1. ЗА УБИСТВО ПУШКИНА НИЈЕ БИО ЗАИНТЕРЕСОВАН НИКОЛАЈ I, НЕГО ВОЛТЕРИЈАНЦИ И МАСОНИ
Чак и најповршније познанство са односима који су постојали између Пушкина и Николаја I уверавају нас да Николај I није могао бити иницијатор прогона коме је све време био подвргнут Пушкин. Но, ипак, чињеница систематског прогона Пушкина је очигледна. Генијални песник се, после искреног помирења са владом, према оцени П. Вјаземског нашао у „гнусној клопци“. Поставља се питање, ко је био крив за стварање те „гнусне клопке“? Одговор може бити само један – у прогону и смрти великог руског песника и водећег политичког мислиоца могли су бити заинтересовани само масони и волтеријанци, од којих су већина по свом социјалном положају били чланови виших слојева друштва. Због тога, непријатеље Пушкина треба тражити управо у тим слојевима.
У Петрограду су за Пушкиновог живота постојала три главна „политичка“ великосветска салона: салон грофа Кочубеја, грофа Несељродеа и салон Хитрово-Фикељмон. Прва два салона су била непријатељски настројена према Пушкину и сам Пушкин је био непријатељски расположен према друштву које се групише око тих салона. Сама Хитрово и низ посетилаца салона били су према Пушкину расположени дружељубиво (у сваком случају бар споља), но, салон Хитрово-Фикељмон су посећивали и непријатељи Пушкина, јавни и скривени. Управо у том салону Пушкин се срео са Дантесом и сва даља драма Пушкина протекла је управо у том салону. Члан Реда Руске Интелигенције (РРИ) Е. Грот пише у тексту „Дуел и смрт Пушкина“ (Н. Р. С. № 16157), да су „Зле силе направиле Наталију Николајевну играчком и оруђем својих црних планова. Да они нису успели искористити Наталију, они би нашли други начин, но, они би Пушкина у сваком случају убили. Понашање Наталије и Дантеса које описује грофица Фикељмон потпуно нас уверава у невиност Наталије и кривицу Дантеса. Опис дејстава Дантеса свакога ће натерати да мисли да је са његове стране била у питању смишљена зла намера, да је он свесно играо своју игру са циљем да код свих искомпромитује Н.Н. Пушкину и распиривши врели темперамент песника, доведе га до погибије“. „Није био убијен љубоморни муж. Оружјем гнусних интрига био је убијен друштвени делатник, неугодан мрачним умовима“. Ко су били ти „мрачни умови“ који су изабрали жену песника за „играчку и оружје у својим црним плановима?“ За Е. Грот, члана РРИ – несумњиво је један од таквих „мрачних умова“ био Император Николај I. У указаном тексту Е. Грот о томе говори у алузијама, но, у његовом другом тексту „Први дуел Љермонтова“ (Н. Р. С. № 16817) већ се отворено тврди: „Влади је била неопходна Пушкинова смрт, зато што су га се плашили, као замишљеног лидера анти-владине партије“. У светлости реалних узајамних односа између Пушкина и Николаја I, слична тврдња представља обичну масонско-интелигенцијску лаж. У убиству Пушкина, који је осудио волтеријанство и масонство у свим његовим разновидностима, није крив Николај I и није крива влада коју је он предводио, него масони који су улазили у владу.
Од првог до последњег дана свог царствовања, Николај I је провео у непрекидној борби с руским и европским масонима; почео је своје царствовање гушењем завере – масона-декабриста и завршио га Кримским ратом, који су организовали француски и енглески масони.Положај Николаја I у тој борби је био крајње тежак, јер је он морао да влада уз помоћ бивших руских масона, који су наравно симпатизирали своју европску „браћу“. Да би заменио људе на различитим државним функцијама, он се морао користити оним људским материјалом који су му могли дати европеизирани људи: виши слојеви друштва. А управо у тим слојевима било је највише великих масона, волтеријанаца, чланова забрањених тајних политичких друштава, поклоника разних токова европског мистицизма, католичанства, протестантизма, и разних токова европске филозофије. Био је то највише денационализовани слој руског народа, а управо уз његову помоћ је Николај I морао да решава сложене задатке организације руског националног препорода. Царица Софија је једном приликом рекла свом пријатељу кнезу Голицину, који се жалио како околина не прихвата планове реформисања које је осмислио: – Но, шта да се ради Васја, други људи нам нису од Бога дати! Није било других, бољих људи, „дато“ ни Николају I. „Са тужним предзнацима сео сам на руски престо – писао је 1850. године Николај I фелдмаршалу грофу Паскевичу Ериванском, кнезу Варшавском – и ја сам морао започети своје царствовање казнама, прогонима. Око престола нисам нашао људе који су могли да руководе са царем – ја сам морао сам стварати људе и царовати“. А ми знамо из каквог негативног људског материјала је Николај I имао могућност да бира људе и ствара своје помоћнике.
