II
Пушкин је рекао следеће грофу Струтинском о својој беседи са императором Николајем I у Чудовом манастиру: „Ја га знам боље од других – рекао је Пушкин грофу Струтинском – зато што сам имао такав случај. Он ме није купио златом, ни ласкавим обећањима, зато што је знао да ја нисам за продају и придворне милости не тражим; није ме заслепео блеском царског ореола, зато што сам ја, у високим сферама надахнућа куда достиже мој дух, навикао да созерцавам много јасније; није он могао ни претњама да ме натера да се одрекнем својих убеђења, јер осим савести и Бога ја се не бојим никога, не дрхтим ни пред ким. Ја сам такав какав сам био, какав ћу у дубини своје природе остати до своје кончине: ја волим своју земљу, волим слободу и славу Отаџбине, поштујем истину и тежим к њој у мери душевних и срчаних сила; међутим, ја морам признати (јер зашто да не признам), да Императору Николају дугујем окретање мојих мисли на још правилнији и разумнији пут, који би још дуго тражио и можда узалуд, јер сам гледао на свет не непосредно, него кроз кристал, који даје лажну нијансу најпростијим истинама, гледао сам не као човек, него као дечак, студент, песник, коме изгледа све добро што га привлачи, што му ласка, што га забавља!
Сећам се да се, кад су ми рекли за наређење Господара да му се јавим, моја душа одједном помрачила – не бригама, не! Но, нечим сличним на злобу, мржњу, одвратност. Мозак су боцкали епиграми, на уснама је играо осмејак, срце је уздрхтало од нечег сличног гласу свише, који као да ме призивао на улогу историјског републиканца Катона, па и Брута. Никада не бих завршио ако бих замислио да тачно пренесем све обрисе осећања која су ме прожимала на изнуђеном путу у царски дворац, и шта се дешава? Та осећања су се разлетела као мехурићи од сапунице, нестала су у небиће, као визија у сну, кад ми се он јавио и са мном проговорио. Уместо надменог деспота, великодржавног тиранина, ја сам увидео човека витешки лепог, величанствено спокојног, са благородним лицем. Уместо грубих и горких речи претње и увреда, ја сам слушао снисходљиву критику, изражену саосећајно и благонаклоно. „Како – рекао ми је Император – и ти си непријатељ твог Господара, ти, кога је Русија изродила и покрила славом, Пушкин, Пушкин, то није добро! Тако не сме да буде“. Ја сам занемео од удивљења и узбуђења, речи су ми замрле на уснама. Господар је ћутао, а мени се чинило да је његов звучни глас одзвањао у мојим ушима, са поверењем зовући у помоћ. Тренуци су пролазили а ја нисам одговарао. „Што нешто не кажеш, ја чекам“ – рекао је Господар и погледао на мене проницљиво. Отрезнио сам се од тих речи, а још више од његовог изгледа, на крају сам дошао себи, дубоко удахнуо и тихо рекао: „Крив сам и чекам казну“.
„Ја нисам навикао да журим са кажњавањем – сурово је одговорио Император, ако могу да избегнем ту крајност, будем радостан, но ја тражим срдачно потпуно потчињење мојој вољи, ја тражим од тебе, да ме не примораваш да будем строг, да ми ти помогнеш да будем снисходљив и милостив, ти се ниси супротставио критици у свом непријатељству ка твоме Господару, реци због чега си му ти непријатељ?“.
„Опростите Ваше Величанство што сам Вам дао повод да о мени погрешно мислите јер нисам одмах одговорио на Ваше питање. Ја никада нисам био непријатељ мог Господара, но био сам непријатељ апсолутистичке монархије“. Господар се осмехнуо на то смело признање и лупнуо ме по плећима: Маштарије италијанског карбонарства и немачких тугендбундова! Републиканске химере свих гимназијалаца, лицејаца, неиспечених мислилаца из универзитетске аудиторије. Они су наизглед величанствени и лепи, а у својој суштини жалосни и штетни! Република је утопија, зато што је она у прелазном стању, ненормалном, у коначној рачуници увек водећа ка диктатури, а преко ње ка апсолутној монархији. Није било у историји такве републике, која је у тешком тренутку мимоишла тврдоглавост једног човека и која би избегла распад и погибију, када код ње није било делатног руководиоца. Сила земље је у усредсређеној власти, јер где сви владају – нико не влада; где је свако законодавац – тамо нема ни тврдог закона, ни јединства политичких циљева, ни унутрашњег спокојства. Каква је последица свега тога? Анархија!“
Господар је ућутао, два пута прошетао по кабинету, одједном се зауставио преда мном и упитао: „Шта ти кажеш на то песниче?“. „Ваше Височанство – одговарам ја, поред републиканског облика владавине, којој је препрека огромност Русије и разнородност становништва, постоји још један политички облик – уставна монархија“.
