева и пендрека по глави, опет сам изгубио свијест, теретим их за покушај свирепог убиства, теретим: Мила Ђукановића, Ранка Кривокапића и (Веселина) Вељовића. Доживио сам тортуту коју не бих доживио ни у једну другу земљу, у Албанију због Косова, да сам направио исту ствар, не бих доживио, а хоћу да напоменем да сам из угледне црногорске породице, из које су сви ишли на свако ратиште, прађед ми је погинуо на Скадар, носиоци смо Обилића медаље, и ја имам свако право да живим у ову земљу као Србин, и да негодујем против срамне одлуке признања Косова. Српски народ није дио прљаве историје која се сад пише. Срећан сам због тога и Богу захвалан, што ја нисам дио њих, иако сам добио батине и овакво мучење, захвалан сам Богу, и ја и моја браћа Срби никад нећемо бит дио њих!“
Александар Саша Пејановић (1974-2011)
Епилог преносимо из текста "Википедије" о Александру Саши Пејановићу:
У јавности је постао познат 2008. године када је ухапшен после нереда, који су избили у Подгорици након признавања независности Косова. Том приликом је држан 48 сати без сна у „бетоњерци“, где је брутално претучен од стране полиције. Окружни суд је полицајце осудио на затворске казне, да би их убрзо Виши суд ослободио кривице. Током наредних година Пејановић је више пута тврдио да га прогоне и да страхује за своју безбедност, због чега је једно време живео у Србији, да би 30. маја 2011. године био убијен из пиштоља од стране полицајца Зорана Булатовића. Булатовић је осуђен на 13 година робије због убиства. Адвокат Далибор Ковачевић, који заступа породицу убијеног Пејановића, тврди да је реч о политичкој ликвидацији. Случај Александра Пејановића, наведен је у извештају америчког Стејт департмента, о кршењу људских права у Црној Гори, као и у извештају УНХЦР-а.