Други пут је Николај I с огорчењем рекао: „Ако частан човек води частан посао са преварантима, он ће увек остати међу глупацима“. Ускоро после своје свадбе, Императрица је писала својој другарици, грофици Рантцнау: „Осећам да су неискрени сви који окружују мога мужа и да нико не испуњава свој дуг ради дуга и ради Русије. Сви му служе због каријере и личне угодности и ја ћутим и плачем данима, јер осећам да је мој муж веома млад и неискусан, чиме се сви користе“. Николај I је и унутар Русије и изван ње, често морао имати посла са простим и политичким преварантима и он је често био обманут. Осуђујући делатност Николаја I, никада не треба испуштати из вида да је у првим годинама његове владавине, међу његовим најближим помоћницима било много бивших масона. В. Ф. Иванов у истраживању „Од Петра I до наших дана“ (Руска интелигенција и масонерија) тврди да су из реда најближих помоћника Николаја I, следећа лица била у прошлости масони: „…кнез Волконски, министар Императорског Двора, каснији светли кнез и генерал-фелдмаршал, гроф Чернишев – војни министар, касније светли кнез, Бенкендорф – шеф жандармерије, Перовски – министар унутрашњих послова, државни-секретар Панин – министар правде, генералађутант Кисељев – министар за државну имовину, Адлерберг главни начелник над поштанским ресором, касније министар Императорског Двора, светли кнез Мењшиков – управник морског министарства“.
Проверити исправност тврдње В.Ф. Иванова да су сва горе набројана лица били масони, у емиграцији је веома отежано, и ја ту проверу нисам могао спровести. Но, чак и уколико нису сва лица на која је указао Иванов били масони, то је њихов значајан део несумњиво био раније у масонерији. За разраду неопходних реформи 6. децембра 1826. године, био је створен посебан комитет. За шефа комитета одабран је стари масон гроф Кочубеј, пријатељ из детињства Александра I, члан Негласног комитета који је Александар створио, који су савременици називали „Јакобинска банда“. Поставља се питање, зар Николај I није могао међу образованим људима наћи прихватљивијег човека од грофа Кочубеја? Очигледно није било прихватљивијег човека, премда гроф Кочубеј није био баш блиставог ума нити посебно надарен пословним квалитетима. У Пушкиновом дневнику под 1. јуном 1834. године читамо: „Пре две недеље стигла је вест о смрти грофа Кочубеја. То је произвело силан утисак: Цар је био неутешан. Нови министри су обесили своје главе. Чинило се да смрт тако ништавног човека није могла направити никакав преврат у току послова. Но такво је сиромаштво Русије у државотворним људима, да се ни Кочубеј није имао ким заменити“.
Недостатак људи натерао је Николаја I да искористи и бившег масона Сперанског кога су декабристи предвидели за председника руске републике после убиства свих Романових. Сперанском је било наручено тако важно дело као што је састављање Кодекса важећих у Русији закона. Сперанском Николај I није веровао. За главу II Одељења Личне Канцеларије Његовог Величанства био је одређен Балугјански, коме је једном Николај I изјавио да не скида очи са Сперанског: „ – Гледај да он не начини такве лоше ствари као 1810. године, ти ми за њега одговараш“. Постављање бивших масона на високе државне положаје није био резултат неопрезности Николаја I. Као прво, као што смо већ указивали, он није имао велики избор, морао се користити оним људима који су имали искуство у државним пословима, а као друго, у време Николаја I сматрало се довољним ако се људи закуну да више неће учествовати у раду друштава које је држава означила као штетне по државу. У „просвећеним, демократским временима Лењина и Стаљина, свим масонима би, наравно, одмах одсекли главе. Но, у време „деспота“ Николаја I, сличне „политичке мере“ нису биле оствариване.
Наравно да нису сви масони часно поштовали дату заклетву и престали да раде у интересу масонерије. Део масона је потписао заклетву да излази из масонских ложа и да убудуће неће бити ни у каквим тајним друштвима, продужавали да остају чланови илегално постојећих ложа, као што доказује тајна директива Велике Провинцијске Ложе која је разаслана тајним масонским ложама у септембру 1827. године, годину дана по забрани масонерије у Русији. Они масони који су заиста прекинули везу с масонеријом, нису били у стању да муњевито промене свој поглед на свет. Пошто су формално престали бити масони, они су још дуго, а неки и заувек, остајали приврженици идеја које је масонерија пустила у погон. Потписати се да излазиш из масонске ложе – то је једно, а престати тако мислити, како си навикао да мислиш дуги низ година – нешто је сасвим друго. Срећући се један с другим, чланови забрањених масонских ложа су, као и раније, видели једни у другима политичке истомишљенике и ако се укаже случај, увек су били спремни да пруже подршку једни другима. На први поглед је руска масонерија изгледала као угашени пожар, но, то је био обмањујући утисак. Духовна зараза која се јако угнездила током 85 година, није могла нестати лако и без трага.