„Она је добра за државу дефинитивно утврђену, прекинуо је Господар тоном дубоког убеђења – а не за такве који се налазе на путу развоја и раста. Русија још није изашла из периода борбе за постојање, она још није добила те услове, при којима је могућ развој унутрашњег живота и културе. Она још није достигла своје предназначење, она се још није ослонила на границе неопходне за њену величину. Она још није потпуно установљена, јер елементи из којих се она састоји до сада један са другим нису усаглашени. Њих зближава и спаја само самодржавље, неограничена, свемогућа воља монарха. Без те воље, не би било ни развоја, ни прираста и најмањи потрес би разрушио сву грађевину државну. Зар ти мислиш да би ја као уставни монарх могао скрушити главу пред револуционарном хидром, коју сте ви сами, синови Русије, отхранили за њену погибију? Зар ти мислиш да је очараност самодржавном власти, урученом ми од Бога, мало утицала на уздржање и повиновање остатка Гарде и обуздавању уличне руље, увек спремне на непочинства, пљачку и насиље? Она се није смела подићи против мене! Није смела! Зато што је за њу самодржавни цар био представник Божанске моћи и намесник Бога на земљи, зато што је она знала да ја схватам сву велику одговорност свог призвања и што ја нисам човек без нарави и воље, кога савијају буре и застрашују громови“.
Када је он то говорио, то осећање сопствене величине и моћи као да га је начинило гигантом. Његово лице је било строго, очи су севале, но то нису биле карактеристике гнева, не, он се у том тренутку није гневио, него је испитивао своју силу, мерио је силу супротстављања, мислено се са њом борио и побеђивао. Он је био поносан и истовремено задовољан. Но, ускоро је израз његовог лица омекшао и очи су се угасиле, он је поново прошетао по кабинету, поново се зауставио преда мном и рекао: „Ти још ниси све рекао, ти још ниси потпуно очистио своју мисао од предрасуда и заблуда, можда код тебе на срцу лежи нешто такво што га узнемирава и мучи? Признај смело, ја хоћу да те саслушам и слушам“.
„Ваше Величанство – одговорио сам ја осећајно – Ви сте срушили главу револуционарној хидри. Ви сте учинили велику ствар, ко ће остати да спори? Међутим… постоји и друга хидра, чудовишно страшна и погибељна, са којом се Ви морате борити, коју морате уништити, јер ће у супротном она Вас уништити!“.
„Изражавајте се јасније – прекинуо је Господар, спремајући се да ухвати сваку моју реч“.
„Та хидра је чудовиште – наставио сам ја – тврдоглавост административних власти, корупција бирократије и подмитљивост судова. Русија стење под стиском те хидре, изнуде, насиља и пљачке, која се све до сада изругује чак и над вишом влашћу. На целом пространству државе нема таквог места где то чудовиште није доспело, кога се оно није дотакло. Јавна безбедност код нас ничим није обезбеђена, праведност је у рукама самовоље! Над чашћу и спокојством породице изругују се битанге, нико није сигуран ни у свој просперитет, ни у своју слободу, ни у живот. Судбина сваког виси на длаци, јер судбином сваког управља не закон, него фантазија неког чиновника, неког жбира, неког шпијуна. Да ли је онда чудно, Ваше Височанство, ако су се нашли људи који хоће да свргну такво стање ствари? Шта је чудно ако су они, збуњени гледиштем униженог и страдалног отечества, подигли знамења противљења, распалили огањ метежа, да би уништили то што постоји и изградили то што треба да буде: уместо стесњавања – слободу, уместо насиља – безбедност, уместо продаје – моралност, уместо самовоље покровитељства закона, који стоје над свим и једнаки за све! Ви, Ваше Величанство, можете осудити развој те мисли, незаконитост средстава ка њеном остварењу, сувишну дрскост предузетог, но, не можете не признати у њој пориве благородног. Ви сте могли и имали право да кажњавате кривце, који су у патриотском безумљу хтели да сруше трон Романових, но, ја сам уверен да, чак и карајући их, у дубини душе, Ви нисте према њима изгубили ни саосећање, ни уважавање. Ја сам уверен, да ако је Господар карао, онда је човек праштао!“.