Да ли су политички салони Кочубеја, Хитрово-Фикељман и Несељроде имали било какву везу са недавно забрањеном масонеријом? Нису могли немати таквих веза, јер је већина познатијих презимена у Петрограду већ неколико покољења била у масонерији. Кочубеј је, почевши од младићких дана, био масон. Хитрово – кћер Кутузова, масона високог степена, од детињства се вртела у масонским круговима и познавала многе масоне. Политички салон жене министра иностраних послова Несељродеа такође је био место сусретања бивших масона аристократа. Велики Кнез Михаил Павлович је грофицу Несељроде звао „Господин Робеспјер“. Код грофице Несељроде у кући се није говорило на руском језику. „Кућа руског министра иностраних послова је била центар такозване немачке при-дворске партије којој је припадао и Бекендорф, такође пријатељ брачног пара Несељроде. За те људе је странац Хекерн био свој човек, а Пушкин је био туђ“ (Тыркова-Вильямс. Жизнь Пушкина, II, страница 407).
Даћемо општу оцену о три указана важна политичка салона Петрограда, устима савременика који припадају вишем слоју Петрограда. Кнез Љубанов-Ростовски у својим записима назива тај виши свет „лицемерним друштвом људи које себе сматра руском аристократијом“. Унука Кутузова, Д.М. Фикељман је писала Вјаземском: „…ја мрзим то сујетно, лакомислено, неправедно, равнодушно здање које називају друштвом… Оно толико гравитира над нама, његов тупи утицај је толико моћан, „да нас оно одмах прерађује у општу форму… ми плешемо мазурку на све револуционарне арије последњег времена“. Дореволуционарна историографија и дореволуционарна књижевна критика су се трудили да ствар представе тако, као да руска масонерија није обраћала никакву пажњу на политичку судбину Русије. Но, наравно, то није било тако. Пред историчарем који се заинтересује тим питањем, откривају се многе неочекиване тајне, које су тако дуго и пажљиво скриване. Веома скоро ће се код њега појавити сумња – а да нису политички салони, после забране масонерије од 1826. године, представљали тајне масонске ложе? Политичка усмереност тих салона по свом карактеру је била очигледно масонска. Према сведочењу Фикељмон, чланови тих салона су „плесали мазурку на све револуционарне арије тог времена“. Грофица Несељроде је имала карактеристичан надимак „Господин Робеспјер“.
Постојање тајних масонских ложа је уобичајена ствар за масонску тактику. По признању самих масона, познато је да су после забране масонерије у Русији, масони стварали такве ложе. „Но, ревносна братија – писала је уочи Првог светског рата масонка Соколовскаја у својој књизи „Руско масонство“ (страна 21) – није престајала да се тајно окупља. Сачуван је документ од 10.09.1827. године који сведочи да се после забране масонских ложа братија још више зближила, још чвршће, доневши опрезан декрет по ком се питање будућег пријема нове братије решава са великом опрезношћу. Документ нам је сачувао одлуке масона да се уводи строго потчињавање масонској јерархији и да се чланови обавезују на заклетву о неоткривању не само циља окупљања, него и учесника тих окупања. Кривична дела која су покренута после забране масонерије, СВЕДОЧЕ О НАСТАВКУ МАСОНСКЕ ПРОПАГАНДЕ“. „Чак будући и у прогонству, – пише у „Тајној сили масонерије“ А. Сељанинов – декабристи масони нису прекидали своје револуционарне везе. Они су се налазили у преписци са већ познатим нам масоном – Јеврејем Пиколо Тигром“. Сетимо се историјског романа „Масони“ од Писемског, у коме он слика подземну делатност масона у периоду 1835-1836. године. Књига „Масони“ представља плод озбиљног изучавања од стране Писемског тајне делатности масонерије у четрдесетим годинама, то јест, десет година после забране. Много из описаног у роману, Писемски је не само слушао од својих рођака масона, него и њихових пријатеља масона, но, понешто је и сам могао посматрати. У том периоду који је описан у роману (1835-1836), он је имао 13-14 година. Поред тога, Писемски је специјално изучавао материјале који описују делатност масонерије на половини четрдесетих година 19 века.
„У овом тренутку – писао је Писемски у децембру 1878. године преводиоцу својих дела на француски језик – њих нема у Русији ни једног, но у мом детињству и чак младићству, ја сам лично познавао много њих, од којих су неки били веома блиски нам рођаци, но, то познанство је, наравно, било недовољно да би се написао роман… У овом тренутку у нашим различитим библиотекама скупило се мноштво материјала о руским масонима, који су превасходно били мартинисти, њиховим ритуалима, говорима, радовима, делима… свим тим ја се сада засићујем и усисавам, а уједно, премда споро, уобличавам и тај мој роман“. Писемски је написао „Масоне“ у резултату детаљног изучавања подземне делатности масонерије и он у основним цртама исправно приказује да се масони користе подршком виших чинова бивших масона – који су наставили своју злочиначку делатност.
Главни херој романа Јегор Јегорович Марфин, налази се у активним односима са кнезом А.Н. Голицином, са великим мајстором једне од затворених ложа. Угледни државни чиновници пажљиво слушају Марфина и извршавају његова упутства како да поступе у овом или оном случају, сва лица која препоручи Марфин, одмах ступају у службу. Са вишим државним чиновима Марфин се понаша дрско и арогантно, као неко ко има власт. Губернијски предводник дворјанства Крапчик – такође је масон. На балу који је уприличио Крапчик у част грофа Едлерса који је био у ревизији губерније, Марфин се са Крапчиком рукује посебним масонским руковањем и размењују масонске сигнале. „…И они су се приде руковали не онако како се мушкарци уобичајено рукују, него некако посебно одвојивши палац од других прстију, а домаћин је притом једва процедио: „А.Е.“, на шта је Марфин као ноншалантно отпевао: „Ши!“ На кажипрстима и једног и другог такође су се налазили прилично оригинални и потпуно једнаки прстенови од челичних легура, на чијем је печату била исклесана Адамова глава са коленастим костима испод ње и натписом на врху: „Sic Eris“. Сенатору, грофу Едлерсу, као одговор на његове речи: „Мени је о вама много говорио министар унутрашњих послова и министар правде“, – Марфин немарно одговара: „Да, они ме познају…“. Крапчик за време бала уводи Марфина у спаваћу собу са окаченим масонским обележјима. „Предњи угао собе заузимао је велики молитвени кутак који се на врху завршавао полу-куполом, у којој је био насликан Бог који благосиља са три лица, но, са једним челом и с јеврејским натписом: „Јехова“. Међу осталим масонским атрибутима висио је и портрет великог мајстора свих Уједињених ложа, херцога Брауншвајг-Луксембуршког“.
У том масонском храму између Крапчика и Марфина се водио овакав разговор: – Значи, нема никакве наде на наш препород – рекао је он. – Никакве, ни најмање – одговара Марфин, поцупкујући својом маленом ногом. – Ја то говорим категорично, јер су ми тим поводом биле предате речи самог Господара. – Господара?… – приупитао је предводник са чуђењем и неверицом. Марфин је потврдно климнуо главом. Сумња још увек није силазила са лица предводника. – Мени је наређено да објасним – наставља Марфин стављајући своју минијатурну руку на моћну ногу Крапчика – ко каквој ложи припада, какав степен заузима и дужност у њој и каква је разлика између масона и енциклопедиста, или како је тамо изражено, волтеријанаца, и зашто у друштву између њих и нас постоји такво непријатељство. Ја сам на то написао све, ништа не скривши. Предводник је био збуњен. – Но, поштовани брате, да ли ви нисте тиме нарушили наш завет о ћутању? – тупо је проговорио. Марфин одговара, да је он написао да он „хришћанин и масон, припада тој и тој ложи… Више од 20 година у њој вршим обавезе великог мајстора“. Марфин изјављује да му је била пренета жеља Николаја I, „да у Русији не буде ни масона, ни енциклопедиста, него да буду само уистину руски људи који би волели своју Отаџбину и остајали верни поданици“. Потом је уследио изузетно карактеристичан разговор.
„ – Ми смо и православни и верни поданици! – прихвата губернијски предводник. – Не, то још није све, ми смо још и нешто друго! – прекинуо га је поново са помало киселим осмехом Марфин. – Ми – ви очигледно заборављате шта вам говорим: ми смо људи за које је људска душа и њено спасење важније од свега на свету, и за нас у суштини нису важне ни владе, ни границе земље, па чак ни религија“. Крапчик пита Марфина: А реците да ли је од вас узет потпис о неприпадању масонерији?“ На то питање следи карактеристичан одговор: „ – Никако!… Па ја га не бих ни дао: ја сам био, јесам и остаћу масон! – одговара Марфин. Губернијски предводник се жалосно осмехнуо и потресено рекао: Ипак је у нашем правилнику речено да уколико монархијска воља забрани наша окупљања, да смо ми дужни да се повинујемо томе без роптања и без икаквог нарушавања. – Ипак, ви сте слушали звоно, али нисте разумели где је оно – прекинуо га је са својом уобичајеном оштрином Марфин. – Реченом: „забранити наше скупове“ се морамо повиновати, али се то ни мало не тиче наше унутрашње структуре: на религију и на савест се не смеју стављати узде!“ Кузмичево, имање Марфина – представља масонско гнездо. Марфин на њему скупља своје пријатеље масоне, свештеник сеоске цркве у Кузмичеву је такође масон који пише историју забрањеног масонства.