„Смеле су твоје речи – рекао је Господар, сурово, но без гнева – значи, ти одобраваш метеж, оправдаваш заверенике против државе? Атентат на живот монарха?“
„О, не. Ваше Височанство – викнуо сам ја са узбуђењем – ја оправдавам само циљ замисли, а не и средства. Ваше Височанство уме да проникне у душу, удостојте ме проникнућа у моју и Ви ћете се уверити да је у њој све чисто и јасно. У таквој души се не гнезди зли порив, а злочин се у њој не скрива!“
„Хоћу да верујем да је то заиста тако – рекао је Господар, мало мекше – код тебе нема недостатака ни у благородним побудама, ни у осећањима, но, теби недостаје расуђивање, искуство, чврстина. Видећи зло, ти се збуњујеш, задрхтиш и лакомислено оптужујеш власт за то што она одмах није уништила то зло и на његовим развалинама није пожурила да изгради здање свеопштег добра. Знај да је критика лака, а да је уметност тешка: за дубоке реформе, које су потребне Русији, мало је само воља монарха, ма колико он био јак и чврст. Њему је нужно садејство људи и времена. Нужно је сједињење свих виших духовних снага државе у једној великој напредној идеји; нужно је ујединити све напоре и усрдност у једној похвалној тежњи ка подизању самоуправе у народу и осећања части у друштву. Нека се сви добронамерни, способни људи уједине око мене и поверују, нека самопожртвовано и мирно иду тамо куда их ја поведем и хидра ће бити побеђена! Гангрена која разједа Русију ће ишчезнути! Јер само заједничким напором ћемо победити, у сагласију благородних срца је спасење. Што се тиче тебе Пушкин – ти си слободан. Ја ћу заборавити прошло, чак сам већ заборавио. Не видим пред собом државног злочинца, видим само човека са срцем и талентом, видим певача народне славе, на коме лежи узвишено признање да распали душе вечним добрима и да раде велике подвиге! Сада… можеш ићи! Ма где да се населиш – јер избор зависи од тебе – запамти шта сам ти рекао, и како сам са тобом поступио, служи Отаџбини мишљу, речју и пером. Пиши за савременике и за потомство, пиши у свој пуноћи надахнућа и савршене слободе, јер ћу твој цензор бити ја“. Оваква је била суштина Пушкинове приче. Најзначајнија места која су се урезала у мом памћењу, навео сам скоро дословно“.
Коментаришући горе наведене одломке из успомена грофа Струтинског, В. Ходасевич пише: „Било би ризично потпуно се ослањати на дословност текста Струтинског, но из тога не следи да ми имамо посла са измишљотинама и да је општи смисао разговора неистинито пренет. Да приметим да ни сам аутор не претендује на буквалну тачност записаног, да су најзначајнија места са његове стране наведена скоро буквално. Апсолутно је могуће да су она била чак и записана од стране Струтинског ускоро после разговора са Пушкином: биограф и пријатељ Струтинског, својевремено познати слависта А. Киркор, каже да је Струтински поседовао неуобичајену меморију и да је, осим тога, недуго пре смрти, он спалио неколико томова својих дневника и записа. Можда су се међу њима налазиле и тачније репродукције, делови разговора са Пушкином забележени по свежим успоменама, који су касније послужили као материјал за овај запис, у коме је сувишна уредност и потпуност, наравно, више недостатак него врлина“. „Још једном понављам – завршава Б. Ходасевич свој коментар – запис захтева детаљно изучавање које би могло утврдити истинити степен његове поузданости. Но, у сваком случају, просто га одбацити, као апокриф, нема никаквих основа. Да у закључку истакнемо још једну околност која говори у корист аутора. Пушкин је умро 1837. године. Његова смрт подигла је велику буку не само у Русији, него и у иностранству. Чини се логичним да, уколико је Струтински био само шарлатан и преварант, који је писао само на основу гласина и из друге руке – он би пожурио да при првој могућности иступи са својом причом, ако не у руској штампи, онда у иностранству. Он то није урадио и своју повест о познанству са Пушкином приказао је само у својим општим мемоарима, које су публиковане много година касније“.
Преузето са: http://www.fsksrb.ru/