Писемски приказује како је за време боравка Марфина у Москви он посећивао цркву у којој се скупљају московски масони.
„Смештен поред кутије за паљење свећа, црквени старац који је уједно могао бити и поштански благајник, дебео, важан, с орденом Ане око врата, увидевши Јегора Јегоровича како му прилази, истог часа је изгубио своју импресивност и с поштовањем му се поклонио. Притом је брзо ставио десну руку на свој дебели врат, дижући скоро праволинијски свој палац у односу на остатак шаке, и та кретња је директно представљала масонски знак ученика“. Марфин увлачи у масонерију капетана у оставци и своју будућу жену Сузану. Притом је пријем Сузане у масонерију извршио отац Василије у сеоској цркви. „Она је ушла и видела оца Василија не у епитрахиљу, како обично бивају свештеници на исповести, него у белој кецељи и с орденом на грудима. Без обзира на своју опрезност, отац Василије није издржао и обукао се у масонску опрему, чиме је Сузана Николајевна била изузетно задовољна и када ју је благословио, она му је са ватреним осећањем целивала руку“. Потом се одиграо пријем Сузане у ложу и од ње је био узет потпис. Марфин је покушао да изда „Историју масонства у Русији“ коју је написао о. Василије, но, без обзира на утицајне познанике, то му није пошло за руком. Да би наградио оца Василија који је почео да пије, Марфин шаље „Историју масонства у Русији“ локалном архијереју Јевгенију, који је сусревши Марфина, рекао: „Како сам вам захвалан што сте ме упознали с предивним делом оца Василија, поготово што га познајем по презимену као мог друга из академије“. У резултату свега се свештеник масон нашао на дужности професора црквене историје у локалној семинарији.
Нема ничег невероватног у описима Писемског, ако се сетимо да је најутицајнији у Николајевској епохи митрополит Филарет, био васпитаник у младости масонског Пријатељског друштва. Виши слојеви друштва, који су имали утицај на политички положај земље – најомиљенији су слој друштва за масоне, који их током своје целе историје бирају за арену своје тајне делатности. Због тога је потпуно могућно да будући историчари потврде правилност наше претпоставке, да су политички салони Несељроде, Кочубеја и Хитрово-Фикељман били арена масонских интрига, против лица која су непријатељски настројена према масонству које се склонило у подземље.„Надахнитељи гнусне кампање против Пушкина били су гроф и грофица Несељроде, који су били повезани са главним крвником песника, Бекендорфом. Гроф Карл Васиљевич Несељроде, близак и интимни друг Хекерна, био је Немац који је мрзео Русе, човек ограниченог ума, но вешт интригант, кога су у Русији називали „аустријским министром иностраних послова“… Грофица Несељроде је играла значајну улогу у свету и при двору. Она је била представница космополитског, олигархијског ареопага, који је своја заседања имао у Сен-Жерменском предграђу Париза, у салону кнегиње Метерник у Бечу и салону грофице Несељроде у здању Министарства иностраних послова у Петрограду. Она је мрзела Пушкина и он јој је плаћао истом мером. Пушкин није пропуштао случај да прилепи епиграмску досетку и анегдоту на своју надмену антагонисткињу, која је једва знала да говори руски. Та жена поготово није могла заборавити епиграм Пушкина о њеном оцу, грофу Гурјеву, масону, бившем министру финансија у време царствовања императора Александра I, који је препоручио себе користољубљем и службеним злочинима:
„…Некад је Голицин мудрост пројављивао, док Гурјев пљачка народ цео.“
Грофица Несељроде је подстицала Хекерна, злобно шиштала, сплеткарила и подгрејавала скандал. Из салона Несељроде, како би се оцрнио и потом погубио песник, ишла је гнусна клевета о грубом понашању Пушкина са женом, говорило се о томе како он туче Наталију Николајевну (превремени порођај Пушкинове жене они су објашњавали тиме да ју је Пушкин тукао ногом по стомаку). Она је протурала гласине да Пушкин троши велика средства на светска задовољства и балове, а у то време родбина песника је сиромашна и обраћа му се за помоћ, затим да је Пушкин у вези са Александрином, сестром Наталије Николајевне, да је Наталија Николајевна – у вези са Царем и Дантесом и тако даље. Та масонска мафија је извештавала Господара о политичкој непоузданости Пушкина. Гонитељи и убице Пушкина били су читав један злочиначки колектив. Практичне и физичке извршиоце спојили су у патолошки кружок, који се груписао око Хекерна. Овде се мора убројати и Дантес, кнез Долгоруков, Гагарин, Уваров итд. Кнез Долгоруков је био производ опозиционо-смутљивог руског дворјанства које се борило против самодржавља „и узурпације династије Романових“. Он је апсолутно озбиљно себе сматрао претендентом на руски престо. Последње године живота у Русији кнез Долгоруков је без имало устезања међу дворјанима Чернске области Тулске губерније говорио: „Романови су узурпатори, ако неко треба да царује у Русији, онда треба да то будем ја, Долгоруков, директни потомак Рјурјиковича“. Повезани заједничким укусима, заједничким еротским забавама, повезани „нежним везама“ узајамне мушке заљубљености, млади људи – сви високе аристократске марке – под руководством старог развратног канала – Хекерна, лако и безбрижно су саставили злобну измишљотину на част и живот Пушкина. Изнад тог кружока „корала“ налазили су се подстрекачи, интелектуалне убице – „надмени потомци по подлости познатих отаца“ попут Несељродеа, Строганових, Белоселских-Белозерских итд. „Између вишег света који је песник називао „збориштем ситних интриганата, завидника и подлаца“ и Пушкина, ишла је непрекидна и жестока борба, но, борба неравноправна: Пушкин се борио сам, њега су морално подржавали и саосећали ближњи, искрено према њему расположени пријатељи; – против песника је дејствовала завера – масонска мафија – која је имала власт и утицај, која је чврстим зидом окружила Самодршца и стварала између њега и песника непробојни зид“. (В. Иванов. Пушкин и масонство).
Свакога ко изучава рад организатора РРИ – Херцена, Бјелинског, Бакуњина и њихових следбеника – фанатичних непријатеља свега руског, запрепашћује једна чудна околност – запањујућа пасивност Трећег Одељења, које је створено по савету Бенкендорфа, као органа за очување државне безбедности и борбе против антихришћанских политичких идеја. Од тог времена кад је шеф Трећег Одељења постао Бенкендорф, како правилно истиче Б. Иванов, никаква истинска борба против притајене масонерије и чланова изниклог РРИ није била вођена. „Ствар политичке истраге – тврди В. Иванов – доспела је у масонске руке, браћа зидари су могли да раде апсолутно спокојно. Покрет декабриста, усмерен против монархије, није умро. Масони се нису смирили од неуспеха 14. децембра. Они су се повукли у подземље и повели строго конспиративни рад“. Фигура Бенкендорфа је заиста веома сумњива. Пушкина, водећег представника националног правца који се развијао, он је упорно прогонио, приказујући га у очима Николаја I као окорелог револуционара. А против делатности стварних револуционара – Херцена, Бакуњина и других – није предузимао одлучне мере. Сви побројани организатори РРИ ослобођени су уз безначајне захтеве и радили су шта желе. В. Иванов сматра да је Бенкендорф био масон и да је прогурао пројекат стварања Трећег Одељења, како би са његовог чела било могућно покривати делатност забрањене масонерије и оних који су били следбеници политичких учења које је масонерија пустила у промет.
Уздизање Бенкендорфа се заиста одиграло под чудним околностима. Његово уздизање и поверење Николаја I, почело је после тога кад је Бенкендорф наводно нашао у папирима Александра I (које је прегледао на захтев Николаја I), свој запис о завери декабриста. Он је тај запис наводно предао покојном Императору још 1821. године. Тај свој извештај-запис о декабристима Бенкендорф је показао Николају I. Тако је Николај I поверовао Бенкендорфу, да је он противник тајних друштава, прихватио је његов пројект организације III Одељења и поставио је Бенкендорфа за шефа те службе. Никаквих примедби НИЈЕ БИЛО на извештају који је наводно предат Александру I од стране Бенкендорфа. Да ли је тај запис заиста био предат Александру I или га је Бенкендорф написао већ после устанка декабриста да би стекао поверење Николаја I – нама није познато. Разјашњењем тог важног питања руски историчари до револуције се нису, наравно, интересовали. Но, тим питањем историчари се обавезно морају заинтересовати. Изучавање истинитих историјских докумената може открити узроке чудне пасивности Бенкендорфа у односу према заклетим непријатељима руске државе у епохи стварања РРИ. Сам Бенкендорф и није морао бити масон, но он је такође могао бити, као и Пален, само подли, непринципијелни каријериста, а због аморалности – слепо оруђе руског и светског масонства. А то да је Бенкендорф био непринципијелна личност, способна на све, показује како се он понео према наређењу Николаја I да се не дозволи дуел између Пушкина и Дантеса.
Пошто није извршио наређење Николаја I, него издајнички савет кнегиње Белосељске (види о томе у даљем тексту), Бенкендорф је тим самим саучествовао у убиству Пушкина. Човек који је у стању да на такав начин прекрши службену дужност, способан је на све. Зато нема ничег чудног у претпоставци Иванова о издајничкој улози Бенкендорфа, какву је он играо заузимајући положај начелника III Одељења. Издаја, прикривана спољашњом лојалношћу и комбинована са клеветом – то је већ најомиљенији метод рада масона. У масона је увек „све дозвољено“ зарад достизања масонских циљева. Николај I је исправно говорио да „Ако частан човек часно води посао са преварантима, он ће увек остати међу глупацима“. Николај I се понашао у односу према Бенкендорфу, кога је сматрао часним човеком, – часно. Но, да ли се Бенкендорф у односу према Николају I понашао часно?
В. Иванов сматра да је Бенкендорф припадао оној врсти масона који су радили у интересу масонерије и после забране масонерије. „Бенкендорф – пише Б. Иванов – је био покровитељ радикалних и социјалистичких кружока. Борба са штетним идејама водила се само на речима. Ту борбу водили су углавном са Пушкином, који је изашао из масонерије, окренуо се од декабриста и постао ватрени заштитник Николаја Павловича. „Та верзија, без обзира на сву неочекиваност, изгледа личи на истину. Несумњива је потпуна пасивност Бенкендорфа у односу према лицима која су водила у време царствовања Императора Николаја I подривачку делатност против царске власти. Потребно је само разјаснити који су били узроци те неделатности. Бенкендорф је могао брзо и лако пресећи делатност Бјелинског, Херцена, Бакуњина и других лица који су поставили камен темељац РРИ. Но, он то није урадио. Пушкин је морао чешће да добија позив да посети Бенкендорфа, него Бјелински. Пушкину је било забрањено путовање у Европу. Но, организатори РРИ, зли непријатељи Русије и Николаја I, Херцен, Бакуњин и Бјелински – сви су добили дозволу да путују у Европу. Према главару РРИ Бјелинском, Треће Одељење се односило толико снисходљиво, да су чланови РРИ чак морали да смисле мит о томе, да би Треће Одељење почело да прати Бјелинског да он није умро. Можда би и почело. Но, то је – кад би. А за живота Бјелинског, ипак није он био праћен, него Пушкин. „После повратка Пушкина из Михаиловског – пише Иванов – код масона није било никаквих илузија по питању тога да они могу искористити Пушкина за достизање својих циљева. Рачуница да ће Пушкин бити савезник масонерије и да ће свој таленат предати на службу истој, да он неће бити непријатељ него пријатељ и сапутник масонерије, срушила се: између Пушкина и масона је дошло до потпуног раскида и развила се упорна непомирљива борба.
У улози гонитеља и крвника Пушкиновог из Реда Слободних Зидара, иступио је Бенкендорф, практично цензор и тајни старатељ песника. Бенкендорф систематски почиње свој напад против песника. Он и његова масонска браћа почињу да пеку Пушкина на тихој ватри. Бенкендорф је пратио и раздирао Пушкина, као свог непријатеља, као човека штетног и опасног по масоне. Од стране Бенкендорфа то није била лична освета, него партијска одмазда. Никаквих личних односа Пушкин није имао са Бенкендорфом. Није било и није могло бити никаквих сукоба у служби. Бенкендорф је знао да је Пушкин лојалан влади и да никакву опасности за њу не представља. Није Пушкин, него Бенкендорф био тежак злочинац против Господара и Отаџбине. Бенкендорф не само да се није борио против истинских и опасних непријатеља државе и друштва – масона, већ напротив, био им је покровитељ, покривао њихова криминална дела и сам узимао активно учешће у њиховим злочинима“. „Пушкина су почели прогонити зато што он није желео и није могао стати на пут издаје, лажи и злочина против власти. Почиње рад Бекендорфа и III Одељења. У писму од 30. септембра 1826. године „…Бенкендорф, коме је препоручено да надгледа Пушкина, саопштио му је да Господар не само да не забрањује долазак у престоницу „него све препушта вама на слободну вољу“, а потом је уследила поента „ с тим да се претходно затражи дозвола преко писма“. Бенкендорф је потврдио Пушкину да његова писма НИКО, ОСИМ ГОСПОДАРА неће прегледати и предао му је царски налог да се занима „предметом васпитања омладине“. У стварности је сам Бенкендорф постао цензор Пушкина и на све начине је сужавао његову слободу.
Пушкина почињу да прате, скривају његову коресподенцију, сужавају слободу кретања, измишљају и истражују непостојеће прекршаје и именом Господара засипају га опоменама и увредљивим примедбама“. Пушкин саставља запис у виду извештаја „О народном образовању“, веома конзервативан запис по свом карактеру. Он сматра, на пример, неопходним „ма колико то коштало, да се угуши приватно васпитање“ и „да се омладина привуче у просветне институције које су потчињене надзору владе“. Реформе у области народног образовања које Пушкин предлаже, по својој суштини су усмерене против масонерије. Пушкин је имао јасну представу како су се искривљавале душе руске омладине у приватним образовним установама, које су финансиране од стране страних ниткова, где се у улози предавача често појављују инострани масони. Затворити приватне образовне установе на неко време је било неопходно. То би одмах скратило могућност руским и иностраним масонима да морално и политички разлажу руску омладину. Пушкин је био против тога да у образовним установама постоји такав поредак који би био сличан оном који је постојао у Царскосељском лицеју у коме се он обучавао. Пушкин осуђује да се у свим школама деца баве књижевношћу, састављају друштва, па чак и штампају своје радове у светским журналима. Мора се обратити озбиљна пажња – пише он – на рукописе који круже међу васпитаницима. За пронађени неприличан рукопис одредити озбиљну казну, за смутљиви – искључење са училишта, но без даљег прогона из службе“.
И ето, овај запис је од стране Бенкендорфа или неког другог од високо постављених лица, био протумачен као бављење Пушкина „неморалном и неспокојном“ просветом. Само неко ко је овладао изузетним цинизмом, могао је овакав текст Пушкина са трезвеним и умним погледима на народно образовање, оценити на такав начин. Преносећи Пушкину благодарност Николаја I за написани запис о народном образовању, Бенкендорф му потом саопштава да се наводно „Његово Величанство удостојило приметити, да правило које сте ви усвојили, као да просвета и геније служе као ексклузивна основа за савршенство, то правило може бити опасно за опште спокојство, МОЖЕ ВАС ДОВЕСТИ ДО ИВИЦЕ ПРОПАСТИ и увући у њу толики број људи“. Када би Николај I чак и изнео слично неисправно мишљење о Пушкиновом тексту, то он, наравно, никада не би сматрао нужним да после помирења које се десило, тако безобразно указује Пушкину на његове раније погрешке. Николај I није био способан на тако ситна и подла пецкања. Наводим оцену коју је дао Николај I о Пушкину после њихове беседе: „То је најпаметнији човек у Русији“. Док се Бенкендорф подругује најумнијем човеку Русије као дечаку, изругује се над њим, приписујући му мишљења каква он у запису уопште није исказивао. Тајни смисао писма Бенкендорфовог је следећи: „Ако ти је опростио Цар, ако те назвао најумнијим човеком Русије, – немој се надати да ће ти опростити други, којима си бацио дрзак изазов. Цар ти је опростио, но други ти неће опростити твоју издају. Ти си заборавио да народна мудрост каже: „Жали Цар, но не жали псар“. „Понижавајуће и раздражујуће непријатељско старатељство Бенкендорфа, – пише В. Иванов – због кога је не само књижевни него и лични живот песника све до његове саме смрти остао под полицијским надзором – појачавало се из године у годину“. Бенкендорф је на себе преузео улогу гувернера над 30-годишњим Пушкином и покровитељски га поучавао као дете, како да живи и како да се понаша и ког правца да се држи у даљем понашању. Створена је неподношљива ситуација. Бенкендорф је постао зид између песника и Господара. Пушкин није могао пробити тај зид. Све се чинило у име и од имена Господара, који није знао да Бенкендорф унаказује његову вољу и доноси мере у односу на песника, које Цар Витез, по благородству свог карактера, никада не би могао одобрити.
Господар је уважавао и волео песника, он му је желео добро, а не зло, он није допуштао људску нискост, био је уверен да ће његов представник испунити његову свету вољу и да ће чувати и заштитити великог човека. Пушкин је знао да Господар не учествује у тој нечасној улози коју је по налозима тамних сила испуњавао Бенкендорф, подвргавајући песника ограничењима, понижењима и увредама. „Није Он (Император Николај!) крив за свињарије оних који га окружују“ – писао је Пушкин својој жени. Масонство је створило толико замршену атмосферу, које се без трагичног финала није било могуће отарасити. У мери сазревања Пушкиновог талента и раста његове славе, узрастала је и мржња масонерије у односу на Пушкина, масонерије која је прогонила „његов слободни дивни дар“, све до момента док рука посланог убице „пустог срца“ није угасила историјску славу Русије“ (В. Иванов. Пушкин и масонство, стр. 51-52).
Преузето са: http://www.fsksrb.ru/
